GOSPODINU MARU KLJAŠIĆU (DAJE MU MUDRE SVJETE, KAKO SE U TRGU VLADAT IMA)
Čujem da tvoju ćud odlučil jesi oć
i spravljaš, trg i trud po svijetu iskat poć;
s puta se već vratit sliđena od ljudi,
a druzim obratit kim vrve puk ludi.
Znam da toj nî slipos ni skupos što činiš, 5
zač mnogo već kripos neg blaga sva činiš,
kad zlato sve pri njoj nevridno ishodi,
koliko platno toj, koje pauk uvodi.
Bogatac govori, da je sam blaženi,
lje ga strah zlo mori od smrti po sve dni, 10
a upuštam zla ina gdi željam oholim
ne stavlja načina držeć se kralj nad svim.
Pak netom primine, sve bude ostavit;
spomena još gine od njega sva na svit.
A mudrijeh stupaje tko slijedi, dohita 15
naravi potaje i više prolita;
nigdar mu ne lipše rados, jer požude
razlogom pedipše, ter mirnu svis bljude;
smrt čeka pun smijenja, po kojoj k višnjim gre;
vazda mu ime sja i nikad ne umre. 20
Tim uprav ne sudi tko istom imanje
uzmnažat sveđ žudi; ne hajuć za znanje.
Bog tebe nadari, da lasno razbiraš
od dobrijeh zle stvari i bolje obiraš.
Nu u za sad ostavljaš dram slavne mudrosti, 25
da pinez pripravljaš za mirne starosti,
ostavljaš, dim, za sad s odlukom opet prić
i po njem ki prošad po naprid budu stić;
jak putnik usnuv san od družbe ostane
i buduć pospiješan opet se s njom stane. 30
Zato ti ja hvalim tej misli i spravu
i neće t' za nju, mnim, nitko dat zabavu.
Zač imat lipo je (ki ne zna toj človik?)
potrebno sve što je za ovi kratki vik,
budući zle muke i poraz usioni 35
družim doć na ruke, o(d) šta Bog ukloni.
Kroz toj već otidi, ne krsmaj neg hodii;
srića te svud slidi po kopnu i vodi,
i vesel k nam i zdrav s blagom se zavrati,
za stope ne pristav od mudrijeh iskati, 40
ter sa mnom ljuvezni lijepe vil' pojući
potrajat u pjesni ljetni dan gorući
pri vodah studenih sred travnih livada
gdi s vlasa, zelenih od dubja sjen pada;
da stanu pastijeri i vile mučeći, 45
i ptice i zvijeri pjesni tej slišeći.
Možebit imena budu nam još prosjat
i po sva vremena u broju vrijednijeh stat,
s česa čas velika resit će sveđ nam i
i kad Dubrovnika ne bude ni kami. 50
Ali se ne zastoj od tvojijeh daleče.
neg skoro doć nastoj, zač vrijeme utječe.
Smrtni rok prije dođe neg mu se nadamo,
u ništa ter pođe što činit spravljamo.
I na toj var stavi: drug ti bud zrcalo, 55
a ljudskoj naravi dosta je i malo.
Bogastva zaliha prij' pokoj skraćuju,
neg mirna i tiha bitja slas njeguju.
Meu toj njekijeh zled štetna ti ne bila,
kih je rič slatki med, a gorka žuč dila! 60
Jer kažu ljubit čas, a pak su prosjaci
u kih je crn obraz, a puni bisaci.
Istinom ona se rič sada već prima:
ima tko ne uzda se; tko uzda se ne ima.
Izvor
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str.192-194, Zagreb, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
