32. О Србима и земљи у којој сада станују
| ←< Глава 31. | DE ADMINISTRANDO IMPERIO (О УПРАВЉАЊУ ЦАРСТВОМ) Писац: Константин Порфирогенит, преводилац: Никола Томашић |
Глава 33. >→ |
| Поглавља су преузета са сајта Montenegrina. Текст је коригован према II тому „Византијских извора за историју народа Југославије“. |
Треба знати да су Срби потомци некрштених Срба, који се још зову и Бели, који живе са оне стране Турске (Мађарске) на месту које се код њих назива Бојки (Бојка), где им је суседна Франачка, као и велика Хрватска, она некрштена, која се још зове и Бела. Тамо су, дакле, ови Срби живели од почетка. Пошто су два брата наследили на власти свога оца у Србији, један од њих је узео половину народа и пребегао Ираклију, цару Ромеја (Византинаца), и тај исти цар Ираклије га је примио и за насељавање му је дао место у Солунској теми Сервију(Србица), која од тада носи тај назив. Срби на језику Ромеја значи робови, па се и ропска обућа обично назива сербула, а реч цербулијани означава оне који носе јефтину и сиромашну обућу. Срби су то име добили јер су постали робови цара Ромеја. После неког времена, су ти исти Срби одлучили да се врате у своје земље и цар их је пустио. Када су прешли реку Дунав, они се покају и преко стратега који је тада био у Београду, јаве цару Ираклију, да им он да другу земљу за насеље. И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана, беше под влашћу цара Ромеја, а пошто су те земље биле опустошене од Авара (јер су из тих земаља они истерали Романе који сада живе у Далмацији и Драчу), то цар у овим земљама насели исте Србе и они беху потчињени цару Ромеја, а цар их покрсти довевши свештенике из Рима и, научивши их да правилно врше дела побожности, изложи им хришћанско учење.
Када Бугарска беше под влашћу Ромеја ***, пошто је умро онај исти архонт (кнез) који је пребегао цару Ираклију, њега је наследио у владавини његов син, а затим његов унук, и тако редом архонти из истог рода. После извесног броја година од њих се родио Вишеслав (Војислав), а од њега Радослав, а од њега Просигој, а од њега Властимир и све до времена овога Властимира Бугари су живели мирно са Србима, као блиски суседи, волећи једни друге, налазећи се у служби и потчињености према царевима Ромеја и примајући од њих доброчинства. Током владавине тог истог Властимира, зарати против Срба Пресијам, архонт Бугарске, желећи да их потчини, али и ако их је тукао три године, није ништа постигао него је чак изгубио и већину своје војске. После смрти архонта Властимира, његова су три сина, Мутимир и Стројимир и Гојник наследили владање Србијом и поделили су земљу. За њихово време појави се архонт Бугара Михајло Борис, желећи да освети пораз свога оца Пресијама и отпочне рат; и Срби га тако потуку, те заробе његовог сина Владимира, са дванаест великих бољара. Због синовљевих мука, тада Борис, иако преко воље, склопи мир са Србима. Желећи да се врати у Бугарску и плашећи се да га Срби негде на путу не пресретну из заседе, затражи за своје обезбеђење децу архонта Мутимира, Борена (Брана) и Стефана, који га спроведоше читавог до границе, до Расе (Раса). За ову љубазност Михајло Борис их обдари великим даровима, а ови њему узвратише гостински дар два роба, два сокола, два пса и осамдесет крзнених хаљетака, што Бугари сматрају да представља склопљено пријатељство. Кратко време после тога та иста три брата, архонти Србије, посвађали су се и један од њих Мутимир, надјача и у жељи да сам влада, зароби она два брата и предаде их у Бугарску, задржавши под својим старатељством једино сина брата Гојника, именом Петар, који је побегао у Хрватску, о чему ћемо касније говорити.
Већ именовани брат Стројимир, који је био у Бугарској, имао је сина Клонимира, којега је Борис оженио Бугарком. Од њега се родио Часлав у Бугарској. Мутимир, који је протерао оба своја брата и узео власт, имао је три сина Прибислава(?Првослава?), Брана и Стефана и после његове смрти њега је наследио његов најстарији син – Прибислав (?Првослав?). Затим, после једне године, пре споменути Петар, син Гојников, дошао је из Хрватске те је протерао с власти свог рођака Прибислава (?Првослава?) и његова два брата, а они су побегли и дошли у Хрватску. Три године касније Бран нападне Петра али је био од њега побеђен, заробљен и ослепљен. Две године после тога, Клонимир, отац Чаславов, побегао је из Бугарске и он је такође дошао и са једном војском уђе у један од градова Србије, Достинику, с намером да преотме власт. Петар нападне и убије га и настави владати још 20 година, а његова је владавина почела за време владања Лава(Лав IV Мудри (886-912)), светог цара, најблагословљеније успомене, према којем је он био у подложности и подређености. Он је такође склопио мир са Симеоном, кнезом Бугара, и чак га је узео за кума својему сину. Затим, после времена у којем је владао господин Лав, тадашњи војни заповједник у Драчу, протоспатар Лав Рабдух, који је после тога био почашћен чашћу магистра и управом вођења страних послова, дошао је у Паганију, која је у то време била под контролом кнеза Србије, с циљем да се посавјетује и договори с тим истим кнезом Петром, о некој служби и послу. Михајло, архонт(кнез) Захумља, ради љубоморе изазване тим чином, дојави Симеону, кнезу Бугарске, да је цар Византинаца подмитио кнеза Петра да узме Турке(Мађаре) са собом и да пође против Бугарске. То је било у време кад се догодила битка код Анхилаја(917), између Византинаца и Бугара. Симеон, избезумљен љутитошћу, послао је против Петра, кнеза Србије, Сигрицу Теодора и покојног Мармена са војском, а они су узели собом и младог кнеза Павла, сина Брановог (оног) којег је ослепио Петар, кнез Србије. Бугари су преварно наступили против кнеза Србије и позивајући га на везу кумства и јемчећи му да они неће од њих имати никаквих невоља и тако су га преварили да изађе к њима и затим га одмах везали и одвели у Бугарску и он је тамо умро у тамници. Павле, син Бранов, заузео је његово место и владао је три године. цар, господин Роман, који је имао у Цариграду младог архонта(кнеза) Захарију, сина Прибислава (?Првослава?), кнеза Србије, послао га је да буде кнез у Србији и он је отишао и ратовао али је био потучен од Павла који га је заробио па га је предао Бугарима и њега су задржали у тамници.
Онда, три године касније, кад се и сам Павле супротставио Бугарима, ону су послали онога Захарију који је пре био послан од господина Романа, цара и он је протерао Павла те је сам заузео власт над Србима и одмах затим, знајући сва доброчинства цара Византинаца, он раскине с Бугарима, будући да није имао жеље да се њима покорава, него је радије учинио да цар Византинаца буде његов господар. И тако кад је Симеон против њега послао војску под Мармена и Сигрицу Тодора, он је послао њихове главе и њихову бојну опрему, цару Византинаца као знакове своје победе (зато што је још трајао рат између Византинаца Бугара), нити је икада прекидао, као и они кнежеви који су били пре њега, слати посланства цару Византинаца и наставио је бити у подређености и подложности њима. Опет, Симеон посла другу војску против кнеза Захарије, под Кненоном и Емнеконом и Ецбоклијом и такође, заједно с њима Часлава. Тада се Захарије уплаши те побегне у Хрватску, а Бугари су послали поруку жупанима да они треба да дођу к њима и да приме Часлава за свог архонта(кнеза) обећањем су их преварили и одвели чак до првог села, одмах свезали и ушли у Србију, и узели са собом свеукупан народ и старе и младе, и одвели су их у Бугарску, а само неки су побегли и отишли у Хрватску и земља остаде пуста. Затим, у то време ти исти Бугари под Алгоботуром уђоше у Хрватску ратовати и тамо су они сви били побијени од Хрвата. Седам година касније Часлав је побегао од Бугара са још четворицом и ушли су у Србију из Преслава и нашли су у земљи не више него само 50 људи, без жена или деце, који су преживљавали ловом. С овима он је запосео земљу и послао поруку цару Византинаца, тражећи његову помоћ и потпору и обећавајући да ће му служити, и бити послушан његовим заповестима као што су били и архонти(кнежеви) пре њега. И отада унапред, цар Византинаца непрекидно му је чинио доброчинства, тако да су Срби живећи у Хрватској и Бугарској и другим земљама које је Симеон растерао придружили се њему кад су чули за све ово. Још више многи су побегли из Бугарске и ушли у Цариград и њих је цар Византинаца обукао и опреминио и послао Чаславу. И, од богатих дарова цара Византинаца он је средио и населио земљу па је, као и пре, остао подложан и послушан цару Византинаца, па је сарадњом и многим доброчинствима цара ујединио ту земљу, и у њој учврстио своју владавину. Кнез Србије, већ из почетка, а то значи из времена цара Ираклија, био је подређен и подложан цару Византинаца, а никад није био подложан кнезу Бугарске.
У покрштеној Србији су насељени градови Дeстиник (Достиника), Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес (Соли тј. Тузла), и у области Босне Котор и Десник.