Galeb

Anton Pavlovič Čehov

Galeb

Komedija u četiri čina

Naslov originala: ЧАЙКА

LICA:

IRINA NIKOLAJEVNA ARKADINA, po mužu Trepljeva, glumica
KONSTANTIN GAVRILOVIČ TREPLJEV, njen sin, mladić
PETAR NIKOLAJEVIČ SORIN, njen brat
NINA MIHAILOVNA ZAREČNA, mlada devojka, kći bogatog posednika
ILIJA AFANASIJEVIČ ŠAMRAJEV, bivši poručnik, upravnik kod Sorina
POLINA ANDREJEVNA, njegova žena
MAŠA, njegova kći
BORIS ALEKSEJEVIČ TRIGORIN, književnik
JEVGENIJE ALEKSEJEVIČ DORN, lekar
SEMJON SEMJONOVIČ MEDVEDENKO, učitelj
JAKOV, radnik
KUVAR
SOBARICA

Radnja se događa na imanju Sorina. Između trećeg i četvrtog čina prolaze dve godine.

PRVI ČIN

Jedan deo parka na Sorinovom imanju. Široka aleja koja vodi pravo od gledališta u dubinu parka prema jezeru; ona je pregrađena pozornicom, na brzu ruku napravljenom za amatersku predstavu, tako da se jezero uopšte ne vidi. Levo i desno od pozornice žbunje. Nekoliko stolica, stočić. Tek što je sunce zašlo. Na pozornici iza spuštene zavese Jakov i drugi radnici; čuje se kašalj i lupa. Maša i Medvedenko dolaze s leve strane, vraćaju se iz šetnje.

MEDVEDENKO: Zašto vi uvek nosite crne haljine?
MAŠA: To je crnina za mojim životom. Ja sam nesrećna.
MEDVEDENKO: Zašto? (Razmišlja) Ne shvatam... Vi ste zdravi, otac vam, istina, nije bogat, ali je dosta imućan. Ja živim mnogo teže od vas. Dobijam samo dvadeset tri rublje mesečno, a još mi oduzimaju od toga u penzioni fond, pa ipak ne nosim crninu. (Seda.)

MAŠA: Nije u pitanju novac. I siromah može biti srećan.

MEDVEDENKO: U teoriji, a u praksi to izgleda ovako: ja, mati, dve sestre i brat, a plata iznosi samo dvadeset tri rublje. Jesti i piti moramo! Čaj i šećer nam je potreban! Duvan potreban! Hajde sad, iziđi na kraj.

MAŠA (gleda pozornicu): Skoro će početi predstava.

MEDVEDENKO: Da. Igraće Zarečna, a komad je napisao Konstantin Gavrilovič. Oni su zaljubljeni jedno u drugo i danas će se njihove duše spojiti u težnji da zajedno stvore jednu umetničku sliku. A moja duša nema dodirnih tačaka s vašom. Ja volim vas, ne mogu od čežnje da ostanem kod kuće, svaki dan prelazim pešice šest vrsta ovamo i šest natrag i nailazim samo na ravnodušnost s vaše strane. To je razumljivo. Ja nemam sredstava, porodica mi je velika... Ko bi se udao za čoveka koji ni sam nema šta da jede?

MAŠA: Gluposti. (Šmrče burmut) Vaša me ljubav dira, ali ja ne mogu da vam je uzvratim, eto to je sve. (Pruža mu burmuticu.) Poslužite se.
MEDVEDENKO: Hvala, neću.
Pauza.
MAŠA: Zapara je, svakako će noćas biti oluje. Vi samo filozofirate ili govorite o novcu. Po vašem mišljenju nema veće nesreće od sirotinje, a ja držim da je hiljadu puta bolje nositi rite i mučiti se nego... Uostalom, vi to ne možete razumeti... S desne strane ulaze Sorin i Trepljev.
SORIN (poštapajući se): Meni je, brate, u selu nekako nelagodno; sasvim razumljivo, ja se nikad neću navići na selo. Sinoć sam legao u deset, a jutros sam se probudio u devet; imao sam osećaj kao da mi se od dugog spavanja mozak zalepio za lobanju, i uvek tako. (Smeje se) A posle ručka sam opet nehotice zaspao, sad se vučem kao isprebijan, ovo je neizdržljivo na kraju krajeva... A i mene to zamara. A ponekad iz mene progovara egoizam običnog smrtnika, dođe mi žao što je moja mati poznata glumica; onda mi se čini: da je ona obična žena, ja bih bio srećniji. Ujko, šta može biti očajnije i gluplje od ove situacije: skupe se kod nje u gostima neki put same veličine, glumci i pisci, a među njima samo ja nisam ništa, i oni me toleriraju samo zato što sam njen sin. Ko sam ja? Šta sam ja? Napustio sam univerzitet u trećoj godini studija iz razloga koji, kao što se kaže, ne zavise od redakcije, ni po čemu se ne ističem, što se tiče novaca A nemam ni prebijene pare, a u ispravama mi stoji da sam građanin iz Kijeva. Moj otac nije bio plemić, bio je prost građanin, mada je i on bio poznati glumac. Elem, kada mi u njenom salonu svi ti glumci i književnici ponekad ukažu svoju milostivu pažnju, meni se čini da oni odmeravaju očima koliko sam ništavan. A i ja pogađam njihove misli i patim od poniženja...
SORIN: Nego, reci mi ti kakav je čovek taj novelist? Nikako da ga shvatim. On samo ćuti.
TREPLJEV: On je pametan čovek, jednostavan, znaš, malo melanholičan. Vrlo je pošten. Četrdeset godina još neće skoro navršiti, a već je slavan i sit do guše... Što se tiče njegovih pripovedaka... ne znam šta da ti kažem... Simpatično, darovito... ali... posle Tolstoja ili Zole neće ti pasti na pamet da čitaš Trigorina.
SORIN: A ja, brate, volim književnike. Nekad sam strasno želeo dve stvari: hteo sam da se oženim i hteo sam da postanem književnik, ali ni jedno ni drugo mi nije pošlo za rukom. Da. Prijatno je biti i mali književnik, na kraju krajeva.
TREPLJEV (osluškuje): Čujem korake... (Zagrli ujaka) Ja bez nje ne mogu da živim... Čak je i zvuk njenih koraka divan... Ja sam neizmerno srećan. (Brzo polazi u susret Nini Zarečnoj koja ulazi.) Čarobnice, čežnjo moja...
NINA (uzbuđeno): Nisam zakasnila? Je l' te da nisam zakasnila?...
TREPLJEV (ljubeći joj ruke): Ne, ne, ne...
NINA: Celog dana sam se brinula, bilo me je strah! Bojala sam se da me otac neće pustiti... Ali sad je on otišao s maćehom. Nebo se crveni, već počinje da izlazi mesec, a ja teram konja, teram... (Smeje se) Ali sam zadovoljna. (Čvrsto steže Sorinu ruku.)
SORIN (smeje se): Okice su, izgleda, uplakane... He-he! Ne valja!
NINA: To je samo onako... Vidite kako teško dišem. Za pola sata moram da se vratim, treba požuriti. Moram, moram, nemojte me zadržavati. Otac ne zna da sam ovde.
TREPLJEV: Zbilja, vreme je već da počnemo. Treba pozvati sve.
SORIN: Idem ja. Sad ću. (Polazi na desnu stranu peva) „U Francusku dva grenadira...” (Okreće se) Jednom sam tako zapevao, kad mi neki zamenik državnog tužioca reče: ,,Vi, vaše prevashodstvo, imate jak glas...” Zatim malo promisli i dodade: „Ali... Neprijatan.” (Smeje se i odlazi.)
NINA: Otac i njegova žena ne puštaju me ovamo. Kažu da je ovde boemska atmosfera... plaše se da ne odem u glumice... A mene privlači ovo jezero, kao galeba... Moje je srce ispunjeno vama. (Okreće se)
TREPLJEV: Sami smo.
NINA: Čini mi se da nekog ima tamo...
TREPLJEV: Nema nikog. (Poljubac)
NINA: Koje je ovo drvo?
TREPLJEV: Brest.
NINA: Zašto je tako crno?
TREPLJEV: Već je veče, svi predmeti postaju crni. Nemojte otići rano, preklinjem vas.
NINA: Nemoguće.
TREPLJEV: A ako ja dođem kod vas, Nina? Ja ću cele noći stajati u bašti i gledati u vaš prozor.
NINA: Nemojte, primetiće vas čuvar. Trezor još nije naučio na vas, lajaće.
TREPLJEV: Ja vas volim.
NINA: Pst...
TREPLJEV (čuje korake): Ko je? Jeste li vi, Jakove?
JAKOV (iza zavese): Mi smo.
TREPLJEV: Idite na svoja mesta. Vreme je. Da li izlazi mesec?
JAKOV: Izlazi.
TREPLJEV: Imate li špiritusa? Imate sumpora? Kada se pojave crvene oči treba da miriše na sumpor. (Nini) Idite, tamo je sve spremno. Jeste li uzbuđeni?...
NINA: Da, veoma. Vaša mama A kako tako, nje se ne bojim, ali kod vas je Trigorin... Mene je strah i sramota da igram pred njim... Poznati pisac... Je li mlad?
TREPLJEV: Jeste.
NINA: Kako su mu divne priče.
TREPLJEV (hladno): Ne znam, nisam ih čitao.
NINA: Teško je igrati u vašem komadu. U njemu nema živih lica.
TREPLJEV: Živa lica! Život ne treba prikazivati onakvim kakav je, nego onakvim kakav treba da bude, kakav se javlja u snovima.
NINA: U vašem komadu je malo radnje, samo deklamacija. A u komadu, po mom mišljenju, svakako mora da bude i ljubavi.
Oboje odlaze na pozornicu. Ulaze Polina Andrejevna i Dorn.
POLINA ANDREJEVNA: Oseća se vlaga. Vratite se, obucite kaljače.
DORN: Meni je vrućina.
POLINA ANDREJEVNA: Vi se ne čuvate. To je kod vas i
nat. Vi ste lekar i odlično znate koliko je štetan vlažan vazduh, ali želite da ja patim: za inat ste ostali celo veče na terasi...
DORN (pevuši): ,,Ne reci mi da mladost minu ludo...”
POLINA ANDREJEVNA: Vas je toliko zaneo razgovor s Irinom Nikolajevnom da niste primetili kako je hladno. Priznajte - ona vam se sviđa...
DORN: Meni je pedeset pet godina.
POLINA ANDREJEVNA: To je sitnica, za muškarca to nije starost. Vi ste se sjajno sačuvali i još se sviđate ženama.
DORN: Šta onda upravo hoćete?
POLINA ANDREJEVNA: Pred glumicom svi ste vi spremni da padnete na kolena. Svi!
DORN (pevuši): „Ja pred tobom opet...” Ako društvo voli glumce i ima prema njima drukčiji stav nego, na primer, prema trgovcima - to je u prirodi stvari. To je idealizam. carstvo vasionske volje. Ali to će biti samo onda kada se malo pomalo, posledugog, dugog niza hiljadugodišta, i mesec, i sjajni Sirijus i zemlja pretvore u prah... A donde A užas, užas... (Pauza; na pozadini jezera pojavljuju se dve crvene tačke.) Eno, približava se moj moćni protivnik, đavo. Ja vidim njegove strašne, purpurne oči...
ARKADINA: Miriše na sumpor. Da li to tako mora da bude?
TREPLJEV: Da.
ARKADINA (smeje se): Priznajem, to je efekat.
TREPLJEV: Mama!
NINA: Njemu je dosadno bez čoveka...
POLINA ANDREJEVNA (Dornu): Skinuli ste šešir. Metnite ga na glavu,nazepšćete.
ARKADINA: Doktor je skinuo šešir pred đavolom, ocem večne materije.
TREPLJEV (plane, glasno): Predstava je završena! Dosta! Zavesa!
ARKADINA: Zašto se ljutiš?
TREPLJEV: Dosta! Zavesa! Spuštaj zavesu! (Lupne nogom.) Zavesa! (Zavesa pada) Oprostite! Ja sam izgubio iz vida da samo mali broj izabranih ima pravoda piše komade i igra na pozornici. Ja sam narušio monopol... Meni... ja... (Hoće još nešto da kaže, ali samo odmahne rukom i ode.)
ARKADINA: Šta mu je?
SORIN: Irina, ne sme se tako, draga moja, postupati s ambicioznim mladićem.
ARKADINA: Šta sam mu ja rekla?
SORIN: Ti si ga uvredila.
ARKADINA: On je sam rekao da je to šala i ja sam primila njegov komad kao šalu.
SORIN: Pa ipak...
ARKADINA: Sad je odjednom ispalo da je on napisao genijalno delo! Ta šta kažete! Znači da je priredio ovu predstavu i zasmrdeo vazduh sumporom ne radi šale, nego da napravi demonstraciju. Hteo je da nas pouči kako treba pisati i šta treba igrati. Najzad, to već postaje dosadno. Ovi stalni ispadi protiv mene i neprestana zajedanja svakom bi dodijali! Kapriciozni, ambiciozni dečak!
SORIN: On je želeo da ti priredi zadovoljstvo!
ARKADINA: Je li?A što onda nije izabrao neki običan komad, nego nas je naterao da slušamo ovo dekadentno buncanje? Šale radi ja sam spremna da slušam i buncanje, ali ovde se ispoljavaju pretenzije na nove forme, na novu eru u umetnosti. A po mom mišljenju, nema tu nikakvih novih formi, prosto je u pitanju njegova rđava narav.
TRIGORIN: Svako piše onako kako hoće i kako može.
ARKADINA: Neka on piše kako hoće i kako može, samo neka mene ostavi na miru.
DORN: Jupitere, ti se ljutiš...
ARKADINA: Ja nisam Jupiter, nego žena. (Pali cigaretu) Ja se ne ljutim, samo mi je krivo što jedan mladić tako dosadno provodi vreme. Ja nisam htela da ga uvredim.
MEDVEDENKO: Niko nema osnova da odvaja duh od materije, jer je sam taj duh, verovatno, skup materijalnih atoma. (Živo, Trigorinu.) Nego znate, kad bi neko prikazao na pozornici kako živimo mi, učitelji! Teško, teško živimo!
ARKADINA: Sve je to tačno, samo nećemo više da razgovaramo ni o pozorišnim komadima ni o atomima. Veče je tako lepo. Čujete li, gospodo, pesmu? (Osluškuju) Kako lepo pevaju!
POLINA ANDREJEVNA: Na onoj obali.
Pauza.
ARKADINA (Trigorinu): Sedite pored mene. Pre jedno deset-petnaest godina, ovde, na jezeru, muzika i pesma čula se neprekidno skoro celu noć. Ovde na obali ima šest plemićkih imanja. Sećam se A smeh, graja, pucnjava, i ljubavi, ljubavi... Jeune premier i idol svih tih imanja bio je onda, da vam ga predstavim (pokazuje glavom na Dorna), Doktor Jevgenije Sergejevič. I sad je on divan, ali je onda bio neodoljiv. Ipak, mene počinje da grize savest. Zašto sam uvredila mog sirotog dečka? Nemam mira. (Glasno) Kosta! Sine! Kosta!
MAŠA: Idem ja da ga potražim.
ARKADINA: Idite, draga moja.
MAŠA (polazi na levu stranu): Konstantine Gavriloviču! Ohoj! (Odlazi.)
NINA (izlazi iza pozornice): Izgleda da se predstava neće nastaviti, ja mogu da iziđem. Dobro veče! Ljubi se s Arkadinom i Polinom Andrejevnom.
SORIN: Bravo! Bravo!
ARKADINA: Bravo! Bravo! Mi smo uživali. S takvom spoljašnošću, s takvim divnim glasom ne smete, greh je da sedite u selu. Vi sigurno imate dara. Čujete? Vi treba da stupite na pozornicu!
NINA: Ah, to mi je san! (Uzdahne) Ali se taj san nikad neće ostvariti.
ARKADINA: Ko zna? Nego, dopustite da vam predstavim: Trigorin, Boris Aleksejevič.
NINA: Ah, neobično se radujem... (Zbunivši se.) Ja uvek čitam vaša dela...
ARKADINA (nateravši je da sedne pored nje): Šta ste se zbunili, draga moja. On je slavan čovek, ali ima jednostavnu dušu. Pogledajte, i on se zbunio.
DORN: Mislim da već možemo dići zavesu, ovako je nekako jezivo.
ŠAMRAJEV (glasno): Jakove, digni, brate, zavesu!
Zavesa se diže.
NINA (Trigorinu): Je l' te da je čudnovat ovaj smrad?
TRIGORIN: Ja nisam ništa razumeo. Uostalom, gledao sam sa zadovoljstvom. Vi ste tako iskreno igrali. I dekor je bio divan. (Pauza) Sigurno u ovom jezeru ima dosta riba.
NINA: Da.
TRIGORIN: Ja volim da pecam. Za mene nema većeg uživanja nego da sedim pred veče na obali i piljim u plovak.
NINA: A ja mislim da za onog ko je iskusio uživanje koje pruža stvaralaštvo - nikakva druga uživanja ne postoje.
ARKADINA (smejući se): Ne govorite tako. Kad mu napravite komplimenat, on se odmah izgubi.
ŠAMRAJEV: Sećam se, u Moskvi, u operi, čuveni Silva je uhvatio donje ce. A te večeri, kao za pakost, sedeo je na galeriji jedan bas iz sinodskog hora, i odjednom, možete zamisliti naše krajnje iznenađenje, odjednom čujemo sa galerije: „Bravo, Silva!” A za čitavu oktavu niže... Evo ovako. (Iz basa) Bravo, Silva... Pozorište je prosto zamrlo...
Pauza.
DORN: Tihi anđeo je proleteo. Tako se kod nas kaže kad svi zaćute.
NINA: Meni je vreme. Zbogom.
ARKADINA: Kuda? Kuda tako rano? Mi vas nećemo pustiti.
NINA: Čeka me otac.
ARKADINA: Ala je on neki... (Ljube se) Pa, šta da se radi! Žao nam je što idete.
NINA: Kad bi ste znali kako mi je teško da odem!
ARKADINA: Treba da vas neko isprati, dete moje!
NINA (uplašeno): O, ne, ne!
SORIN (preklinjući): Ostanite!
NINA: Ne mogu, Petre Nikolajeviču.
SORIN: Ostanite još bar jedan sat. Zaboga, nije to ništa...
NINA (razmislivši, kroz suze): Ne mogu. (Rukuje se i brzo odlazi.)
ARKADINA: U stvari A ovo je vrlo nesrećna devojka. Kažu da je njena pokojna mati ostavila mužu celo svoje ogromno imanje, sve do poslednje pare, i sada ova devojka nema ništa, jer je njen otac već zaveštao sve svojoj drugoj ženi. To je strašno.
DORN: Jeste, njen tatica je prilična stoka, mora mu se odati puno priznanje.
SORIN (trlja ozeble prste): Hajdemo, gospodo, i mi, već je prilično vlažno. Bole me noge.
ARKADINA: One su ti kao od drveta, jedva se miču. Pa dobro, hajdemo, zlosrećni starče. (Uzima ga pod ruku.)
ŠAMRAJEV (nudeći ruku ženi): Madam?
SORIN: Čujem kako urla pseto. (Šamrajevu) Budite dobri, Ilija Afanasijeviču, naredite da ga odvežu.
ŠAMRAJEV: Nemoguće, Petre Nikolajeviču, bojim se da se lopovi ne uvuku u ambar. Tamo mi stoji proso. (Medvedenku, koji ide pored njega.) Da, za čitavu oktavu niže: „Bravo, Silva!” I nije neki pevač, nego običan sinodski horista.
MEDVEDENKO: A koliku platu ima sinodski horista?
Svi odlaze, osim Dorna.
DORN (sam): Ne znam, možda se ja ništa ne razumem ili sam pomerio pameću, ali meni se komad svideo. U njemu ima nešto. Kad je ova devojka govorila o samoći, i docnije, kad su se pojavile crvene oči na vola, meni su od uzbuđenja drhtale ruke. Sveže, naivno... Eno, izgleda, dolazi
on. Hteo bih da mu kažem nešto lepo.
TREPLJEV (ulazi): Svi su već otišli.
DORN: Ja sam ovde.
TREPLJEV: Mene po celom parku traži Mašenjka. Nesnosno stvorenje.
DORN: Konstantine Gavriloviču, meni se vaš komad neobično svideo... Nekako je čudnovat i nisam čuo kraj, ali ipak je ostavio snažan utisak na mene. Vi ste darovit čovek, vi treba da nastavite. (Trepljev mučvrsto steže ruku i naglo ga zagrli.) Uf, kako ste nervozni. Suze u očima... Znate šta bih hteo da vam kažem? Vi ste uzeli siže iz oblasti apstraktnih ideja. To
je dobro, zato što umetničko delo apsolutno mora izražavati neku veliku misao. Lepo je samo ono što je ozbiljno. Kako ste bledi!
TREPLJEV: Vi velite A da nastavim?
DORN: Da... Ali prikazujte samo ono što je važno i večno. Vi znate da sam ja proživeo život zanimljivo, s ukusom, ja sam zadovoljan, ali da sam imao prilike da iskusim onaj duhovni polet koji imaju umetnici u trenucima stvaranja, meni se čini da bih ja prezirao svoju materijalnu ljusku i sve što je toj ljusci svojstveno i bežao bih sa zemlje što dalje, u visinu.
TREPLJEV: Oprostite, gde je Zarečna?
DORN: I još nešto. Delo mora imati jasnu, određenu misao. Vi morate znati zašto pišete, jer, inače, ako krenete tim živopisnim putem bez određenog cilja, vi ćete zalutati i vaš talenat će vas upropastiti.
TREPLJEV (nestrpljivo): Gde je Zarečna?
DORN: Ona je otišla kući.
TREPLJEV (očajno): Šta sad da radim? Ja želim da je vidim... Moram da je vidim... Poći ću do nje.
Ulazi Maša.
DORN (Trepljevu): Umirite se, prijatelju.
TREPLJEV: Ipak idem. Moram da odem.
MAŠA: Idite kući, Konstantine Gavriloviču. Čeka vas vaša mama. Ona se brine.
TREPLJEV: Recite joj da sam otišao. I molim vas sve, ostavite me na miru! Ostavite me! Ne idite svud za mnom!
DORN: De, de, de, dragi moj.... ne smete tako... Ružno je to...
TREPLJEV (kroz suze): Zbogom, doktore. Hvala vam...(Odlazi)
DORN (uzdiše): Mladost, mladost!
MAŠA: Kad čovek nema šta da kaže, onda obično govori: mladost, mladost...(Šmrče burmut.)
DORN (oduzima joj burmuticu i baca je u žbunje): To je ružno. (Pauza) U kući, čini mi se, neko svira. Treba da idem tamo.
MAŠA: Čekajte.
DORN: Šta hoćete?
MAŠA: Još jednom hoću da vam kažem... Hoću da porazgovaram... (Uzbuđeno) Ja ne volim svog oca, ali prema vama osećam simpatije. Ne znam zašto, ali svom dušom osećam da ste mi bliski... Pomozite mi. Pomozite mi ili ću učiniti glupost, za inat ću upropastiti svoj život... Ne mogu više...
DORN: Kako? Kako da vam pomognem?
MAŠA: Ja patim. Niko, niko ne zna koliko patim! (Spušta mu glavu na grudi, tiho.) Ja volim Konstantina.
DORN: Kako su svi nervozni! Kako su svi nervozni! I koliko ljubavi... O, začarano jezero (Nežno) Ali šta ja mogu, dete moje? Šta? Šta?

Zavesa

DRUGI ČIN

Teren za kroket. U dubini, s desne strane, kuća sa velikom terasom, s leve strane se vidi jezero na kome blešti odsjaj od sunca. Leje sa cvećem. Podne. Vrućina. Pored terena, u hladu stare lipe, sede na klupi Ark adina, Dorn i Maša. Dorn na kolenima drži otvorenu knjigu. ARKADINA (Maši): Ustanite. (Obe ustaju) Stanite pored mene. Vama je dvadeset i dve godine, a meni je skoro dvaput više. Jevgenije Sergejeviču, ko je mlađi od nas dve? DORN: Naravno A vi. ARKADINA: Eto vidite... A zašto? Zato što ja radim, ja osećam, ja sam stalno u pokretu, a vi samo sedite na jednom mestu, ne ivit e... Moje je pravilo: da ne mislim o budućnosti. Ja nikad ne mislim ni na staro st ni na smrt. Što mora da bude, to se ne može izbeći. MAŠA: A ja se osećam kao da sam se već odavno rodila, svoj život vučem za sobom kao beskonačni šlep... I često nemam nikakve volje da živim. (Seda) Naravno, sve su to sitnice. Treba se prodrmati, zbaciti sa sebe sve to. DORN (pevuši): „Lepi cvetići moji, zbor'te sad vi...” ARKADINA: Osim toga, ja sam korektna kao Englez. Ja, draga moja, pazim na sebe, kao što se kaže, uvek sam obučena i očešljana comme il faut. Ja da dopustim sebi da iziđem iz kuće, makar samo u baštu, u bluzi ili neočešljana? Nikad. Sačuvala sam se zato što nikad nisam bila aljkava, nisam se zapuštala kao neki... (Podbočivši se, šeta po terenu) Eto pogledajte A kao devojčica. Mogla bih i petnaestogodišnju da igram. DORN: Dakle, ja ipak nastavljam. (Uzima knjigu) Sta li smo kod brašnara i pacova... ARKADINA: I pacova. Čitajte. (Seda) Uostalom, dajte meni, ja ću da čitam. Na mene je red. (Uzima knjigu i traži očima.) I pacova ... A, evo ga... (Čita) „I, naravno, za ljude iz visokog društva isto tako je o pasno da maze književnike i privlače ih u svoje društvo kao što je opasno za brašnara da gaji pacove u svojim ambarima. A međutim ih vole. Dakle, kad žena izabere pisca koga želi da zarobi, ona ga opseda pomoću komplimenata, ljubazno sti i ugađanja...” To je možda tako kod Francuza, kod nas nema ništa od toga, nikakvih programa. Kod nas se žena, obično, pre nego što će zarobiti pisca, sama zaljubi do ušiju, to da znate. Ne treba daleko tražiti, uzmite mene i Trigorina. Dolazi Sorin, poštapajući se, pored njega Nina; Medvedenko gura za njima praznu fotelju. SORIN (tonom kojim se govori deci): Je l' te? Radujemo se? Danas smo, najzad, veseli? (Sestri) Imamo prijatnu novost! Otac i maće ha otputovali su u Tver i mi smo sad slobodni čitava tri dana. ARKADINA: Ti spavaš? SORIN: Ne. Pauza. ARKADINA: Ti se ne lečiš, a to ne valja, brate, SORIN: Ja bih hteo da se lečim, ali eto A doktor ne će. DORN: Lečiti se u šezdesetoj godini... SORIN: I u šezdesetoj godini čovek želi da živi. DORN (jetko): Ih! Onda uzimajte valerijanu. ARKADINA: Ja bih rekla da bi mu dobro činila neka b anja. DORN: Pa dobro. Može da ide u banju. A može i da ne ide. ARKADINA: Sad razumej nešto. DORN: Nema tu šta da se razume. Sve je jasno. Pauza. MEDVEDENKO: Petar Nikolajevič treba da ostavi duvan . SORIN: Gluposti. DORN: Ne, nisu to gluposti. Vino i duvan čine čovek a bezličnim. Posle cigare ili čašice rakije vi niste više Petar Nikolajevič n ego Petar Nikolajevič plus još neko, vaše se ja razliva i vi se odnosite prema seb i samom kao prema trećem licu A on. SORIN (smeje se): Lako je vama filozofirati. Vi ste dosta proživeli u svom veku, a ja? Služio sam u sudskoj struci dvadeset os am godina, ali još nisam živeo, ništa nisam iskusio, i na kraju krajeva, a t o je sasvim razumljivo, meni se tek sada živi. Vi ste siti i ravnodušni i zato ste skloni filozofiji, a ja hoću da živim i zato pijem za ručkom heres i pušim cigare i kraj. Eto to je sve. DORN: Čovek treba da ozbiljno gleda na život, a leč iti se u šezdesetoj godini, žaliti što se u mladosti malo uživalo, to je, opros tite mi, lakomislenost. MAŠA (ustaje): Već je sigurno vreme za doručak. (Po lazi lenjim, tromim hodom) Utrnula mi je noga. (Odlazi) DORN: Sad ide da pre doručka trgne čašicu dve. SORIN: Nije našla sreću u životu, sirotica. DORN: Sve je to koješta, vaše prevashodstvo. SORIN: Vi govorite kao sit čovek. ARKADINA: Ah, šta može biti dosadnije od ove simpat ične seoske dosade! Vrućina, tišina, niko ništa ne radi, svi filozofira ju... Lepo je s vama, prijatelji moji, prijatno vas je slušati, ali... ali sedeti u svojoj sobi i učiti ulogu A kud i kamo je lepše. NINA (oduševljeno): Divno! Ja vas razumem. SORIN: Naravno, u gradu je lepše. Sediš u svom kabi netu, lakej nikog ne pušta bez prijave, telefon... na ulici fijakeri i tako da lje... DORN (pevuši): „Lepi cvetići moji, zbor'te sad vi.. .” Ulazi Šamrajev, za njim Polina Andrejevna. ŠAMRAJEV: Evo i naših. Dobar dan! (Ljubi ruku Arkad inoj, zatim Nini.) Vrlo mi je milo što vas vidim u dobrom zdravlju. (Arkadi ni) Žena mi kaže da se danas spremate zajedno s njom u grad. Je li to isti na? ARKADINA: Da, spremamo se. ŠAMRAJEV: Hm... To je sjajno, ali kako ćete otići, draga gospođo? Danas nam konji voze raž, svi su radnici zaposleni. Kojim ćet e konjima noći, ako smem pitati? ARKADINA: Kojim? Otkud ja znam A kojim! SORIN: Pa mi imamo konje samo za vožnju. ŠAMRAJEV (uzbuđeno): Samo za vožnju? A odakle ću da nabavim amove? Odakle ću da nabavim amove? Čudnovato! Neshvatljivo ! Draga gospođo! Oprostite, ja se duboko klanjam vašem talentu, spre man sam da dam za vas deset godina života, ali konje vam ne mogu dati! ARKADINA: Ali ako ja moram da idem? Čudna stvar! ŠAMRAJEV: Draga gospođo, vi ne znate šta znači gazd instvo! ARKADINA (plane): To je stara. priča! U tom slučaju ja danas idem u Moskvu. Pogodite negde u selu za mene konje, inače ću peške na stanicu. ŠAMRAJEV (plane): U tom slučaju ja vam otkazujem sl užbu! Tražite drugog upravnika! (Odlazi) ARKADINA: Svakog leta se isto ponavlja, svakog leta me ovde vređaju! Nikad me više nećete videti ovde! (Odlazi na levu stranu, gde, otprilike, treba da se nalazi kupatilo na jezeru, malo docnije se vidi kak o ona ulazi u kuću, za njom ide Trigorin s udicama i kofom.) SORIN (plane): To je drskost! Prava svinjarija! Men i je to dodijalo na kraju krajeva. Odmah sve konje ovamo! NINA (Polini Andrejevnoj): Odbiti Irinu Nikolajevnu , čuvenu glumicu! Zar svaka njena želja, čak i ćef, nisu važniji od vašeg gazdinstva? Prosto neverovatno! POLINA ANDREJEVNA (očajno): Šta ja mogu? Stavite se u moj položaj, šta ja mogu? SORIN (Nini): Hajdemo sestri... Svi ćemo je preklin jati da ne ide. Hoćemo li? (Gledajući u pravcu kojim je otišao Šamrajev.) Nesn osan čovek! Despot! NINA (ne dajući mu da ustane): Sedite, Sedite. Mi ć emo vas odgurati. (Ona i Medvedenko guraju fotelju.) Ah, ala je to strašno! SORIN: Da, da, strašno... Ali to mu neće olako proć i, sad ću ja da se objasnim s njim. Odlaze; ostaju samo Dorn i Polina Andrejevna. DORN: Ljudi su dosadni. U stvari, trebalo bi vašeg muža prosto izbaciti odavde kao kufer, a sve će se svršiti na tome što će mu se ova stara mama, Petar Nikolajevič, i njegova sestra izviniti. Videćete! POLINA ANDREJEVNA: On je i konje za vožnju poslao n a njivu. I svakog dana se dešavaju slični nesporazumi. Kad biste znal i kako me on jedi! Ja sam prosto bolesna; vidite, ja sva drhtim. Ja ne podnos im njegovu grubost. (Preklinjući) Jevgenije, dragi moj, najmiliji moj, uzmite me k sebi... Naše vreme prolazi, mi više nismo mladi, bar pred kraj života da ne moramo da se krijemo, da lažemo... Pauza. DORN: Meni je pedeset pet godina, kasno je menjati život. POLINA ANDREJEVNA: Znam A vi me odbijate zato što o sim mene ima i drugih žena koje su vam bliske. Sve njih ne možete uzeti k sebi. Ja to razumem. Oprostite, ja sam vam dosadila. Nina se pojavljuje pored kuće; ona bere cveće. DORN: Ne, niste. POLINA ANDREJEVNA: Ja patim od ljubomore. Naravno, vi ste lekar, vi ne možete izbegavati žene. Ja to razumem.... DORN (Nini, koja prilazi): Kako je tamo? NINA: Irina Nikolajevna plače, Petar Nikolajevič im a gušenje. DORN (ustaje): Idem da im dam valerijane... NINA (pruža mu cveće): Izvolite! DORN: Merci bien. (Polazi ka kući.) POLINA ANDREJEVNA (idući za njim): Ala je lepo ovo cveće! (Pored kuće, potmulim glasom.) Dajte mi to cveće! Dajte mi to cv eće! (Pošto joj on da cveće, ona ga gužva i baca u stranu; oboje ulaze u kuću) NINA (sama): Kako je to čudno videti da čuvena glum ica plače, i to još zbog tako beznačajnog razloga! Zar nije čudno i to što p oznati pisac, ljubimac publike, o kome pišu u novinama, čije se slike prod aju, koga prevode na strane jezike A po ceo dan peca ribu i raduje se što je up ecao dva klena. Mislila sam da su slavni ljudi oholi, nepristupačni, da oni prezir u gomilu i svojom slavom, sjajem svog imena, kao da joj se svete zato što ona iznad svega stavlja visoko poreklo i bogatstvo. Ali eto A oni plaču, pecaju ri bu, kartaju se, smeju se i ljute kao svi ostali... TREPLJEV (dolazi gologlav, s puškom i ustreljenim g alebom): Jeste li sami? NINA: Sama sam. Trepljev joj spušta pred noge galeba. NINA: Šta to znači? TREPLJEV: Učinio sam danas podlost A ubio sam ovog galeba. Mećem ga pred vaše noge. NINA: Šta vam je? (Diže galeba i gleda ga.) TREPLJEV (posle pauze): Uskoro ću na isti način ubi ti samog sebe. NINA: Ja ne mogu da vas poznam. TREPLJEV: Da, odonda otkad ja nisam u stanju da poz nam vas. Vi ste se promenili prema meni, vaš pogled je hladan, moje pr isustvo vam smeta. NINA: U poslednje vreme postali ste razdražljivi, g ovorite nekako nerazumljivo, nekakvim simbolima. I ovaj galeb je t akođe sigurno neki simbol, ali, oprostite, ja ga ne razumem. (Spušta galeba na klupu.) Ja sam suviše prosta da bih vas mogla razumeti. TREPLJEV: To je počelo još one večeri kad je onako glupo propao moj komad. Žene ne praštaju neuspeh. Ja sam sve spalio, sve do poslednjeg tabaka. Kad biste znali kako sam nesrećan! Vaša hladnoća je strašna, neverovatna, kao da sam se probudio i odjednom video da je jezero presušilo, d a se upilo u zemlju. Vi ste mi maločas rekli da ste suviše prosti da biste me mogl i razumeti. A šta tu ima da se razume? Moj komad se nije dopao, vi prezirete moje nadahnuće, sad me već smatrate prosečnim čovekom, ništarijom, kakvih ima mnogo... (Lupi nogom) Kako ja to dobro vidim, kako dobro vidim! To mi sto ji u mozgu kao klin, neka je proklet on zajedno s mojom ambicijom koja mi siš e krv, siše kao zmija... (Opazivši Trigorina kako dolazi čitajući knjigu.) E no ga dolazi, pravi talenat, korača kao Hamlet, i takođe s knjigom. (Podražava) „Reči, reči...” Ovo sunce još vam nije prišlo, a vi se već smešite, vaš pogle d se rastopio pod njegovim zracima. Neću da vam smetam. (Brzo odlazi) TRIGORIN (beleži u beležnicu): Šmrče burmut i pije rakiju... Uvek nosi samo crno. U nju je zaljubljen učitelj. NINA: Dobar dan, Borise Aleksejevnču! TRIGORIN: Dobar dan. Neočekivano je ispalo tako da mi, izgleda, još danas putujemo. Teško da ćemo se ikad videti. Ja retko im am prilike da vidim mlade devojke, mlade i interesantne, ja sam već zaboravio i ne mogu jasno da predočim sebi šta čovek oseća u osamnaestoj ili dev etnaestoj godini, zato su mi u novelama i pričama mlade devojke obično neistinit e. Ja bih voleo makar jedan sat da budem na vašem mestu da bih saznao šta vi mi slite i šta ste vi uopšte. NINA: A ja bih volela da budem na vašem mestu. TRIGORIN: Zašto? NINA: Da bih saznala šta oseća poznati daroviti pis ac. Kako se oseća slava? Kako vi osećate svoju slavu? TRIGORIN: Kako? Verovatno nikako. Ja o tome nisam n ikad razmišljao. (Razmislivši) Jedno mora bi ti tačno: ili vi preuve ličavate moju slavu ili se ona uopšte nikako ne oseća. NINA: A kad čitate o sebi u novinama? TRIGORIN: Kada me hvale, meni je milo; a kad me grd e, posle toga sam dva dana neraspoložen. NINA: Divan svet! Kako vam zavidim, kad biste znali ! Ljudi imaju različitu sudbinu. Neki životare dosadno, neprimetno, svi nal ik jedni na druge, svi nesrećni; drugima je, kao na primer vama A vi ste j edan od miliona, pao u deo interesantan život, svetao, pun značaja... Vi ste s rećni... TRIGORIN: Ja? (Sležući ramenima) Hm... Eto, vi govo rite o slavi, o sreći, o nekakvom svetlom, interesantnom životu, a za mene s u sve te lepe reči, oprostite, isto što i voćni žele, koji ja nikad ne jedem. Vi ste vrlo mladi i vrlo dobri. NINA: Vaš život je divan! TRIGORIN: Čega ima u njemu naročito lepog? (Gleda n a sat) Moram ići da pišem. Oprostite, nemam vremena... (Smeje se) Vi st e, kao što se kaže, zgazili na moj najmiliji žulj, i zato počinjem da se nervir am i pomalo da se ljutim. Uostalom, hajde da razgovaramo. Razgovaraćemo o mom divnom, svetlom životu... Dakle, odakle da počnemo? (Malo porazmisl ivši) Postoje opsesije, kad čovek danju i noću misli, na primer, samo o mesecu; i ja imam takav svoj mesec. Danju i noću me mori jedna nametljiva misao: ja moram da pišem, ja stalno zaostajem kao seljak koji je zakasnio na voz i, najzad, osećam da umem da slikam samo pejzaž, a da sam u svemu ostalom laž an, lažan do srži. NINA: Vi ste suviše zauzeti poslom i nemate ni vrem ena ni volje da shvatite svoj značaj. Neka ste nezadovoljni sobom, ali za dr uge ste veliki i divni! Da sam ja takav pisac kao vi, ja bih žrtvovala gomili svoj život, ali bih bila svesna da je njena sreća u tome što se ona, ta gomila, uzdiže do mene; i ona bi me vozila u kočijama. TRIGORIN: E, baš u kočijama... Šta sam ja, Agamemno n? Oboje se nasmeše. NINA: Za sreću biti književnica ili glumica, ja bih podnela i prezir svojih bliskih, nemaštinu, razočarenje, živela bih na mans ardi i jela samo suv hleb, patila bih od nezadovoljstva samom sobom, od svesti o svojim nedostacima, ali zato bih tražila slavu... pravu, bučnu slavu... (Po kriva lice rukama.) Glava mi se vrti... Ah! GLAS ARKADINE (iz kuće): Borise Aleksejeviču! TRIGORIN: Zovu me... Sigurno da se pakujemo. A ne i de mi se. (Okreće se prema jezeru) Eto, pogledajte kakva blagodet!... Di vota! NINA: Vidite li na onoj obali kuću i park? TRIGORIN: Vidim. NINA: To je imanje moje pokojne majke. Ja sam se ta mo rodila. Ceo sam život provela pored ovog jezera i poznajem na njemu svako ostrvce. TRIGORIN: Lepo je tu kod vas! (Spazivši galeba.) A šta je to? NINA: Galeb. Konstantin Gavrilovič ga je ubio. TRIGORIN: Lepa ptica. Boga mi, ne ide mi se. Nagovo rite Irinu Nikolajevnu da ostane. (Beleži nešto u beležnicu.) NINA: Šta to pišete? TRIGORIN: Onako, beležim nešto... Pao mi je na pame t jedan siže... (Stavlja beležnicu u džep.) Siže za malu priču: na obali jez era od detinjstva živi mlada devojka, ovakva kao vi; voli jezero kao galeb, i sr ećna je i slobodna kao galeb. Ali slučajno je naišao jedan čovek, video ju je i p rosto iz dosade upropastio A kao ovog galeba. Pauza. Na prozoru se pojavljuje Arkadina. ARKADINA: Borise Aleksejeviču, gde ste? TRIGORIN: Odmah! (Polazi i okreće se ka Nini; pred prozorom, Arkadinoj.) Šta je bilo? ARKADINA: Ostajemo. Tritorin ulazi u kuću. NINA (prilazi rampi; posle kraćeg razmišljanja): Sa n!

Zavesa

TREĆI ČIN

Trpezarija u kući Sorina. Levo i desno vrata. Bife. Ormanče s lekovima. Posred sobe sto. Kofer i kutije za šešire, vidi se da se v rše pripreme za put. Trigorin doručkuje. Maša stoji pored njega. MAŠA: Sve vam to pričam kao piscu. Možete: da se po služite. Kažem vam po duši: da se on ozbiljno ranio, ja ne bih živela ni trenutka. Pa ipak sam hrabra. Odlučila sam odjednom: iščupaću tu ljubav iz svog s rca, iščupaću je iz korena. TRIGORIN: A na koji način? MAŠA: Udajem se. Za Medvedenka. TRIGORIN: Za onog učitelja? MAŠA: Da. TRIGORIN: Ne razumem šta vam to treba. MAŠA: Voleti bez nade, godinama stalno nešto očekiv ati... A ovako, kad se udam, neću imati vremena da mislim na ljubav, nove brige ugušiće sve što je bilo ranije. Ipak je to, znate, promena. Hoćemo li još po jednu? TRIGORIN: Da nije dosta? MAŠA: Koješta. (Natoči dve čašice) Nemojte me tako gledati. Žene piju češće nego što mislite. Manjina pije otvoreno, kao ja, a većina krišom. Tako je to. I samo rakiju ili konjak. (Kuca se) Nek' vam je srećn o! Vi ste jednostavan čovek, šteta je što idete. Piju. TRIGORIN: Ni meni se ne ide. MAŠA: A vi je zamolite da ostane. TRIGORIN: Ne, sad više neće ostati. Njen sin se pon aša sasvim netaktično. Prvo je pokušao da se ubije, a sada, kažu, hoće da me pozove na dvoboj. A zbog čega? Duri se, frkće, propoveda nove forme.... Pa z a sve nas ima mesta, i za nove i za stare A zašto da se guramo? MAŠA: Tu je još i ljubomora posredi. Uostalom, to s e mene ne tiče. Pauza. Jakov prolazi s leva na desno s koferom; ula zi Nina i zastaje pored prozora. MAŠA: Moj učitelj nije mnogo pametan, ali je dobar čovek i siromah, i mene jako voli. Žao mi ga je. I njegove stare majke mi j e žao. A sad, dopustite da vam poželim sve najlepše. Ne pominjite me po zlu. (Čvrs to mu steže ruku.) Vrlo sam zahvalna za vaš prijateljski stav prema meni. Pošal jite mi svoje knjige, svakako s posvetom. Samo nemojte pisati „mnogopoštovanoj”, nego samo ovako: „Mariji, bez igde ikog svog, koja bog bi znao zašto živi na ovom svetu.” Zbogom. (Izlazi) NINA (pruža prema Trigorinu ruku stisnutu u pesnicu ): Par ili nepar? TRIGORIN: Par. NINA (uzdahne): Ne. U ruci mi je samo jedno zrno gr aška. Ja sam zamislila: da li treba da odem u glumice ili ne? Kad bi mi bar ne ko dao savet. TRIGORIN: Teško je tu davati savete. Pauza. NINA: Mi se rastajemo i... možda se više nećemo vid eti. Molim vas da primite od mene za uspomenu ovaj mali medaljon. Naredila sa m da se urežu vaši inicijali... a s ove strane naslov vaše knjige ,,Da ni i noći”. TRIGORIN: Kako graciozno! (Ljubi medaljon.) Divan p oklon! NINA: Setite me se ponekad. TRIGORIN: Sećaću se. Sećaću se vas onakve kakva ste bili onog vedrog jutra A sećate li se? Pre nedelju dana, kad ste, imali svet lu haljinu... Mi smo razgovarali... onda je na klupi ležao beli galeb... NINA (zamišljeno): Da, galeb... (Pauza) Više ne sme mo da razgovaramo, neko dolazi... Pred, odlazak poklonite mi dva minuta, pr eklinjem vas... Odlazi levo; istovremeno s desne strane ulaze Arkad ina, Sorin u fraku sa zvezdom, zatim Jakov, zauzet oko pakovanja. ARKADINA: Ti, stari, ostani kod kuće. Kako ćeš ti s tvojim reumatizmom u goste? (Trigorinu) Ko je to maločas izišao? Nina? TRIGORIN: Da. ARKADINA: Pardon, mi smo vas omeli... (Seda) Rekla bih da sam sve spakovala. Umorila sam se. TRIGORIN (čita na medaljonu): ,,Dani i noći”, stran a 121, 11. i 12. red. JAKOV (raspremajući sto): Hoćemo li i udice spakova ti? TRIGORIN: Dabome, one će mi još trebati. A knjige p okloni nekome. JAKOV: Razumem. TRIGORIN (za sebe): Strana 121, 11. i 12. red. Šta piše u tim redovima? (Arkadinoj) Ima li u ovoj kući mojih knjiga? ARKADINA: Kod brata u kabinetu, u onom ormanu u ćoš ku. TRIGORIN: Strana 121... (Izlazi) ARKADINA: Zbilja, Petre, bolje da ostaneš... SORIN: Vi odlazite, bez vas će mi biti teško kod ku će. ARKADINA: A šta ima u gradu? SORIN: Ništa naročito, pa ipak... (Smeje se.) Polag aće se kamen temeljac zemskog doma i tako dalje... Hteo bih za koji časak da se otrgnem iz ovog ustajalog života, inače sam se prosto ubuđao kao st ara muštikla. Naredio sam da kola dođu u jedan sat, zajedno ćemo krenuti. ARKADINA (posle pauze): Hajde sad A živi ovde, ne d osađuj se, pazi da ne nazebeš. I pazi na mog sina. Čuvaj ga. Poučavaj ga. (Pauza) Eto, odlazim, a neću znati zašto je Konstantin hteo da se ubije. Mi slim da je glavni uzrok bila ljubomora. Bolje je da što pre odvedem Trigorina od avde. SORIN: Šta da ti kažem? Bilo je i drugih razloga. R azumljiva stvar A mladić, pametan, živi u selu, bogu iza leđa, bez novaca, be z situacije, bez budućnosti. Ništa ne radi. Stidi se i boji se svog nerada. Ja g a neobično volim, a i on mene voli, pa ipak, na kraju krajeva, njemu se čini da j e on ovde suvišan u kući, da živi od milosti, kao gotovan... Sasvim razumljivo A samoljublje... ARKADINA: Muku mučim s njim! (Razmišlja) Kad bi stu pio u službu, šta veliš? SORIN (zviždi, zatim neodlučno): Meni se čini da bi bilo najbolje rešenje kad bi mu ti... dala malo novaca. Pre svega, on treba da s e pristojno obuče. Pogledaj, jedno te isto odelo nosi već tri godine, ide bez ma ntila. (Smeje se) A i malo da se mladić razonodi ne bi bilo rđavo... Da ode, reci mo, u inostranstvo... To ne bi mnogo koštalo. ARKADINA: Ali ipak... Uostalom, odelo bih još mogla da mu kupim, ali za inostranstvo... Ne, sada mu ne mogu ni odelo kupiti . (Odlučno) Nemam novaca! Sorin se smeje. ARKADINA: Nemam! SORIN (zviždi): Dobro. Oprosti, draga moja, ne ljut i se. Ja ti verujem... Ti si velikodušna, plemenita žena. ARKADINA (kroz suze): Nemam ja novaca! SORIN: Da ja imam novaca, jasna stvar A ja bih mu s am dao, ali sad nemam ništa, ni prebijene pare. (Smeje se) Celu moju penz iju uzima upravnik i troši je pa zemljoradnju, na stoku, na pčele, i moj novac ba dava propada. Pčele ginu, krave crkavaju, konje nikad ne mogu da dobijem... ARKADINA: Da, ja imam novaca, ali ja sam glumica. S amo toalete su me potpuno upropastile... SORIN: Ti si dobra, mila... Ja te poštujem... Da... Ali danas mi opet nešto nije dobro... (Zanosi se) Vrti mi se u glavi... (Drži se za sto) Meni je zlo. ARKADINA (uplašena): Petre! (Hoće da ga pridrži.) P etre, dragi moj... (Viče) Pomozite mi! Pomozite! Ulaze: Trepljev sa zavojem na glavi i Medvedenko. ARKADINA: Njemu je zlo! SORIN: Ništa, ništa... (Smeši se i pije vodu.) Već me je prošlo... gotovo... TREPLJEV (majci): Ne plaši se, mama, to nije opasno . Ujki se sada to često dešava. (Ujaku) Ujko, treba da prilegneš malo. SORIN: Dobro, malo... Pa ipak idem u grad... Odmori ću se malo i onda idem... Prosta stvar... (Polazi poštapajući se.) MEDVEDENKO (vodi ga pod ruku): Ima jedna zagonetka: ujutru na četiri, u podne na dve, a uveče na tri... SORIN (smeje se): Tačno. A noću na leđima. Hvala va m, mogu i sam da idem. ARKADINA: Kakve gluposti! Ja sam ga sama molila da ode odavde. TREPLJEV: Neobično plemenit čovek! Eto, ti i ja se sada skoro svađamo zbog njega, a on nam se sada negde u salonu ili u parku smeje... prosvećuje Ninu, trudi se da je konačno ubedi kako je on genije. ARKADINA: Ti uživaš da mi govoriš neprijatne stvari . Ja poštujem tog čoveka i molim te da preda mnom ne govoriš o njemu ništa r užno. TREPLJEV: A ja ga ne poštujem. Ti bi htela da ga i ja smatram genijem, ali, oprosti, ja ne umem da lažem, od njegovih pripoveda ka meni se uvek smuči. ARKADINA: To je zavist. Ljudima koji nisu daroviti, a imaju velike pretenzije, ništa drugo ne ostaje nego da poriču prave talente. I to mi je neka uteha! TREPLJEV (ironično): Pravi talenti! (Ljutito.) Ja s am darovitiji od svih vas, ako hoćete da znate! (Zdere zavoj s glave.) Vi, šmiranti, prigrabili ste prvenstvo u umetnosti i smatrate za zakonito i istinito samo ono što radite vi sami, a sve ostalo tlačite i gušite! Ne priznajem ja vas! Ne priznajem ni tebe n i njega! ARKADINA: Dekadent! TREPLJEV: Idi u svoje drago pozorište i igraj u bed nim, glupim komadima! ARKADINA: Nikad ja nisam igrala u takvim komadima. Ostavi me na miru! Nisi u stanju da napišeš ni bedni vodviljčić. Palan čanin! Gotovan! TREPLJEV: Cicijo! ARKADINA: Odrpanko! Trepljev seda i tiho plače. ARKADINA: Ništarijo! (Uzbuđeno prošeta po sobi.) Ne plači. Nemoj plakati... (Plače) Nemoj... (Ljubi ga u čelo, u obraze, u kosu .) Drago moje dete, oprosti mi... Oprosti svojoj grešnoj majci. Oprosti meni, n esrećnoj. TREPLJEV (grli je): Kad bi ti znala! Ja sam sve izg ubio. Ona me ne voli, ja više ne mogu da pišem... Propali su svi moji snovi... ARKADINA: Ne očajavaj... Sve će se lepo svršiti. On će otputovati, ona će te opet zavoleti. (Briše mu suze.) Dosta. Mi smo se ve ć pomirili. TREPLJEV (ljubi joj ruke): Da, mama. ARKADINA (nežno): Pomiri se i s njim. Nije potreban taj dvoboj... Je li da nije potreban? TREPLJEV: Dobro... Samo, mama, dozvoli mi da se ne susrećem s njim. Teško mi je... to je iznad moje snage... (Ulazi Trigorin) Eto... Idem ja... (Brzo stavlja lekove u ormanče.) A zavoj će mi doktor staviti... TRIGORIN (traži u knjizi): Strana 121... 11. i 12. red... Evo... (Čita) ,,Ako ti kadgod zatreba moj život, dođi i uzmi ga.” Trepljev diže sa zemlje zavoj i izlazi. ARKADINA (gleda na sat): Skoro će doći kola. TRIGORIN (za sebe): Ako ti kadgod zatreba moj život , dođi i uzmi ga. ARKADINA: Nadam se da si već sve spakovao? TRIGORIN (nestrpljivo): Jesam, jesam... (Razmišlja) Zašto sam u tom zovu čiste duše osetio tugu i zašto mi se srce tako boln o steglo?... Ako ti kadgod zatreba moj život, dođi i uzmi ga. (Arkadinoj) Da o stanemo još jedan dan! Arkadina odmahuje glavom u znak odbijanja. TRIGORIN: Hajde da ostanemo! ARKADINA: Dragi moj, ja znam šta te ovde zadržava. Ali savladaj se. Ti si se malo opio, otrezni se. TRIGORIN: Budi i ti trezvena, budi pametna, razbori ta, preklinjem te, pogledaj na sve to kao pravi prijatelj... (Steže joj ruku) T i si u stanju da činiš žrtve... Budi mi prijatelj, pusti me... ARKADINA (jako uzbuđena): Zar si toliko zaljubljen? TRIGORIN: Mene nešto vuče njoj! Možda je to baš ono što mi je potrebno. ARKADINA: Ljubav palanačke devojke? O, kako malo se be poznaješ! TRIGORIN: Ponekad ljudi idu, a spavaju, tako i ja s ad govorim s tobom, a čini mi se da spavam i vidim nju u snu... Obuzeli su me slatki, divni snovi... Pusti me... ARKADINA (drhteći): Ne, ne... Ja sam obična žena, s a mnom se ne može tako govoriti... Ne muči me, Borise... Mene je strah... TRIGORIN: Ako budeš htela, možeš da postaneš neobič na. Mladalačka ljubav, divna, poetična, ljubav koja te diže u svet snova, samo ona može pružiti sreću na zemlji! Takvu ljubav još nisam iskusio... U mladost i nisam imao vremena, obijao sam pragove redakcija, borio sam se s nemašt inom... A sad, evo je, takva ljubav je došla najzad, zove me... Zar ima smisla d a bežim od nje? ARKADINA (ljutito): Ti si lud! TRIGORIN: Neka sam. ARKADINA: Vi ste se svi dogovorili da me danas muči te! (Plače) TRIGORIN (hvata se za glavu): Ne shvata! Neće da sh vati! ARKADINA: Zar sam ja tako stara i ružna da se sa mn om bez ustručavanja može govoriti o drugim ženama? (Grli ga i ljubi.) O , ti si poludeo! Moj lepi, moj divni... Ti si poslednja stranica mog života! (Klek ne pred njim.) Moja radost, moj ponos, moje blaženstvo... (Grli njegova kolena. ) Ako me ti ostaviš makar i za jedan sat, ja to neću preživeti, poludeću, moj n eobični, divni, gospodaru moj... TRIGORIN: Može neko da uđe. (Pomaže joj da ustane.) ARKADINA: Neka, ja se ne stidim svoje ljubavi prema tebi. (Ljubi mu ruke.) Zlato moje, luda glavo, ti bi hteo da luduješ, ali ja neću, neću da te pustim!... (Smeje se) Ti si moj... moj... i ovo čelo je moje, i oči su moje i ova divna svilena kosa je takođe moja... Ti si sav moj. Ti si tako da rovit, pametan, najbolji savremeni pisac, ti si jedina nada Rusije... Ti ima š toliko iskrenosti, jednostavnosti, svežine, zdravog humora... Ti umeš jednim potezom da prikažeš ono što je glavno, ono što je karakteristično za ne ku ličnost ili pejzaž, ljudi su kod tebe živi. O, tebe čovek ne može čitati bez odu ševljenja! Misliš da je to laskanje? Da ti ja kadim? Dobro, pogledaj me u oči. .. pogledaj... Ličim li ja na lažljivicu? Eto vidiš, samo ja umem da te cenim, sa mo ti ja govorim istinu, dragi moj, divni... Hoćeš li sa mnom? Je li? Nećeš me ost aviti?... TRIGORIN: Ja nemam svoje volje... Nikad je nisam ni imao... Trom, mek, uvek poslušan A zar se to može sviđati ženi? Uzmi me, vo di, ali samo me ne puštaj od sebe ni za trenutak... ARKADINA (u sebi): Sada je moj. (Ležerno, kao da se ništa nije desilo.) Uostalom, ako hoćeš, možeš da ostaneš. Ja ću poći s ama, a ti ćeš doći docnije, kroz nedelju dana. Zbilja, što da se žuriš? TRIGORIN: Ne, kad je već tako, da pođemo zajedno. ARKADINA: Kako hoćeš. Ako hoćeš zajedno, da pođemo zajedno... Pauza. Trigorin nešto beleži u beležnicu. ARKADINA: Šta to beležiš? TRIGORIN: Jutros sam čuo lep izraz: ,,Devojačka šum a”... Može mi zatrebati. (Proteže se) Dakle da idemo? Opet vagoni, stanice, bifei, teleći kotleti, razgovori... ŠAMRAJEV (ulazi): Čast mi je da vam sa žalošću javi m da kola čekaju. Vreme je, draga gospođo, da krenete na stanicu; voz dolaz i u dva i pet minuta. Molim vas, Irina Nikolajevna, budite dobri, raspitajte se gde je sada glumac Suzdaljcev? Da li je živ? Da li je zdrav? Nekad smo lumpovali zajedno... U „Opljačkanoj pošti” je jedinstveno igrao... S njime je, sećam se, u Jelisavetgradu služio tragičar Ismajlov, takođe znamenita ličnost. .. Nemojte žuriti, draga gospođo, još možete pričekati pet minuta. Jednom su u nekoj melodrami igrali zaverenike, trebalo je reći: ,,Upali smo u klopku”, a Izmajlov je rekao: „Upali smo u plovku”... (Smeje se.) U plovku! Dok on govori, Jakov posluje oko prtljaga, sobarica donosi Arkadinoj šešir, ogrtač, suncobran, rukavice, svi pomažu Arkadinoj d a se obuče. Na vrata s leve strane proviruje kuvar, koji malo docnije neodlučno ulazi. Ulazi Polina Andrejevna, zatim Sorin i Medvedenko. POLINA ANDREJEVNA (s korpicom): Evo vam malo šljiva za put... Vrlo su slatke. Možda ćete hteti da se zasladite. ARKADINA: Vi ste vrlo dobri, Polina Andrejevna. POLINA ANDREJEVNA: Zbogom, draga moja! Ako vam nešt o nije bilo po volji, oprostite. (Plače) ARKADINA (grli je): Sve je bilo lepo, sve je bilo l epo. Samo ne treba plakati. Polina Andrejevna. Prolazi naše vreme. ARKADINA: Šta da se radi! SORIN (u kaputu s pelerinom, sa šeširom na glavi, s a štapom u ruci, ulazi s leve strane; prolazeći kroz sobu): Sestro, vreme je, paz i da ne zakasnimo na kraju krajeva. Ja idem da sednem u kola. (Izlazi) MEDVEDENKO: A ja idem peške na stanicu... da isprat im... Ja ću brzo... (Izlazi) ARKADINA: Doviđenja, dragi moji... Ako budemo živi i zdravi, na leto ćemo se opet videti... (Sobarica, Jakov i kuvar ljube jo j ruku.) Ne zaboravite me. (Pruža kuvaru rublju.) Evo vam rublja za sve troje. KUVAR: Najlepša vam hvala, gospođo. Srećan put! Mno go smo vam zahvalni! JAKOV: Srećan put! ŠAMRAJEV: Javite nam se koji put, usrećite nas! Zbo gom, Borise Aleksejeviču! ARKADINA: Gde je Konstantin? Recite mu da odlazim. Treba da se pozdravimo. E, ne pominjite nas po zlu. (Jakovu) Da la sam rublju kuvaru, to je za sve troje. Svi odlaze na desno. Pozornica je prazna. Iza pozor nice graja, kao obično pri ispraćaju. Sobarica se vraća da uzme sa stola korpu sa šljivama i opet izlazi. TRIGORIN (vraća se): Zaboravio sam svoj štap. On je , izgleda, tamo na terasi. (Polazi i kod vrata s leve strane susreće se s Nino m koja ulazi. ) To ste vi? Mi odlazimo... NINA: Ja sam predosećala da ćemo se još videti. (Uz buđeno) Borise Aleksejeviču, ja sam se definitivno rešila, kocka j e pala, idem u glumice. Sutra već neću biti ovde, napuštam oca, napuštam sve, poč injem nov život... Odlazim kao i vi... u Moskvu. Tamo ćemo se videti. TRIGORIN (okreće se): Odsednite u „Slovenskom bazar u”... Javite mi se odmah... Molčanovka, kuća Groholjskog... Ja se žuri m... Pauza. NINA: Još samo trenutak... TRIGORIN (tiho): Vi ste divni... Kakva je sreća ver ovati da ćemo se uskoro videti! (Ona mu pada na grudi.) Ja ću opet videti o ve divne oči, neizrecivo divan, nežan osmeh... ove blage crte, izraz anđeosk e čednosti... Draga moja... (Dug poljubac.)

Između trećeg i četvrtog čina prolaze dve godine.

ČETVRTI ČIN

Jedan od salona u kući Sorina, koji je Konstantin T repljev pretvorio u radni kabinet. S leve i desne strane A vrata koja vode u unutrašnje sobe. Pravo A staklena vrata na terasu. Osim običnog salonskog na meštaja, u desnom uglu A pisaći sto, kraj vrata s leve strane A turski dizan , orman s knjigama, knjige na prozorima, na stolicama. A Veče. Gori jedna lampa p od abažurom. Sumrak. Čuje se kako šumi drveće i zavija vetar u dimnjacima. No ćni čuvar lupa. Medvedenko i Maša ulaze. MAŠA (viče): Konstantine Gavriloviču! Konstantine G avriloviču! (Gleda levo desno) Nema nikog. Stari svaki čas pita gde je Kost a, gde je Kosta... Ne može da živi bez njega... MEDVEDENKO: Boji se samoće. (Osluškuje.) Kakvo poga no vreme! Već drugi dan. MAŠA (pojačava plamen u lampi): Na jezeru talasi. O gromni. MEDVEDENKO: Napolju je mrak. Trebalo bi narediti da sruše u parku onu pozornicu. Stoji gola, ružna, kao kostur, a zavesa klopara na vetru. Kad sam sinoć prolazio onuda, učinilo mi se kao da neko na njoj plače. MAŠA: Koješta... Pauza. MEDVEDENKO: Hajdemo, Maša, kući! MAŠA (odbija glavom): Ja ću ostati ovde da spavam. MEDVEDENKO (preklinje): Maša, hajdemo! Naše dete je sigurno gladno. MAŠA: Šta je s tim? Matrjona će ga nahraniti. Pauza. MEDVEDENKO: Žao mi ga je. Već treću noć bez majke.. . MAŠA: Ti si postao dosadan. Ranije si bar ponekad f ilozofirao, a sad samo, dete, kući, dete, kući i ništa drugo ne čujem od te be. MEDVEDENKO: Hajdemo, Maša! MAŠA: Idi sam! MEDVEDENKO: Tvoj otac mi neće dati konja. MAŠA: Zamoli ga, daće ti. MEDVEDENKO: Pa da ga molim. Dakle, ti ćeš doći sutr a? MAŠA (šmrče burmut): Dobro, de, sutra. Dosadan si.. . Ulaze Trepljev i Polina Andrejevna; Trepljev nosi j astuke i ćebe, a Polina Andrejevna čaršave; spuštaju ih na turski divan; za tim Trepljev odlazi za svoj sto i seda. MAŠA: Zašto to, mama? POLINA ANDREJEVNA: Petar Nikolajevič je molio da mu namestimo kod Koste. MAŠA: Dajte, ja ću... (Namešta postelju) POLINA ANDREJEVNA (uzdiše): Starac A kao dete... (P rilazi pisaćem stolu, i naslonivši se na lakat, razgleda rukopis. Pauza.) MEDVEDENKO: Pa da idem... Zbogom, Maša (Ljubi ženi ruku) Zbogom, mama. (Hoće da poljubi ruku tašti) POLINA ANDREJEVNA (nervozno): Hajde, idi s milim bo gom. MEDVEDENKO: Zbogom, Konstantine Gavriloviču. Trepljev mu ćutke pruža ruku. Medvedenko izlazi. POLINA ANDREJEVNA (gleda u rukopis): Niko nije ni s anjao da ćete vi, Kosta, postati pravi pisac. A sad, hvala bogu, poče li su da vam i novac šalju iz časopisa. (Pomiluje ga rukom po kosi.) I prolepšao se... Dragi Kosta, dobri moj, budite malo nežniji prema mojoj Mašenjki!... MAŠA (nameštajući postelju) Ostavite ga, mama. POLINA ANDREJEVNA (Trepljevu): Ona je mila. (Pauza) Ženi, Kosta, ništa nije potrebno, samo da je čovek nežno pogleda. Znam po sebi. Trepljev ustaje od stola i ćutke izlazi. MAŠA: Eto, naljutili ste ga! Šta ste ga okupili! POLINA ANDREJEVNA: Žao mi te je, Mašenjka. MAŠA: Pa šta je s tim! POLINA ANDREJEVNA: Boli me srce zbog tebe. Ja sve v idim, sve razumem. MAŠA: Sve su to glunosti. Očajnička ljubav postoji samo u romanima. Sve su to sitnice. Samo ne treba čovek da se podaje tome i da očekuje nešto, očekuje da dune povoljan vetar... Ako se u srce uvukla ljubav A treba je izbaciti. Eto, obećali su mi da će premestiti muža u drugi srez. Kad pređe mo tamo A sve ću zaboraviti... iz srca ću iščupati... Iz treće sobe čuje se melanholični valcer. POLINA ANDREJEVNA: Kosta svira. Znači da mu je tešk o. MAŠA (nečujno se dva-tri puta okrene po ritmu valce ra): Glavno je, mama, ne gledati očima. Neka samo premeste mog Semjona, onda ću, verujte, za mesec dana zaboraviti. Sve su to sitnice. Otvaraju se vrata s leve strane. Dorn i Medvedenko guraju Sorina u fotelji. MEDVEDENKO: Sad nas je šestoro u kući. A brašno sed amdeset kopejki pud. DORN: Hajde sad, izađi na kraj. MEDVEDENKO: Lako je vama smejati se. Vi imate novac a za bacanje. DORN: Novaca? Za trideset godina lekarske prakse, d ragi moj, teške prakse, jer nisam pripadao sebi ni danju ni noću, pošlo mi je z a rukom da uštedim samo dve hiljade, a i njih sam tu skoro potrošio u inostrans tvu. Ja nemam ništa. MAŠA (mužu): Nisi otišao? MEDVEDENKO (kao da se izvinjava): Šta ću? Kad mi ne daju konja! MAŠA (jetko, tiho): Uh, samo da te ne gledam! Fotelja se zaustavlja u levoj polovini sobe; Polina Andrejevna, Maša i Dorn sedaju pored Sorina; Medvedenko, ožalošćen, povlači se u stranu. DORN: Koliko je ovde promena kod vas! Od salona ste napravili kabinet. MAŠA: Ovde je Konstantinu Gavriloviču zgodnije da r adi. Može kad god hoće da iziđe u park i da tamo misli. Lupa noćni čuvar. SORIN: Gde je sestra? DORN: Otišla je na stanicu da dočeka Trigorina. Sad će se vratiti. SORIN: Kad ste već smatrali za potrebno da zovete s estru, znači da sam opasno bolestan. (Poćutavši.) Baš je smešno, ja sam opasno bolestan, a međutim ne dobijam nikakvih lekova. DORN: A šta bi ste želeli? Valerijane? Sode? Kinina ? SORIN: E, počinje filozofija! Oh, ovo je napast! (P okazuje glavom na divan) Je li to za mene namešteno? POLINA ANDREJEVNA: Za vas, Petre Nikolajeviču. SORIN: Hvala vam. DORN (pevuši): „Mesec već plovi po noćnome nebu...” SORIN: Hoću da dam Kosti siže za novelu. Ona treba da ima naslov: „Čovek koji je hteo.” „L’ homme qui a voula.” U mladosti s am nekad želeo da postanem književnik A i nisam postao; želeo sam da lepo govo rim A a govorio sam strašno rđavo (podražava sebe): „I to je sve, i tako dalje, ovaj, onaj...” Ponekad razvlačim, razvlačim rezime, čak se sav preznojim; želeo sam da se oženim A i nisam se oženio; želeo sam da uvek živim u gradu i eto, završavam svoj život na selu i tako dalje. DORN: Želeo sam da postanem viši građanski savetnik A i postao sam. SORIN (smeje se): Za tim nisam težio. To je došlo s amo po sebi. DORN: Biti nezadovoljan životom u šezdeset drugoj g odini A nije velikodušno. SORIN: Ala ste vi tvrdoglav čovek! Razumejte: meni se živi! DORN: To je lakomisleno. Po prirodnim zakonima svak i život mora da se završi. SORIN: Vi rezonujete kao sit čovek. Vi ste siti i z ato ste ravnodušni prema životu, vama je svejedno. Ali i vi ćete se plašiti kad budete umirali. DORN: Strah od smrti je životinjski strah... Treba ga gušiti u sebi. Svesno se boje smrti samo oni koji veruju u večni život, koji se plaše zbog svojih grehova. A vi ste, prvo, ateist, a drugo A kakve grehove vi imate? Vi ste dvadeset pet godina služili u sudskoj struci A i to je sve. SORIN (smeje se): Dvadeset osam... Ulazi Trepljev i seda na šamlicu pored Sorinovih no gu. Maša za celo vreme nikako ne skida s njega očiju. DORN: Mi smetamo Konstantinu Gavriloviču da radi. TREPLJEV: Ne, ništa. Pauza. MEDVEDENKO: Dopustite da vas pitam, gospodine dokto re, koji vam se grad u inostranstvu najviše svideo? DORN: ðenova. TREPLJEV: Zašto ðenova ? DORN: Tamo je divna ulična gomila. Iziđeš uveče iz hotela, a cela ulica vrvi od sveta. Tumaraš tako u gomili bez ikakvog cilja, ova mo onamo, cikAcak, živiš zajedno s njom, stapaš se s njom psihički i počinje š verovati da je zaista moguća jedna duša celog sveta, kao ona koju je nekad u vaš em komadu igrala Nina Zarečna. Kad sam je već pomenuo, recite A gde je sa d ona? Gde je i šta radi? TREPLJEV: Verovatno je dobro. DORN: Govorili su mi da je tobože počela da vodi ne kakav neobičan život. U čemu je stvar? TREPLJEV: To je, doktore, dugačka priča. DORN: A vi ispričajte ukratko. Pauza. TREPLJEV: Ona je pobegla od kuće i živela s Trigori nom. Je li vam to poznato? DORN: Jeste. TREPLJEV: Imala je dete. Dete je umrlo. Trigorin se ohladio prema njoj i vratio se svojim starim simpatijama, što se, uostalom, mog lo očekivati. Upravo, on nije nikad ni ostavljao stare, nego, kao čovek bez karak tera, nekako je umeo pa obe strane. Koliko ja mogu zaključiti iz onog što mi je poznato, lični Ninin život je potpuno promašen. DORN: A gluma? TREPLJEV: S glumom je, izgleda, još gore. Debitoval a je negde u okolini Moskve u letnjem pozorištu, zatim je otputovala u p rovinciju. Ja je onda nikako nisam gubio iz vida i neko vreme sam svuda išao za njom. Ona je uzimala da igra velike uloge, ali je igrala grubo, bez ukusa, vikala je, imala je oštre gestove. Imala je trenutaka kad je znala darovito da uzvikne , darovito da umre, ali su to bili samo trenuci. DORN: Znači da ipak ima dara? TREPLJEV: Teško je reći. Verovatno ima. Ja sam je v iđao, ali ona nije htela da me vidi i hotelska posluga me nije puštala k njoj. Ja sam shvatao njeno raspoloženje i nisam insistirao da dođe do sastanka . (Pauza) Šta bih vam još rekao? Zatim, kad sam se već bio vratio kući, počeo sam da dobijam od nje pisma. Pametna pisma, srdačna, interesantna; ona se nije žalila, ali sam osećao da je duboko nesrećna: svaki red je ličio na bolesn i, napeti živac. I mašta joj je malo bolesna. Potpisivala se A Galeb. U „Rusalci” v odeničar kaže za sebe da je gavran, a ona je u pismima stalno ponavljala da je galeb. Sada je ovde. DORN: Kako ovde? TREPLJEV: U varoši, u gostionici. Već pet dana živi tamo u sobama za prenoćište. Bio sam otišao do nje, a i Marija Ilini šna je odlazila, samo ona nikog ne prima. Semjon Semjonovič uverava da ju je juče p osle ručka video u polju, dve vrste odavde. MEDVEDENKO: Da, video sam je. Išla je put varoši. J a sam je pozdravio, pitao sam je što ne svrati kod nas. Rekla je da će svrati ti. TREPLJEV: Neće ona svratiti. (Pauza) Otac i maćeha neće da znaju za nju. Svuda su postavili stražare i naredili im da je ne puštaju čak ni da priđe njihovom imanju. (Zajedno s doktorom prilazi pisaće m stolu) Kako je lako, doktore, biti filozof na hartiji i kako je to teško u životu! SORIN: Divna je to devojka bila. DORN: Šta kažete? SORIN: Divna je to, velim, bila devojka. Viši građa nski savetnik Sorin bio je čak u nju zaljubljen neko vreme. DORN: Stari Don Žuan. Čuje se smeh Šamrajeva. POLINA ANDREJEVNA: Čini mi se da su naši došli sa s tanice... TREPLJEV: Jeste, čujem mamin glas. Ulaze Arkadina i Trigorin, za njima Šamrajev. ŠAMRAJEV (ulazeći): Mi svi starimo, trošimo se pod uticajem stihija, a vi ste, draga gospođo, još uvek mladi... Svetla bluza, živo st, gracija... ARKADINA: Vi opet hoćete da me ureknete, dosadni čo veče! TRIGORIN (Sorinu): Dobro veče, Petre Nikolajeviču. A vi opet bolujete? Ne valja vam to! (Opazivši Mašu, radosno.) Marija Ilin išna! MAŠA: Jeste li me poznali? (Steže mu ruku.)

TRIGORIN: Jeste li udati? MAŠA: Odavno. TRIGORIN: Srećni? (Pozdravlja da s Dornom i Medvede nkom, zatim neodlučno prilazi Trepljevu.) Irina Nikolajevna mi je rekla da ste već zaboravili staro i da se više ne ljutite. Trepljev mu pruža ruku. ARKADINA (sinu): Boris Aleksejevič ti je doneo jeda n časopis s tvojom novom pričom. TREPLJEV (uzima svesku, Trigorinu): Hvala vam. Vi s te vrlo ljubazni. Sedaju. TRIGORIN: Šalju vam pozdrave vaši poštovaoci... U P etrogradu i u Moskvi svet se interesuje za vas, svi me pitaju o vama. Pi taju kako izgledate, koliko vam je godina, jeste li crnomanjasti ili plavi. Odnekud svi misle da niste više mladi. I niko ne zna vaše pravo prezime, jer sve štampate po d pseudonimom, vi ste tajanstveni kao Gvozdena maska. TREPLJEV: Hoćete li dugo kod nas ostati? TRIGORIN: Ne, još sutra mislim za Moskvu. Moram. Žu rim se da dovršim novelu, osim toga obećao sam da dam nešto za zborni k. Jednom rečju A stara priča. Dok oni razgovaraju, Arkadina i Polina Andrejevna s tavljaju posred sobe stočić za kartanje i otvaraju ga. Šamrajev pali sveće, nam ešta stolice. Vade iz ormana tombolu. TRIGORIN: Vreme nas je neljubazno dočekalo. Vetar j e strašno jak. Sutra izjutra, ako se smiri, idem na jezero da pecam. Osi m toga, treba da pogledam park i ono mesto gde je A sećate li se? A izvođen v aš komad. Kod mene je sazreo jedan motiv, treba samo obnoviti u sećanju mesto ra dnje. MAŠA (ocu): Tata, dozvoli mom mužu da uzme konja! O n mora kući. ŠAMRAJEV (podražava je): Konja... Kući... (Strogo) Sama si videla: maločas smo slali na stanicu. Nećemo ga valjda opet zamarat i. MAŠA: Ali ima i drugih konja... (Videći da otac ćut i, odmahne rukom.) Od vas nešto tražiti... MEDVEDENKO: Maša, idem ja peške. Boga mi... POLINA ANDREJEVNA (uzdiše): Peške, po takvom vremen u... (Seda za stočić) Izvolite, gospodo. MEDVEDENKO: Pa samo šest vrsta... Zbogom... (Ljubi ženi ruku.) Zbogom, mama. (Tašta mu nerado pruža ruku da je poljubi.) J a ne bih nikog uznemiravao, ali dete... (Klanja se svima) Zbogom... (Izlazi; id e kao da je nešto skrivio) ŠAMRAJEV: Neka, stići će. Nije general. POLINA ANDREJEVNA (kuca po stolu): Izvolite, gospod o. Da ne gubimo vreme, skoro će nas zvati na večeru. Šamrajev, Maša i Dorn sedaju za sto. ARKADINA (Trigorinu): Kad nastupe duge jesenje veče ri, ovde se igra tombola. Eto, pogledajte. Starinska tombola, njome smo se igrali još s pokojnom majkom dok smo još bili deca. Hoćete li pre večere jednu partiju s nama? (Seda s Trigorinom za sto.) Igra je dosadna, ali ako se č ovek navikne, može da se podnese. (Deli svima po tri karte.) TREPLJEV (prelistava časopis): Svoju priču je proči tao, a moju čak nije ni rasekao. (Spušta časopis na pisaći sto, zatim polaz i vratima s leve strane; prolazeći pored majke, ljubi je u kosu.) ARKADINA: A ti, Kosta? TREPLJEV: Oprosti, nisam raspoložen... Prošetaću se malo. (Izlazi) ARKADINA: Ulog A deset kopejki. Doktore, uplatite z a mene. DORN: Hoću. MAŠA: Jesu li svi uplatili? Ja počinjem... Dvadeset dva! ARKADINA: Imam. MAŠA: Tri! DORN: U redu. MAŠA: Jeste li stavili tri? Osam! Osamdeset jedan! Deset! ŠAMRAJEV: Nemoj da se žuriš. ARKADINA: Kako su me u Harkovu dočekali, bože moj, još mi se vrti u glavi! MAŠA: Trideset četiri! Iza pozornice se čuje melanholični valcer. ARKADINA: Studenti su mi priredili ovacije... Tri k orpe, dva venca, i ovo... (Skida s grudi broš i baca ga na sto.) ŠAMRAJEV: Lepa stvar... MAŠA: Pedeset! DORN: Tačno pedeset? ARKADINA: Ja sam imala izvanrednu toaletu. Ne kažem da mi se ovo ili ono ne može osporiti, ali što se oblačenja tiče A umem da se obučem. POLINA ANDREJEVNA: Kosta svira. Teško mu je, jadnik u. ŠAMRAJEV: U novinama ga jako grde. MAŠA: Sedamdeset sedam! ARKADINA: Ne treba da obraća pažnju na to. TRIGORIN: On nema sreće. Nikako ne može da pogodi p ravi ton. Nešto čudno, neodređeno, neki put A čak nalik na buncanje. Nijed ne žive ličnosti. MAŠA: Jedanaest. ARKADINA (okrene se Sorinu.): Petre, je li ti dosad no? (Pauza) Spava. DORN: Spava viši građanski savetnik. MAŠA: Sedam! Devedeset! TRIGORIN: Kad bih živeo na ovakvom imanju, kraj jez era, mislite da bih nešto pisao? Ja bih pobedio u sebi tu strast i samo bih p ecao ribu. MAŠA: Dvadeset osam! TRIGORIN: Uhvatiti grgeča ili kostreša to je pravo blaženstvo! DORN: A ja verujem u Konstantina Gavriloviča. Nešto kod njega ima! Nešto ima! On misli slikama, priče su mu slikovite, upeča tljive, ja ih snažno osećam. Šteta je samo što nema određenih zadataka. Učini ut isak na čitaoca A i ništa više, a to nije dosta. Irina Nikolajevna, radujete li se što vam je sin književnik? ARKADINA: Zamislite, još nisam čitala njegove stvar i. Nemam vremena. MAŠA: Dvadeset šest! Trepljev polako ulazi i prilazi svom stolu. ŠAMRAJEV (Trigorinu): A kod nas je, Borise Alekseje viču, ostala jedna vaša stvar. TRIGORIN: Koja? ŠAMRAJEV: Jednom prilikom je Konstantin Gavrilovič ubio galeba, a vi ste me zamolili da dam da vam se napravi od njega punje na ptica. TRIGORIN: Ne sećam se. (Priseća se) Ne, ne sećam se ! MAŠA: Šezdeset šest! Jedan! TREPLJEV (širom otvara prozor, osluškuje): Ala je j ezivo napolju! Ne znam zašto sam tako uznemiren. ARKADINA: Kosta, zatvori prozor, duva. Trepljev zatvara prozor. MAŠA: Osamdeset osam! TRIGORIN: Kod mene tombola, gospodo. ARKADINA (veselo): Bravo, bravo! ŠAMRAJEV: Bravo! ARKADINA: Ovaj čovek uvek i svuda ima sreće. (Ustaj e) A sad hajdemo da prezalogajimo štogod. Naš slavni gost danas nije ru čao. Nastavićemo posle večere. (Sinu) Kosta, ostavi svoje rukopise, hajdem o da večeramo. TREPLJEV: Neću, mama, ja sam sit. ARKADINA: Kako god hoćeš. (Budi Sorina) Petre, da v ečeramo! (Uzima Šamrajeva ispod ruke.) Pričaću vam kako su me doček ali u Harkovu... Polina Andrejevna gasi na stolu sveće, zatim ona i Dorn guraju fotelju. Svi izlaze na levu stranu; na pozornici ostaje samo Tre pljev za pisaćim stolom. TREPLJEV (sprema se da piše; letimice čita ono što je već napisano): Ja sam tako mnogo govorio o novim formama, a sad osećam da i sam malo pomalo padam u šablon. (Čita) „Plakat na ogradi glasi... B ledo lice, oivičeno tamnom kosom...” Glasi, oivičeno... To je glupo. (Precrtav a) Počeću od trenutka kad je junaka probudio pljusak, a sve ostalo napolje. Opis mesečine dug je i prefinjen. Trigorin ima veštine, on se izradio, lako je njemu. Kod njega na brani blešti grlić razbijene boce i crni se senka vodeničkog točka A i mesečna noć je gotova, a kod mene A i blaga svetlost, i lako treperenje zvezda i daleki zvuci klavira koji se tope u mirnom mirisnom vazduhu... To se ne može izd ržati. (Pauza) Da, ja sve više dolazim do uverenja da nije reč o starim ili n ovim reformama, nego da čovek treba da piše ne misleći ni na kakve forme, d a piše zato što mu reči slobodno teku iz duše. (Neko kuca na prozor pored s tola.) Ko je to? (Gleda kroz prozor.) Ništa se ne vidi... (Otvara staklena vrata i gleda u baštu.) Neko je potrčao niz stepenice. (Vikne) Ko je tu? (Izlazi; č uje se kako brzo ide preko terase; za pola minuta se vraća s Ninom Zarečnom.) Nina! Nina! (Nina mu spušta glavu na grudi i prigušeno jeca. Dirnut) Nin a, Nina! To ste vi... vi... Kao da sam predosećao, celoga dana mi je bilo tako tešk o na srcu. (Skida joj šešir i ogrtač.) O, dobra moja, draga moja, ona je došla! N ećemo plakati, nećemo! NINA: Ovde nekog ima. TREPLJEV: Nema nikog. NINA: Zatvorite vrata, može neko da uđe. TREPLJEV: Niko neće ući. NINA: Ja znam. Irina Nikolajevna je ovde. Zaključaj te vrata... TREPLJEV (zaključava vrata s desne strane, prilazi vratima s leve): Ovde nema ključa. Staviću tu fotelju. (Stavlja fotelju pred v rata.) Ne bojte se, niko neće ući. NINA (gleda ga pažljivo u lice): Dajte da vas pogle dam. (Okreće se) Ovde je toplo, lepo... Nekad je tu bio salon. Jesam li se j ako promenila? TREPLJEV: Da... Smršali ste i oči su vam došle veli ke. Nina, zaista je čudno što vas vidim. Zašto me niste puštali da dođem k vama? Zašto dosad niste došli? Ja znam da ste ovde već skoro nedelju dana... Ja sam s vakog dana odlazio k vama po nekoliko puta, stajao ispod vašeg prozora kao pr osjak. NINA: Bojala sam se da me vi mrzite. Svake noći san jam kako me gledate i ne možete da me poznate. Kad biste znali! Od prvog dan a posle dolaska stalno sam lutala ovuda... pored jezera. Pored vaše kuće sam b ila mnogo puta i nisam se mogla rešiti da uđem. Hajde da sednemo. (Sedaju) Ha jde da sednemo i da razgovaramo. Ovde je lepo, toplo, intimno... Čujete li vetar? Kod Turgenjeva ima jedno mesto: „Blago onome ko u takvu noć sedi u kući, ko ima svoj topli kutak.” Ja sam A galeb... Ne, to nije ono. (Trlja č elo) Šta sam počela?... Da... Turgenjev... ,,I neka pomogne bog svima beskućnicim a i lutalicama...” Ništa... (Jeca.) TREPLJEV: Nina, opet vi... Nina! NINA: Ništa, tako mi je lakše... Već dve godine nis am plakala. Sinoć kasno otišla sam u park da pogledam da li je još čitava n aša pozornica... A ona još stoji. Zaplakala sam prvi put posle dve godine i bi lo mi je lakše, duša mi se malo razvedrila. Vidite, više ne plačem. (Uzima ga za ru ku.) Dakle, postali ste književnik... Vi ste književnik, a ja glumica... Ob oje smo upali u vrtlog... Živela sam srećno, kao dete A čim se probudim ujutru, peva m; volela sam vas, sanjala o slavi, a sada? Sutra ujutru moram da putujem za Jel ec u trećoj klasi... sa seljacima, a u Jelecu će me obrazovani trgovci sale tati komplimentima. Život je grub! TREPLJEV: Zašto u Jelec? NINA: Potpisala sam angažman za celu zimu. Vreme je već da putujem. TREPLJEV: Nina, ja sam vas kleo, mrzeo, cepao vaša pisma i fotografije, ali sam svakog trenutka bio svestan da je moja duša zan avek vezana za vas. Nisam u stanju da vas zaboravim, Nina. Otkako sam izgubio vas i počeo da objavljujem svoje priče, život mi je postao nepodnošljiv A ja p atim... Moja se mladost odjednom prekinula i meni se čini da sam već proživ eo na svetu devedeset godina. Ja vas zovem, ljubim zemlju po kojoj ste vi gazili; kud god pogledam, svuda mi izlazi pred oči vaše lice, ovaj nežni osme h koji mi je zračio u najlepšim godinama mog života... NINA (zbunjeno): Zašto on tako govori, zašto on tak o govori! TREPLJEV: Ja sam potpuno sam, ne greje me ničija lj ubav, meni je hladno kao u podzemlju; sve što napišem, sve je to suvo i mrač no. Ostanite ovde, Nina, preklinjem vas, ili mi dopustite da pođem s vama. Nina brzo stavlja šešir na glavu i oblači ogrtač. TREPLJEV: Zašto, Nina? Molim vas, Nina... (Gleda je kako se sprema.) Pauza. NINA: Moja kola stoje kod kapijice. Nemojte me ispr aćati, idem sama... (Kroz suze) Dajte mi vode... TREPLJEV (daje joj da pije): Kuda ćete sada? NINA: U varoš. (Pauza) Je li ovde Irina Nikolajevna ? TREPLJEV: Jeste... U četvrtak je ujaku pozlilo, mi smo joj brzojavili da dođe. NINA: Zašto govorite da ste ljubili zemlju po kojoj sam ja gazila? Mene treba ubiti. (Klone, nasloni se na sto.) Strašno sam umor na! Kad bih se mogla odmoriti... odmoriti! (Diže glavu) Ja sam galeb... Ne, to nije ono. Ja sam glumica! Pa da! (Čuje smeh Arkadine i Trigorina, os luškuje, zatim pritrčava vratima s leve strane i gleda kroz ključaonicu.) I on je tu... (Vraća se Trepljevu) Pa da... Ništa... Dabome... On nije verovao u moje sposobnosti, samo se smejao mojim snovima, i malo pomalo i ja sam prestala da v erujem i klonula duhom... Tu su još bile ljubavne brige, ljubomora i uvek A s trah za dete... Postala sam sitna, beznačajna duša, igrala sam mehanički... Nis am znala kud ću s rukama, nisam umela da stojim na pozornici, nisam vladala s vojim glasom. Vi ne razumete to stanje A kad čovek oseća da odvratno ig ra. Ja sam A galeb. Ne, to nije ono... Sećate li se kako ste jednom prilikom ubili galeba? Slučajno je naišao jedan čovek, video, i prosto iz dosade upropastio.. . Siže za malu priču... Ne, to nije ono... (Trlja čelo) Šta sam ono htela?... Ja g ovorim o pozorištu. Sad je drukčije... Sad sam prava glumica, igram s uživanje m, sa zanosom, opijam se na pozornici i osećam da sam divna. A sada, dok živim ovde, ja stalno idem peške, idem i mislim, mislim i osećam kako rastu moje duše vne snage... I sada znam, razumem, Kosta, da u našem poslu A bilo da igramo n a pozornici ili pišemo A nije glavno slava, sjaj, sve ono o čemu sam sanjala; glavno je da čovek ume podnositi patnju. Da ume nositi svoj krst i verovati. Ja verujem i nije mi tako teško; kad mislim o svom pozivu, ja se ne bojim života. TREPLJEV (tužno): Vi ste našli svoj put, vi znate k uda idete, a ja se još jednako vrtim u haosu snova i slika, a ne znam zašto i kome to treba. Ja ne verujem ni u šta i ne znam u čemu je moj poziv. NINA (osluškuje): Pst... Idem ja. Zbogom. Kad posta nem velika glumica, dođite da me vidite. Obećavate li? A sada... (Steže mu ruk u) Već je kasno. Jedva se držim na nogama... Ja sam iscrpljena, gladna sam... TREPLJEV: Ostanite, doneću vam da večerate... NINA: Ne, ne... Nemojte me ispraćati, idem sama... Kola su mi blizu... Dakle, ona ga je dovela sobom? Pa šta, svejedno. Kad vidit e Trigorina, ne govorite mu ništa... Ja ga volim. Volim ga čak jače nego ranije ... Siže za malu priču... Volim, volim strasno, volim kao očajnik. Lepo je bilo neka d, Kosta! Sećate li se? Kako je vedar, topao, radostan, čist bio život, kakva su bila osećanja A osećanja koja liče na nežno, suptilno cveće... Sećate li se?... ( Recituje) „Ljudi, lavovi, orlovi i jarebice, rogati jeleni, plovke, pauci, neme ribe k oje su obitavale u vodi, morske zvezde i oni koji se nisu mogli okom sagledati A je dnom rečju, svi životi, svi životi, svi životi, prešavši svoj tužni krug, ugasi li su se... Prohujale su hiljade vekova otkako na zemlji nema nijednog živog bića, i ovaj jadni mesec uzalud pali svoj fenjer. Na livadi se više ne bude kričući ždrali, a hruštevi se više ne čuju u lipovim šumicama...” (Naglo zagrli Trepljeva i pobegne kroz staklena vrata.) TREPLJEV (posle pauze): Zlo, ako je neko sretne u b ašti i kaže mami... To može ožalostiti mamu... (U toku od dva minuta ćutke cepa sve svoje rukopise i baca nod sto, zatim otključava vrata na desnoj strani i izlazi.) DORN (trudeći se da otvori vrata s leve strane): Ču dnovato, izgleda da su vrata zaključana... (Ulazi i stavlja fotelju na svoje mes to.) Trka s preponama. Ulaze Arkadina, Polina Andrejevna, za njima Jakov s flašama i Maša; malo docnije Šamrajev i Trigorin. ARKADINA: Crno vino i pivo za Borisa Aleksejeviča s tavite ovamo, na sto. Mi ćemo igrati i piti. Hajde da sednemo, gospodo. POLINA ANDREJEVNA (Jakovu): I odmah donesi čaj... ( Pali sveće i seda za stočić.) ŠAMRAJEV (prilazi s Trigorinom ormanu): Evo, to je ona stvar o kojoj sam vam govorio... (Vadi iz ormana punjenog galeba.) Va ša narudžbina. TRIGORIN (razgleda galeba): Ne sećam se! (Priseća s e) Ne, ne sećam se! S desne strane iza pozornice čuje se pucanj. Svi se trgnu. ARKADINA (uplašeno): Šta je to? DORN: Ništa. Mora biti da je nešto puklo u mojoj ru čnoj apoteci. Ne brinite se. (Izlazi na desnu stranu, vraća se za pola minuta.) Dabome. Eksplodirala je flašica s etrom. (Pevuši) „Ja pred tobom opet sav o čaran stojim...“ ARKADINA (seda za sto): Uf, ala sam se uplašila! To me je podsetilo na ono... (Pokriva lice rukama) Čak mi se smrklo pred očima. DORN (prelistava časopis, Trigorinu): Ovde je pre d va meseca bio štampan jedan članak... pismo iz Amerike, i ja sam hteo da vas pitam zgodnom prilikom... (Obgrli Trigorina oko struka i vodi ga ka rampi.) ...Kako me neobično interesuje to pitanje... (Za jedan ton niž e, tiho.) Sklonite odavde na neki način Irinu Nikolajevnu. Konstantin Gavrilovič se ubio.

Zavesa

1896. </poem>