2420
Pjevanje XIV
Čim od trešnje zgode plačne
Sluša ovako Mustaj paša,
Želje oćutje sve divjačne
Gdje mu krati mišo drnža.
Ter gledajuć u okoli
Turke, prid njim koji stoje,
Gdje smeteni hudom boli
Prolievaju suze svoje;
I on slatku milost začu
Ter mu ljuta naprje sila
Da ukaže groznu u plaču
Biljeg pravi svoga cvila.
Smišlja mnogoj u bolesti
Gorku tugu svukoliku
K& se zgodi s hudom česti
Slavnom gradu Dubrovniku.
Vidi, gdje se oborio
S veoma ljute prem nesreće;
Vidi, gdje je izgorio ;
Vidi, gdje ga nije veće.
Vidi ako ga ne pomože
Otmanović pričestiti,
Satren tako da ne može
Već nikada oživiti.
280 DUBROVNIK PONOVLJEN
Tiem htio bi veomi drago i
Iz srca se smilovati,
I naprieda zlato i blago
Od pobjenieh ne iskati;
Nego neman zla pakljena 8
KA ga peca puna je da,
Gnjevna, ohola, i ognjena
Smilit mu se uprav ne da.
Ona misli njemu druge 9
U sviest stavlja i kaže mu
Da istine niesu tuge,
Ke" rekoše sada njemu;
Neg' Dubrovnik da 1e pun zlata 10
I da zasve jest zgorio
Svietla 'e blaga i bogata
Cielu tvrgju napunio.
Ova stvar ga tako smeta :. 11
Da s milosne sve požude
Natrag bježi i susreta
Prednje misli svoje hude.
S kieh na stranu opet srne, 12
Ter obranjen zlom žalosti
Hotio bi da se obrne
Na požude od milosti;
U kieh mu se pamet krati 13
Da vas smeten ljuto tako
Ni se može smilovati, \
Ni djelovat toli opako;
Neg' sred želje usione 14
Što će učinit ne umije
Ter u mislieh ko plav tone
Ku s dvie strane vjetar bije.
Ali neka u skončanje . 15
Poklisare ne uvede,
Ni posječe njih ufanje . .
Kroz ohole sve besjede;
Da ne bude Dubrovnika - i 16
Slavnom caru izgubiti, ' : ;
Smilovanja sred velika
S njima odluči govoriti.
PJEVANJE XIV. 281
Ter kažući smeće mnoge 17
Čić njihove plačne smeće,
I da prima njih razloge . .
S boljiem srcem, s boljom sviesti,
Reče: ah ! s kakvom ja žalosti 18
Čujem ove vaše smeće,
Da mi u sebi od milosti
Živo srce puca veće!
Nemojte se pripadati 19
Ni smetati teziem cvili, . . '.
Višnji vam će pomoć dati,
JoS bićete što ste bili;
Samo carske zapoviedi •. 20
U posluhu izvršite,
Da njegova volja sliedi
Da se s njime ne svadite.
Er inako , lele vami, 21
Stoprv biste bili tada
U nesrećah, i u tugami,
I bez bića i bez grada.
S oviem rieči svlem dvorani . 22
Čini doniet šest kaftaua,
Ki su zlatom izatkani
I bogati sa svieh strana;
Ter počasti poklisare 23
U drag način i veseli,
Da kroz take vide dare
Da im svako dobro želi.
S čauš-bašom ih pak otpravi 24
Pod njegove tu šatore,
Da se i s njime u ljubavi
Na uzdanu razigovore; '. .
Da i on vidi temeljitu •..% i • •' • 25
Miso i svrhu njih pameti
Blago caru sviem čestitu
Hoće li se to donieti; :' ..
Neka odluku pak učini 26
U prikladniem načinima
Ko se boljoj u hitrini
Ima unapried vladat s njima.
282 DDBROTNIK POHVLJEN
Čauš-baša se Alijaga 27
S Dubrovčanim davno znaše,
I prijazan mila i draga
Megju njima prohogjaše.
Bješe u sebi blage ćudi 28
I naravne pun miline,
I cjeć tega hvaljen svudi
Svom dobrotom nad sve ine.
A nada sve rad kreposti 29
Plemenitieh dvornieh djela
Staše mnogoj u svjetlosti
Sred uresa sviem vesela.
On uza se s pravom časti 30
Poklisare stavi sjesti,
Boleći se sa svom vlasti
Na njihove tu bolesti;
I kažuć im ljubav staru 31
Svjetovat ih uze drago
Da donesu slavnom caru
Ko je prosio u njih blago.
Ali opeta bivši njega 32
Poklisari glavit stali
Da su blaga bez svojega
Dubrovčani tužni ostali;
I hoteći još naprieda 33
Govorit mu sve razloge,
Neka vidi i ugleda
Njih nesreće ljute i mnoge;
Prve riječi na njihove 34
Jedan Aga tu dohodi,
Pospjesno ih tere zove
U kjehaje da ih vodi;
S kojiem zaedno otidoše 35
Da se s njime sastat budu,
Neka mudro porazlože
Znajući mu narav hudu.
Kjehaja se nahogjaše 36
Pod svojima šatorima,
Uza nj Rais tu sjegjaše
S podvitiema koljenima.
PJEVANJE XIV. 288
Oba poslo paša bješe 37
S poklisarim da govore,
Neka uzo veće odrieše
Da zna ufat što se more-
Tiem bivši ih tu dozvali 38
Staviše ih sjesti uza se
Ter besjedit s njim su stali
Zaedno, i svaki naponase;
Veleći im: što mislite? 36
Donieste li blago milo
Da ga caru poklonite
Kako vam se naredilo?
Ne čuste li što vam kaza 40
Svietli paša malo prije ?
Čuvajte se carska omrasa
Da se vrh vas ne prolije.
Kajmakan vas zaman brani, 41
Ki vam dobro svako žudi,
iir Muftija vriedni i znani
Slavnom caru tako osudi;
Koji blago to svakako 42
Od vas hoće sad imati
Ter vam ne da da opako
Budete ga vi varati
Tiem ako vam sviest je u glavi ^
Još gdje sad ste u nevolji,
Ne budite tvrdoglavi
Vrat sklonite carskoj vorji ;
Neka opeta car čestiti . .
Ljubeći vas vele draže
Uzbude vas nzvisiti
Na prednjašnje biće vaše.
Poklisari na rieči ove ..
Ke se čuti tu nadahu, 4a
Staše kazat sve jadove
I nesreću ljutu i plahu;
Jeda plačnom svom žalosti
Kako god ih smile i ganu *•
Da u ognju od milosti
Ledena im srca planu ;
284 DUBROVNIK PONOVLJEN
Ter da u način budu draži, 47
Kad razmisle njih nevolje,
Kajmakanu Mustaj paši
Dati svjete ljepše i bolje.
Tiem veljahu, da neimaju 48
Caru blaga dati od kudi,
Još da izginut ljuto imaju
Kroz najgori poraz nudi ;
. I da zato bez potrebe 49
S njima o temu ne govore
Ni smetaju tako sebe
Ni zamani trude i more.
Kajmakanu er što rješe 50
Sad govore isto njima,
Prava od suda čim ne bježe
Sviem pravedniem razlozima. •• . . -
Svršivahu, što prilike 51
Ni'e da može nikad biti,
Da se od njih to u vike
Neće učinit ni stvoriti. • •'...: i
I da zato bez sv6 glave- :• 52
I života ostat mogu,
Ali stvari tač neprave
Izvršiti da ne mogu.
S oviem rieči temeljito
'činiše im vjerovati
Da oni neće stanovito
Caru iskano blago dati.
Paček sve što 'e tuge i smeća 6^
Da će lašnje prie podnieti
Neg će njemu trista vreća
Zlata i srebra vik donieti.
Čiem ih tvrdo uglaviše ';:i., .55
Da ne misle veće 0 tomu
Ni da zato tač odviše- '. : .. [ 0 c
U srcu se brinu svomu. i 1.
Nu svakako oni ištući 56
Privarit ih hitro tade •: .
53
Ter oko njih vuhvujući
Da daj štogod da izvade,
PJEVANJE XIV. 285
Rais uze blago s njima 57
I uzdano besjediti
Ko da s taciem razlozima
Njih pomoćnik hoće biti.
Veleć: pokli vreće zlata 58
Vlast ni'e vaša dat moguća,
Da daj zlatnieh vi dukata
Dajte caru šest tisuća;
Za ostalo moleći se 59
Jeda vam se blag umoli,
Ter u srcu svom smisli se
Na nesrećne vaše boli.
Tako ćete ukazati 60
Kad primite moje svjete,
Da se s njime natjecati
Tvrdoglavi ne hoćete.
A za dobit pravu hvalu &L
Vi moćete skupit lasno
Stvar megju vam tako malu
I doniet je ovdi ćasuo.
Er inako čast careva,
Znate, neće doć na manje, b^
Neg gdje vam će s ljuta gnjeva
Uzet i grad i imanje.
Na ove rieći i kjehaja ^
Tu priloži sve besjede,
Tere srčan s gorka vaja
U srce ih ljuto uvjede;
Veleći im: da najprječe 64
Učiniti budu ovo,
Ko im vriedni Rais reče
I ko ih je tu svjetovo,
Prie neg' bude car čestiti 65
S gnjeva svoga razložita
Grad Dubrovnik učiniti
Da rug bude svega svita.
Na ove prietnje i vrline gg
Poklisari stavno stoje,
I kroz mudre svž hitrine
Braniti se tu nastoje.
1
286 DUBROVNIK PONOVLJEN
Ter su slični tvrdu otoku 67
Koji krepko prima i tjera
Morsku silu svu žestoku
Kad ga udara sred čemera.
Kažu, ništa da nehaju 68
Za sve dobro neizrečeno,
U gorkomu bivši vaju
Sve njih biće izgubljeno;
Kažu, da ih ne pripada 69
Ni smrt, ni ako što jest gore,
Cim s takoga ginu jada
Da im jad gori doć ne more.
Razlogom se samo brane 70
I nevoljom sve nesreće,
Ka im poda smrtne rane
I usmrti ih ljuto od veće.
Govore im, megju njima 71
Skupit zlato da ne mogu,
Er učini oganj svima
Od uboštva tugu mnogu.
I da nije puta ovoga 72
U Divoni harač bio,
Da se ne bi u nikoga
Ni iznašo ni skupio ;
Neg' nju od trešnje visnji s nebi 73
I od ognja sačuv6 je,
Da ovakoj pri potrebi
Pomoći im poda svoje.
Tiem za veće dovršiti 74
Razgovore tač nemile,
Užeše ih tad moliti
Na njih smeće da se smile ;
I da mole kajmakana 75
Čim s uboštva vas grad gine,
Da im ne dava veće rana
Nemilosne kroz vrline;
Neg' svakako da umoli 76
Slavna cara i čestita
Da se s njima ne oholi
Ni blaga im ište i pita;
PJEVANJE XIV. 287
Er se oni sad nadaju 77
Biti od njega pomoženi,
Gdje u ovakom plačnu vaju
Sharani su i satreni.
S ovieh rieči punieh vaja 78
Kieh slobodno govoriše,
Pozna i Rais i kjejaja
Zaman s njima da trudiše;
I da oni tvrdo stoje 79
Za ne dati ništa caru,
Neg' što samo svezano je
Kroz običaj jošter staru.
Ter videći da im za to §0
Veće ufanja ne ostaje
Da od njih ištu blago i zlato,
Kako carska požuda je;
Neka im se sviest ne smeta
U zaludnjem temu trudu, 81
Puštiše ih da opeta
K Čauš-baši poći budu.
Kl ih u svem ljubežljivo
Svom naravnom dvorbom prima, 32
Tere veoma milostivo
Razgovarat uze s njima;
Dajući im dobro ufanje
Da nikako car čestiti 83
Za sve blago za sve imanje
Ne misli ih pogubiti ;
I da će se Knjmakanu
I on molit unaprieda 84
Na nesreću njih poznanu
Milostivo da pogleda;
Tiein da dobra srca stoje 85
I mirni se da nahode
I što mogu da nastoje
Caru i oni da pogode.
Čim ovako Cauš- buša 86
S poklisarom tu besjedi
Šije Čauša Mustaj paša
S ovakome zapoviedi :
28$ DUBROVNIK PONOVLJEN
Da ih pusti u Sagaru 87
I da se od njih harač spravi
Za doniet ga slavnom caru
Netom sutra dan se objavi.
Poklisari, ki cjenjahu 88
Tu ostati zatvoreni,
Smiriše se u svom strahu
Bivši iznenad slobogjeni.
Ter se mnogoj u radosti 89
S čauš-bašom razdieliše
I u Sagaru hrlo dosti
Na stan svoj se povratiše.
Gdje uzeše pripravljati 90
Harač s pomnjom prem velikom
Za slavnom ga caru dati
S običajnom svojom dikom.
Ali u mislieh ljutieh tonu 91
Teške tako sred nesreće,
Ter kroz brigu usionu
Smetaju se ljuto od veće;
Misleć što će caru rieti 92
Kada u njih blago uspita,
Kajimakan k6 im prieti
Kažući ga strahovita.
Znajuć da tu ni'e naprieda, 93
Ni kuda se obratiti,
On sam pokli zapovieda
I može ih pogubiti.
On sam pokli jednom rieći 94
Ku zareče srditije,
Paček istom da se oprieči,
Može učinit da ih nije.
Znajuć silnik da nemili 95
Ne vlada se vik s razlogom,
Neg' opakoj po svoj sili
Ku s nepravdom čini mnogom.
I cjeć tega ako tada 96
Ne bude se smilovati
Da bez blaga, da bez grada,
Da bez glave sve će ostati.
Nadalje je izašlo:
Ova miso u nesviesti 97
I smeta ih i skončava,
I vrh gorke sve bolesti
Najgori im jad zadava,
Da prie smrti umiraju 98
Niedan razlog ne videči
Učiniti što imaju
Za odoljet zloj nesreći.
Trudi su ih tako stisli, 99
Ter satreni s tuge mnoge
Misle, i misle, ali misli
Meću opeta sve pod noge;
Videć drugo da ne mogu, 100
Za ne podniet smrtne trude,
Neg' se uteći k višnjem Bogu
Da ih s neba pomoć' bude.
Tiem bivši se svi skrušili 101
Umiljenstva sred velika
I od grieha se odriešili
U svojega duhovnika;
Sutra zorom podraniše 102
I spravljena vrhu otara
Prikazati učiniše
Svetilište Višnjem zgara;
Gdje sniženo blagovaše 103
Sa sviem slugam brašno bielo,
U komu se nahogjaše
Jezusovo sveto tielo.
I požude puni svete 104
U velikoj slavi i dici
Ućiniše još zavjete
Bogorodnoj zgar kraljici ;
Ako uteku zlu nevolju, 105
Car oholi ko im prieti,
Da u gradu Drenopolju
Crkvu će joj ponoviti.
Crkvu, koja sagragjena 106
Bješe od starieh dubrovčana
Na čast slavnu nje imena
I jedna je sred tieh strana.
<Palmoti&. 19
290 DUBROVNIK PONOVLJEN
Bivši s biesti svoje prike 107
Sviein krstjanom turska sila
Crkve ostale svekolike
Prvu u vrieme razorila.
Zavjete ove sadružiše 108
S o^obitiem molitvarui
U kojiem se ponižiše
U pokorniem još suzami.
TVr uzdišuć ljuto u smeći 109
Sred bolesti neizrečene
Moliše se govoreći
Ove rieći umiljeue:
Ali! o Bože, ako odredi, 110
Da mi ovdi poginemo,
Tvoja sveta volja sliedi,
Budi tako, neka umremo.
Samo našem gradu prosti m
Da ne izgine ljutu u vaju,
Na njem da sve nemilosti
Kleti turci ne istjeraju.
Ti si njega na krajini lu
Ljutu zmaja ogradio
Proć njegovoj da vrlini
Sviem krstjanom štit bi bio ;
Ter njegovieh oko pleći
Razbija se kleta vira
Napiied s gnjevom ne hodeći
Sviet krstjanski da proždira.
On je ograda puna hvala u*
I zastava krepka odviše
Od nemilieh turskieh vala
Ki vas istok potopiše ;
On je stiena tvrde gore lla
Stavna u sebi priko mjere
Ka lazbija silno more
Od otmanske zle nevjere.
On sam jošter u istoku, 11°
Koga turska sila iskrši,
Na već mjesta tu visoku
Vjeru i crkve slavne uzdrži;
113
PJEVANJE XIV. 291
Ter tvoj čini križ prisveti 117
Da za prikor vjere opake
U nevjernoj zemlji svieti
I sve rajske kaže zrake.
Ali ako car nemili 118
Ne promieni sve požude
Nego napreu svoj sili
Ter Dubrovnik uzet bude ;
Pada ončas s njime doli 119
Sva krstjanska sreća tada,
Sviet proždrieće zmaj oholi
Pružiće se do zapada.
Crkve tvoje učiniće 120
Konja svojieh konjušnice,
I tve ime ponižiće
I mogujstvo tve desnice.
Bjestujući s gnjeva mnoga 121
Govorit će da krstjani
Ne imaju svoga Boga
Suproć turcim da ih brani ;
Nego da su ostavljeni 122
Ko najgora vjera od svieta
I prokleti i satreni
Od njihova Muhameta.
Ne daj, Bože, zli zlotvori 123
Da ovo smiju promisliti,
Neg' oholost njih obori
I poniži na sem sviti ;
Da tvoj vierni puk slobodan 124
Svegj tlaćeći zle nemire
Bude u vieke tebi ugodan
U spoznanju prave vire.
A ti Majko mila i blaga, 125
Koj' pod krilom naš grad stoji,
Moli Sinka tvoga draga
Smilit nam se da dostoji ;
Neka silna cara odvrati 12G
Od zle misli i požude
Da ne bude zlato iskati,
Ni imat vrh nas misli hude.
s
292 DUBROVNIK PONOVLJEN
Nego s okom od milosti 127
Milo i blago da pogleda
Naše gorke na žalosti
I da izginut nami ne da.
Ovako se poklisari 128
Višnjem Bogu tu moljahu,
I zavietniem miliem dari
Rajsku milost s neba iskahu. •
I skrušeni snižno od veće 129
Izgledahu da iziđu
Ćauši s glasom dobre sreće
Da s haračem k caru idu.
Ali bivši car o zori 130
Poš6 svoje na zabave
Za loviti zvieri u gori
Bližnje u gaje i dubrave;
Ti dan poći ne mogoše 131
Da se s njime sastat budu
Teške misli da odlože
Žestokomu svomu trudu.
Nu teftedar mješte paše 132
Posla k njima Agu svoga
Svekoliko da im &kaže
I poda im glase od toga;
I da još im čini znati 133
Da nnjbrže budu njemu
Carski harač tad poslati
Da zna cio je li u svemu;
Er je take zapoviedi 134
Kajmakan mu ostavio,
Ki sad s prešom cara sliedi
I s njim je u lov podranio.
Na ove glase poklisari 135
Zapanjeni veomi ostaju
Videć da zloj u pri vari
Njeka im se zla spravljaju.
Bivši kazat čuli u putu 136
Dragomana kalugiera
Da ima paša miso ljutu
Ohologa od čemera,
^
PJEVANJE XIV. 293
Ter da opake pun neviesti 137
Misli u hudoj svoj pameti
Ni k caru ih ne povesti
Neg' im harač muče uzeti ;
A paka ih zatvoriti 138
Er donieli blago niesu,
I ljuto ih umoriti
Hrlo ako ga ne donesu.
Tuga ovaka gorko u sebi 139
Sviešt im ranja i zavodi
Da ne znaju, ko 'e tricbi,
Vladat im se u toj zgodi.
Nu smeteni s brige take 140
Odlučiše srcu u svomu
Prie podnieti muke opake
Neg' li harač dat ikomu.
I ako bude taka sila 141
Ter ih k caru ne odvedu,
Neg' ushoće s huda dila
Ljuto proći s njima u jedu;
Da ni tada temeljito 142
U odluci ne oslabe
Neka silno i očito
Ti harač im oni ugrabe.
Bez careva ako znanja 143
To se s njima uzdjeluje.
Da najbrže bez krsmanja
Svekoliko car začuje ;
Jeda ovaka samosilja 144
Hudom paši ne pohvali
Videć da on ište zbilja
Da Dubrovnik tiem obali.
S misli ovakom ukriepiše 145
Sve odluke i požude
Tere Agu otpratiš e
Teftedaru da riet bude:
Da je zakon od starine 146
Caru harač pridavati,
I da zato bez krivine
Nemogu ga druziem dati.
s
294 DUBROVNIK PONOVLJEN
Neg', kad caru bude milo 147
Da ga primi, da poruće;
A što dosle nije bilo
Da bit neće ni sad muče ;
Er zakone stare svoje 148
Noće pustit viku iz ruke
Još da s neba sugjeno je
Da podnesu smrtne muke.
Na ovake odgovore 149
Aga odjaha najhrlije
K teftedaru pod šatore
Da mu ovo sve spovije.
Najbrže se ali opeta 150
K poklisarim vrati iz polja,
Ter neka ih strah ne smeta
Ufanja im donie bolja.
Teftedar im poručuje 151
On da harač neće uzeti,
Neg zapovjed ta da mu je,
Da ga bude prividjeti ;
I da za to pribrojiće 152
Je li cio broj u sebi,
I na nj pečat svoj staviće
Da opet brojit ni'e ga triebi.
Ter da ga će pridat njima 15°
Da ga odnieti doma budu,
Ere misli paša neima
Ništa učinit prima sudu :
Neg' da tako potrebno je 154
Radi cara učiniti,
Komu o zori ugodno je
S mnogom prešom u lov iti.
Na ovake se tad poruke 155
Poklisari razvedrile
Videć, druge da su odluke
Nego li oni prosumjiše.
Tiem veselo otidoše 156
Pod šatore k teftedaru,
I harač mu ponesoše,
Da ga liepo sprave caru.
PJEVANJE XIV. 295
On ih milo srete i primi, 157
I uza se sjesti stavi;
Ter govorit uze s njimi
Veoma dvornoj u ljubavi ;
Boleći se na nesreću 158
Ka 'e Dubrovnik porazila,
I kažući ljutu smeću
Do uzdaha i do cvila.
Pače slatkiem razgovori 159
Odlagat im tuge uze
Da ufaju milost zgori,
I da dobru nadaju se.
Veleći im: Višnji ljubi 160
Veoma izvrsno sve stvorenje,
I vik neće da ga izgubi
Za veliko sve smiljenje.
Ako udari, i miluje, 161
Kako ćaćko naš istini,
Ter potrebno kako čuje
Sve za dobro tako čini ;
Tiem, pok!i vas sad pokara 162
Kroz gnjev strašni i srditi,
Ufajte opet milost zgara
Zaisto od njega vi primiti.
I milost će biti veća 163
Neg' je bio gnjev u šteti
Ter će viša doć' vam sreća
Neg možete poželjeti.
Starac ovi nad sva ina jg^
Dobrotom se resijaše,
I ništa ino od turčina
Neg' s imenom vjeru imaše.
Jošte prvieh od vremena l65
Bješe svoj put upravio
Djelovanja na hrabrena
Čim se izvrsno uzvisio,
Da njegove dike prave j6g
Sjahu takom svietlom časti,
Da vik suncu svoje slave
Ne čekahu večer tmasti.
296 DUBROVNIK PONOVLJEN
Dičaše se u svjetlosti 167
Kroz sva djela plemenita,
I kazaše svž kreposti
Sred razuma osobita,
Da svakomu od izgleda 168
Mudra pamet njegova je,
S kojom sviesno zapovieda
Da začugjen svak ostaje.
Ugodan je slatkom ćudi 169
Caru, paši, i svakomu,
Misli dobro, zlo ne žudi
Niednoj vjeri, ni nikomu.
I u sebi blag tako je ^q
Da svieh, koji opće s njime,
Tvrdo u ropstvo zavezo je
Svojiem djeli milosnime.
Ter i sada čudo ne bi
Čim on blago govoraše 1^1
Poklisari da ga u sebi
Za izvrsna sviem poznaše;
I da 'e tako srca prava
Da u niednomu svomu činu 172
Eazumieti vik ne dava
Vuhovitu kroz hitrinu.
Tiem drago mu zahvališe
Na te mile razgovore, 1^3
I snižno ga još moliše
Da ih pomožeigdi more.
Da ih drago priporuči
Mustaj paši kajmakanu, 174
Da ih srdžbom svom ne muči
Neg' pomili na uzdanu.
Neka ovakoj u nesreći j^g
Taku milost kad začuju
Samire se u svoj smeći
I u dobru se obraduju.
Rekoše mu: Gospodine 176
Dostojne su naše boli
Da s pristolja sve visine
Slavni nam se car umoli.
PJEVANJE XIV.
297
Sad je vrieme, ako ikada 177
Da privriežit nas uzbude
Gdje smo ostali jur bez grada
S nemilosne trešnje hude.
Sad je vrieme harniem djell 178
Kroz čestite da pokoje
Blagodarno obeseli
Haračare vierne svoje;
Koji život svoj gledaju 179
U njegoviem u rukami
Ter življeti već ne znaju
U ovaciem nesrećami.
Neg' na pomoć zovu cara 180
Slavna cara otmanskoga,
Ki što hoće čini i stvara
U mogućstvu carstva svoga.
Ki sam može na sem sviti 181
Neizrečenom svojom vlasti
Bieli dan im povratiti
I otjerat večer tmasti ;
Da na svietlom suncu tomu 182
Pogledati opet budu
Ter da u biću čestitomu
Svrhe vide svomu trudu.
Čim ovako s teftedarom 183
Poklisari govorahu,
Jur Ćatipi s Vesnedarom
Brojit harač svršivahu.
I bivši ga našli svega 184
Cjelovita, kako iskaše,
U sokline staviše ga,
Koje tvrdo zavezaše.
Pak ih daše teftedaru, 185
Kl ih ončas zapečati,
Da uzdano tako caru
Moć budu se već pridati.
Teftedar ih opet dava 186
Pod pečatom poklisari,
I tako ih tad puštava
Da idu na stan svoj k Sagari.
298 DUBROVNIK PONOVLJEN
Veleći im; s prviem zrakom 187
Sutra o zori podranite,
Ter s napravom tvrdom takom
Harač caru donesite.
Čauši će doći k vama 188
Da vam dadu sve na znanje ;
U toliko u tugami
Vi stecite dobro ufanje.
Ko zna, slavni car čestiti, 189
Veličanstvo koga znate,
Da vas ima pomiliti,
Jos kako se ne nadate ;
I da vas će u svietlilu 160
Uzvisiti i u hvali
1 podat vam sreću milu
Ku ste i prije uživali.
Ko zna da vam neće iskati 191
Veće blago, ke vam pita,
Neg' da će se smilovati
Na zla vaša strahovita.
Ištom vierni vi nastoite 192
Sred srca mu biti svoga
Od ništa se vik ne bojte
Ni predajte od nikoga.
Ovako ih on otpravi 1 93
Slatkiem rieči tad od sebe
Obećavši sve ljubavi
Njima svake u potrebe.
Ali oni ne mle prije 194
Da se s carem sastat budu,
Neka vide udes ki je,
Ka li svrha svomu trudu ;
Neka budu u svoj smeći 195
Ili jedrom poginuti,
Ili u miloj dragoj sreći
Od svieh tuga odahnuti.
