Finale

Finale Писац: Даница Марковић

О како ми је душа обасјана
Како ми срце страсним ритмом бије:
И свака суза још неисплакана
Стих цео звучни притајени крије.

Знам да је ова велика екстаза
Предсмртни, болни сан душе што гине,
И духа мојег да је задња фаза
Тај полет позни у светле висине.

И срца мојег силна химна ова
Знам да последњи осмех је судбине
— Младости моје песма лабудова
И задњи блесак звезда из даљине.

Но младост моја не умире тужно,
У ноћ суморну, уз шум бони кише,
Уз ропот горки и грчење ружно,
Немоћна одвећ да заплаче више.

У дан свечани сред сјаја и ружа,
Уз ритам песме и звукове звона,
Последњом чашом, што јој удес пружа,
Са кобном жудњом напаја се она

Док у блиставој агонији гасне.
И у свештени тај час даровани
Свом крви срца боји псалме страсне
Да звуче неба простори незнани.

Извор

• 1919. Мисао: књижевно-политички часопис, књига 1, свеска 1, стр. 22.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Даница Марковић, умро 1932, пре 92 године.