* * * (Под копитом бесна хата одјекнуше поља родна)

Војислав Илић

* * * (Под копитом бесна хата одјекнуше поља родна) Писац: Војислав Илић

Под копитом бесна хата одјекнуше поља родна
И у огањ огрезоше мирно село, њива плодна.

Скромни ратар дом напусти и бритка се лати мача,
Да одбије бујне чете варварина - освајача.

Место рада и спокојства убиство се диже тада,
И у тврди крвав престо на пољима Делиграда.

Опустеше цветне равни, затутњаше брда плава,
Крик суморне бојне трубе земљу српску оглашава.

Но у доба разорења, ко анђела са висина
Тебе господ посла нама са гранчицом бела крина.

Становнику рајског врта он је рајско дао биље:
Мир, спокојство и слободу и раскошно изобиље.

И ускоро борба преста, и дан светли мира грану,
И Србија главу диже победама овенчану.

                        * * *

Кроз Србију песме звоне и глас њихов небу стиже,
На престолу земље српске Ђеније се српства диже.

Живот прену са свих страна, у корице мач се сложи,
Ред, правичност и спокојство, раденике вредне множи.

Златно класје ветар вија, ројеви се штедри роје,
Са обала рибар пева распињући мреже своје.

А далеко с тучних поља песма му се одазива,
Све у раду и у срећи обилате плоде снива...

О Ђеније крунисани! Чије биље срећом ниче,
То је химна коју теби утруђени ратар кличе.

А кад штедра јесен дође, отаџбини на олтаре
Он ће сретан и одморан положити своје даре -

Не богатство силног Креза, злато, диван нити смирну,
Но плодове скромног труда који красе земљу мирну.

с пролећа 1893.

Извори

• Војислав Илић: Лирско песништво, страна 244-245, 2. књига, Вук Караџић, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.