Школски надзорник/21

ПРВА ПОЈАВА

ПЕТРОВИЋЕВА СОБА

ПРВА ПОЈАВА

ПЕТРОВИЋ и КАТА

(ПЕТРОВИЋ седи, пуши на лулу и чита преко наочара новине. КАТА седи у углу и плете чарапе.)

ПЕТРОВИЋ (по неком времену): Жено, знаш ли шта је ново?
КАТА: А од куд ја да знам?
ПЕТРОВИЋ: У Новоме Саду сазивају опет нову скупштину!
КАТА: Какву то?
ПЕТРОВИЂ: Боже мој, какву другу него учитељску!
КАТА: А од куд ја то да погодим?
ПЕТРОВИЋ: Од туд, што ево стоји у „Застави“, ал’ наравно, ви жене никад не бисте завириле мало и у новине. Вама је све једно, ма се читав свет тумбе окренуо.
КАТА: Боже мој, човече, ти си опет нешто љутит.
ПЕТРОВИЋ (скочи и баци новине): Како Нв бих био љутит? — Опет нова скупштина! Сваки час скупштина!... Ко ће то да иде?! Са мојих сто и двадетет форината годишње плате, четири мерова жита и три фунте сланине како да путујем свакога месеца три пут на скупштину?!
КАТА: Три пут преко месеца, а целе ове године тек је само један пут била!
ПЕТРОВИЋ: Све једно! И то је доста да оде цела плата. Шта ти мислиш, жено, кола овамо, кола онамо, стан у Новоме Саду, п’ онда онај врашки „соко“!... Не знаш ни сам како потрошиш новце.
КАТА: Па добро, човече, не мораш ти ићи.
ПЕТРОВИЋ: Шта не морам, кад морам! Имамја вазда којешта да им рекнем. Нека се зна чак и на сабору да и кочијаши боље живе, него српски
учитељи! (шмркне.)
КАТА: Па немој се зато љутити, човече!
ПЕТРОВИЋ: Шта да се не љутим?! Хоћу да се љутим, то је слободно сваком учитељу. Хоћу да им кажем, да нисмо ми последњи људи на свету!
КАТА: Боже мој, кад те човек слуша, мислио би да је све истина што говориш!
ПЕТРОВИЋ: Жено, немој да ме доведеш у јарост! Шта није истина?... Зар немаш жива примера пред очима? Зар не видиш Станка сваки боговетни дан? Зар не знаш да је Станко најбоље — са превасходством — свршио препарандију у Сомбору, да је од то доба наппсао три књиге за деду. Какве књиге! Ни Доситије их не би лепше написао?!... Па шта је с њиме? — Ево већ трећа година како у селу за месечних пет форината код натароша пискара, јер не може учитељске штације да добије! Је ли то истина, хе?... Па је ли то нраво, хе? (шмркне)
КАТА (уздахне): То, Богме, није право! Сирота моја Савета!
ПЕТРОВИЋ: Је ли, то није право јер се тиче Савете?
КАТА: Та жао ми је тог мог сиромашног детета! Колико то већ има година, како сиротица за Станком ишчекује!... Одрасла је с њиме, а већ су се као деца заволела.... П’ онда док је Станко свршио препарандију.... Па сад ево већ трећа година, како не може да до службе дође... Ја кажем, то
ће ми јадно дете од туге са свим увенути!
ПЕТРОВИЋ: Хоће да!... Ви женске ништа друго и не знате, већ венути од туге!... Зашто да вене? Није Станко преко света, већ је овде. Сваки је дан с њоме.
КАТА: Али докле ће то тако трајати?
ПЕТРОВИЋ: Докле? — Шта ја знам!... Докле вуче коњ у таљигама? — Докле може!... Не био се родити за учитеља, већ за министра.
КАТА: Слушај, човече! Како би било, да ми нашу децу оженимо? Нека је Станко у кући, па где нас двоје животаримо, моћи ће и они.
ПЕТРОВИЋ: Од тога неће бити ништа!
КАТА: Али помисли само....
ПЕТРОВИЋ: Ја ти рекох да од тога неће бити ништа! Ја нећу да од једнога просијака направим два. Док Станко не добије штације, дотле од сватова нема ништа. То си већ сто пута чула, па ти ево и опет кажем! (шмркне)
КАТА (уздахне): Сирота моја Савета!
ПЕТРОВИЋ: „Сирота моја Савета!“... Ви женске, друго ништа и не знате већ уздисати и јадиковати. На срећу што је Савета паметна девојка, са свим на мене, па задовољно сноси своју судбу.
КАТА: Ја знам како је њој!
ПЕТРОВИЋ: Шта ти знаш?!... Ви жене, друго ништа и не знате већ нагађати како је коме. Сад си ти увртела себи у главу да је Савета незадовољна.... Ал’ збиља, где је Савета? Не видех је цело после подне.
КАТА: За цело је у башти. Знаш да она себи увек нађе посла. (устане отвори прозор и гледа) Дабогме да је у башти. Бере цвеће и пева.... Слушај само како лепо пева. (чује се песма: »Горо, горо висока си!«)
ПЕТРОВИЋ (но свршетку песме): Хм !... „ Ја не могу сретна бити, тебе драгог задобити"... А шта ћу ти ја?... Ја бих то желео од свег срца. Станко је ваљан и честит млад човек, ал’ све бадава... штацију прво, штацију, па онда нека вам је благословено!
КАТА (виче кроз прозор): Савета рано, доста имаш цвећа, оди горе, препећете сунце... (врати се са прозора) Ево је где иде, слатко моје дете!
ПЕТРОВИЋ: Све све; али само штација!