Da možem ja tebi izreći, sunačce
* * *
Da možem ja tebi izreći, sunačce,
što pati u sebi me željno srdačce
ne tebe, ma kamen činil bih još smutit,
činil bih još plamen ljuveni očutit.
Danu mi, ružice, toliku boljezan, 5
tolike tužice zadaje ljubezan,
ar skončah svu misal ter želju smrt združit,
u ti sam ja čisal da ne vim ni tužit!
Ne znam red ni čelo odkuda da začnu
živin'je dreselo i muku jur plačnu; 10
nu tako t' živiti, pogleda' moj obraz,
u kom ćeš viditi kakav je tvoj poraz,
u kom ćeš viditi koje su boljezni
svaki čas sliditi stril tvoje ljubezni,
ter mene čimgodi nadil' tva lipota, 15
ali me slobodi gorkoga života.
|
|
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
|
