(То је било - сећаш ли се?)
| (То је било - сећаш ли се?) Писац: Војислав Илић |
То је било - сећаш ли се? - пре милијун можда лета.
Кад још нигде није било ових људи, овог света.
Ја сам био сам господар од звериња и од тица,
Ти си била, миље моје, моја лепа невестица.
И сада се живо сећам на тихотно једно вече:
Ти почиваш на мом крилу, а ниже нас Гангес тече.
Као стражар тавне ноћи бледи месец тихо сјаје,
А прохладни ветар душе са висова Хималаје.
Он разноси слатки мирис и лелуја косе твоје,
А ти спаваш, слатко сањаш, моја ружо, цвеће моје!
Око мене никог нема, нити чујем жива јава,
Небо ћути, земља ћути, све спокојно, мирно спава.
Само негде у даљини чудновати крик се оте,
И задрхта у тишини, пун ужаса и страхоте.
Ја сам знао откуд усклик: то бенгалски тигар риче,
Или демон оковани подземнога бога виче.
А на чистом, плавом небу бледи месец тихо сјаје,
И прохладни ветар душе са висова Хималаје.
30. октобар 1886.
Извори уреди
- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 291, Вук Караџић, Београд.
|