8

←<6 страна Шињел

Шињел Писац: Николај Гогољ

Шињел 9 страна>→

цијене. Зато је сам Петрович рекао да бољег сукна и нема. За поставу су изабрали циц, али тако добар и чврст да је, по Петровичевим ријечима, био још бољи него свила и, на изглед, чак љепши и сјајнији. Куницу нису купили, јер је била заиста скупа; мјесто ње изабрали су мачје крзно, најбоље које се нашло у радњи, које се издаље увијек могло сматрати куницом. Петрович се позабавио око шињела двије недјеље зато што је имало много да се прошива, иначе би био готов прије. За руке је узео дванаест рубаља – мање се није могло: све је било шивено свиленим концем, двоструким ситним бодом, а Петрович је потом преко сваког бода прелазио зубима и њима утискивао различите фигуре. Било је то... тешко је рећи баш ког дана, али вјероватно оног најсвечанијег у животу Акакија Акакијевича, кад му је Петрович најзад донио шињел. Донио га је изјутра, пред сам тренутак кад је требало поћи у департамент. Шињел никада не би могао стићи у бољи тренутак но што је био тај, пошто су већ почињали доста јаки мразеви, а изгледало је да ће бити још јачи. Петрович се појавио са шињелом онако како доликује добром кројачу. На његовом лицу огледао се тако важан израз, какав Акакије Акакијевич још никада није видио. Савршено је, чини се, осјећао да је направио велику ствар и да је у себи одједном осјетио провалију која раздваја оне који само стављају поставе и преправљају стара од оних који шију нова одијела. Петрович скиде са шињела џепну марамицу, којом га је покрио; марамица тек што је била донесена од праље; потом ју је савио и ставио у џеп. Затим узе шињел, погледа га врло поносно, и држећи га објема рукама, врло вјешто га баци Акакију Акакијевичу на рамена: повуче га и остраг превуче руком одозго надоље, потом га раскопчаног на Акакију Акакијевичу набра. Акакије Акакијевич, као човјек у годинама, хтио је да проба рукаве; Петрович му је помогао да га обуче и испало је да су рукави били добри. Укратко, показало се да је шињел био савршен и да је стигао у прави час. Петрович није пропустио да том приликом каже да је шио тако јефтино само зато што живи без фирме у малој улици и што, уз то, одавно познаје Акакија Акакијевича, а да би му на Невском проспекту само за руке узели седамдесет пет рубаља. Акакије Акакијевич није хтио о томе разговарати с Петровичем, бојао се огромних сума којима је Петрович волио да подиже прашину. Он му је платио, захвалио и одмах отишао у департамент у новом шињелу. Петрович је изишао одмах за њим и оставши на улици још дуго, посматрао шињел издалека, и затим хотимице прешао на другу страну да би, заобишавши кривом уличицом, поново истрчао на улицу и још једанпут погледао свој шињел са друге стране, то јест с лица. Акакије Акакијевич је, међутим, корачао у најсвечанијем расположењу. Он је у сваком тренутку осјећао да му је на раменима нов шињел и неколико пута се чак и осмјехнуо од унутрашњег задовољства. И доиста, била су ту два преимућства: једно, што је топло, а друго, што је лијепо. Пут уопште није примјећивао и одједном се нашао у департаменту; у тријему је скинуо шињел, погледао га са свих страна и наложио вратару да на њ добро пази. Не зна се како су сви у одјељењу одмах дознали да Акакије Акакијевич има нов шињел и да стари вицмундир више не постоји. Сви су одмах истрчали у тријем да виде нови шињел Акакија Акакијевича.
Почели су му честитати, поздрављати се с њим, тако да се он у почетку само осмјехивао, и послије застидио. А кад су сви, пришавши му, почели говорити да нов шињел треба залити и да треба бар да им приреди једно вече, Акакије Акакијевич се сасвим збуни, не знајући шта да ради, шта да им одговори и како да се изговори. Тек послије неколико минута почео их је доста простодушно увјеравати, сав поцрвењевши, да то никако није нов шињел, да то није ништа нарочито, да је то стари шињел. Напосљетку, један од чиновника, неки помоћник шефа одсјека, вјероватно зато да би показао да није нимало горд и да чак одржава везе с нижима од себе, рече: »Добро, ја приређујем вече мјесто Акакија Акакијевича и молим вас данас сви код мене на чај: данас ми је, као што знате, имендан«. Чиновници су, наравно, одмах честитали помоћнику шефа одсјека и позив прихватили са задовољством. Акакије Акакијевич се почео изговарати да не може доћи, али су му сви стали говорити да би то било неучтиво, просто брука и срамота, и он никако није могао одбити. Уосталом, послије му је било пријатно кад се сјетио да ће то бити