* * * (Кад олуја отвори чељусти)

Владимир Васић

* * * (Кад олуја отвори чељусти)

* * * (Кад олуја отвори чељусти) Писац: Владимир Васић

Кад олуја отвори чељусти,
Кад помрача и угаси сунце,
Црни облак, и олује сила,
Мрак кад земљу обавије пусти,
Скуп страхота када се узруја,
Кад уздрхти и стена и гора,
И пропишти под каменом гуја,
Земља, ваздух, кад се усколеба,
Хитра муња с намрштеног неба
Кад просецат' и праћат' се почне,
Гром за громом када груват' иачне,
Страх и слутња када све облада,
Да л' се буди, избављењу нада?...

Да, буди се, треба да се буди;
Тако бива, то тако пресуди
Онај горе са престола свога!
Бој кад мине, кад наступи зима,
Кад пролетње изумру дивоте,
Лист опадне, земљица га прима,
Дрво наго без одела стоји,
Трава сања, око ње се роји
Пчела белих забасати рој, —
Кад одећу река на се прима,
Лед-одећом обавије зима,
Када сунце на небу охладни,
Кад оседи и доља и гора,
Да л' се човек бољем надат' мора?...

Да, нада се, треба да се нада;
У надању пролеће му дође,
Трава ниче и цвеће уцвати,
Снег се топи, подмлади се гора,
Све оживи, јер оживет' мора,—
Вечна правда то уреди тако.

И олуја дакле има краја,
Гром довека не може да пуца,
Довека се земља не колеба,
И занавек не захладни сунце,
Зло довека не може да траје.
После зиме и пролеће дође,
После зиме топло греје сунце,
Трава ниче, природа се буди,
Листак трепти, цветак мирис лева,
Све оживи, поток зажубори,
Све с' радује ускрснућу своме.

А хоће ли робу синут' сунце,
Ком је срце обавила тама?
Да л' кроз таму може продрет' зрака,
Зрак живота, да нестане мрака?
Је л' с чемером невоља с' венчала,
Ил' несрећа с јадом се заклела
Гонит' рода док му траје трага?

Ланци ропства дотежаше телу,
Душа стење под теретом тешким,
Од трпљења надимљу се груди,
Душман гази, чемерно му суди;
Роб робује, ал' дух му се буди,
Роб робује, ал' се сећа славе,
Дичне славе што увену рано,
Што увену расцветано цвеће,
Што увену јоште необрано.
Душман гази, отимље и гњави,
Што је свето, то под ноге баца,
Хара, пали, отима и жари,
Мучи, пече, набија на коље,
Ланце кује, те дарива роба,
А роб носи, ал' му срце луца?
Јер се сећа шта је некад био,
Јер се сећа да по овој земљи
Прадедовска ступала је нога,
Да из крви изникла је трава,
Што пролише док своје добише.

Срце игра и тресе му груди
Кад се сети своје госпоштине,
Кад се сети да су царовали,
Кад се сети да су славу брали,
Кад се сети да су срећни били
И слободу.да су задобили;
Кад се сети, тога кад се сети,
Разигра се срце плаховито,
Разведри се ојађено лице
И задрхте груди мученичке,
Не од јада, него од милине!...
Али заман та милина прође,
За роба је умрла милина,
За роба је утамнело сунце,
Не сјаји му, нит' га греје топло;
Не прија му што је на свет створен,
Јер завија с' око ропског срца
Магла црна и отровна гуја;
Магла с' диже да набубре прси,
Гуја пије, сиса из срдашца
Снагу, живот, ојађеног роба.
А роб трпи, јербо трпет' мора,
Сноси ропетво и под њиме стење,
Као трава кад притисне стена;
Снаге нема да потисне стену,
Да је сруши и у пропаст баци,
Да не звече њему ропства ланци;
Роб робује, издале га силе,
Те се прса понапред угнула,
У прсима мрак све гушћи бива;
Мрачно му је све што оком види,
Мрско му је што на свету живи,
Жао му је што сад нема снаге,
Тешко му је што да служи аге,
Криво му је што не служи брату
Већ крвника на бесноме хату.
Срце пуца, на комаде с' цепа
Кад се сети да сад ништа нема
Од онога што је некад им'о:
Где је Прилеп Краљевића Марка,
Где Приштина, Сарајево, Мостар,
Ниш, Софија, Нови Пазар где је?
Охрид где је, Неродимља где је,
Ох, где ли је Призрен, слава српска?...
Свето место Србима је Призрен,
Драго место, најдраже од свега,
Јер из њега изниче нам цвеће,
Лепо цвеће што га љубав поји,
Љупко цвеће, јер га слога доји,
Мирис цвеће, јер га зора храни, —
У зори се расцветало беше.
Зора рујна, од милине веље,
Дично цвеће што у себи има,
Срадова се, бисер сузу пусти,
У сузи се окупило цвеће;
Цвеће оузу у себе је пило,
Јер та суза то је мирис био,
Од те сузе замириса цвеће,
Дивним миром ка' божија душа;
Од тог цвећа саплете се венац,
Дичну главу да окити, дичан,
Мудра глава да се дичи њиме,
Срећна глава да из венца тога
Мирис сиса, у мириоу плива.
Душан, Душан, та бејаше глава,
Душан срећа, Душан слава српска,
Сплетен венац замириса дивно
Кад се спусти Душану на главу.
Куд заброди, то срећно преброди,
Куд год пође, срећа беше с њиме,
Што намисли, учињено беше,
Што завојшти, покорено беше.
Лепо сплетен са главе је венац
Расипао, просип'о милину,
Певало је што се живим назва,
Мирила је и доља и гора,
Процватила ј' снажно српска слава
Под Душаном, силним царем српским.
 
Мудар беше, а и храбар беше,
Благ на оне који добро саде,
Љут за оне који о злу раде,
Љубак оним који правду славе,
Гневан оним који слаба гњаве,
Страшан оним који сплетке праве.

Хеј, та срећа сјајила је тада:
Свак је им'о што му срце жели,
Певао је што му срце вели,
Уста сама шаптала су песму,
Песму среће задовољства свога.
За невољу тад се знало није,
Од неправде нико страд'о није,
За зулум се тада није знало,
Од душмана стрепило се није;
Срб је пев'о, својим путем иш'о,
Поносито ходио и шет'о
Оном земљом крвљу добивеном.
А сад, где су таква места дивна?
Где је срећа? Зашт' се сад не смеши
На Србина као што је негда?
Где је слава? Зар се већ угаси
Тек Србима што сијат' почела?
Да је питам, али сад знам где је:
Прогута је зверски крволоче.

А дворови где су они дивни,
И палате где су оне царске,
Цркве где су, где су сада, где су?
Зар и оне пустош постале су?

Дворови се порушили давно,
А на њима стопиле се стене,
Стопиле се, облиле их пене
Змија грдних што под њима леже.
Змије те су прекоморске гује,
Што дођоше, земљу поплавише,
Срећну земљу једом отроваше, —
Српску славу гује прогуташе;
А сад друго гује гадне те су:
Сад од гуја змије постале су.

У црквама што су некад биле,
И сада се служба неком служи,
Али коме?... Тамноме месецу!
Са кубета што су некад била,
Крстови су златни сад скрхани, —
Полумесец сад на њима стоји.
"Алах! Алах!" у цркви се ори,
Место звона други неко виче,
Са кубета сада оџа риче. —

Тако роб се собом разговара,
Ал' у срцу, јера зборит' не сме.
Стрепи, гледа да не слуша душман
Тајне зборе, тајне разговоре.
То кад виде, где никога нема
Из прикрајка да га слушат' може,
Заплака се и зајеча горко
За слободом, за негдашњом славом,
За правицом и за срећом српском.

Затим трже с' ка' из бурног санка,
Усправит' се покушати хтеде.
Он се диже, дигнут' му се не да:
Ланац тешки обмот'о му грло,
Па га црној земљици притеже,
Опет проба, ал' му с' дигнут не да:
Гуја му је исисала снагу,
Ков му ропства измождио тело.

Дуго ропство, тешко искушење,
Дуга патња, трпња и мучење,
Дуга туга, а служење дуго,

Напомена

Објављено у књизи Песме, стр. 109-121.

Извори

• Владимир Васић: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Издавачко предузеће " Народна просвета, Београд, страна 75-82.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владимир Васић, умро 1864, пре 160 година.