Ako ćeš, cvite moj, za mene što stvorit,
toliko jur nemoj, oh, slatko govorit,
toliko jur milo, oh, nemoj pozirat,
jer čini toj, vilo, mene suz otirat;
jer čini mene toj da živu željami 5
i da se život moj u željah zamami.
Tolike sladosti, prisvitlo sunačce,
u tvojo' mladosti vidi me srdačce,
ter željnom gorkostju jad mi toj zadaje,
jakino kad s kostju duša se rastaje. 10
Zatoj se još molju, razumij, ružice,
ljuvenu nevolju i željne tužice;
ter ako jur ne mož ner slatko govorit
i tako milo još pozor tvoj otvorit,
a ti me svršeno skončati stavi red: 15
neka ja ljuveno ne kopnim kako led,
neka ja čemeran ne živem u gnivu,
moj venče biseran, čin' da već ne živu;
jer možeš, ako hoć da t' bude taj slava, -
toliku ima moć tva ljepos gizdava. 20
To li još od mene satvorit neć ni toj. -
da mi svis ne vene, učini da sam tvoj;
učini u tvoj kril da se ja pobluđu,
zač hoće ljuven stril da gorku smrt žuđu.
A zato iz tuga izvadi život moj, 25
neka se ja sluga mogu zvat uvik tvoj,
neka se još upi ovaj rič dovika:
"Ono ka zastupi od smrti človika,
ono ka ukloni život svoj zazora,
ter slugu zaslani željnoga umora; 30
zatoj ga nadili milosti ljuvene,
da smrtno ne cvili i željom ne vene."
