***У густом жбуну једном где грање шумори мило,
У бујној травици и нежној ник’о је шарен цвет,
Ту поток шумори и струји, лахора лагано крило,
Уставља благи лет.
У сјајне звездане ноћи ту често славујак поје,
И чудно његов гласак по дубравама јечи
К'о грање када прича умилне бајке своје
Тихе и слатке речи.
Ал црна ноћ кад мине, румена зорица сване,
На њега не пада никад умилног сунца зрак,...
Суморна јесен дође са вихарима страшним
Покида цвеће мило, свеже зелене гране
И цветак покри мрак.
Збогом анђелче моје, душа се тебе сећа,
Растанка нашег иде немили тужни дан,
Ах шта за тебе беше кратка и слатка срећа,
Кад ти је живот сан.
Ал пред очима мојим једнако лебди слика,
И твоје лице мило и танак нежан стас,
У тајне немирне ноћи вечито трепте звуци,
К'о с Еолове харфе, твој слатки мили глас.