[Шетала се љуба Иванова]
Шетала се љуба Иванова,
Горе доле, по бостану своме.
Сваком цвијету име припјевала:
"Ружмарину, понајбољи цвијету!
Увијек цвјеташ, а сјемена немаш, 5
Кано и ја, љуба Иванова,
Што се љубим, млада чеда немам
Мисли љуба, да нитко не слуша,
То ј' слушала Иванова мајка,
Једва чека да јој Иво дође. 10
Далеко га мајка угледала,
Још је диље пред њег' ишетала:
"О мој Иво, мој сине једини,
Да знаш Иво, што љуба говори!
Шетала се по бостану сама, 15
Сваком цвијету име припјевала:
"Ружмарину, понајбољи цвијету,
Увијек цвјеташ, а сјемена немаш,
Кано и ја, љуба Иванова,
Што се љубим, млада чеда немам 20
То се Иво јако расрдио,
Трже Иво анџар иза паса,
Па удара љубу по појасу;
Како ју је лако ударио,
На анџару чедо извадио! 25
Он се маша у десне џепове,
Па извади свилену мараму,
Па замота чедо пренејако.
Па га носи старој, милој мајци:
Ево т' мајко, зелена јабука, 30
Којој ниси сазорети дала,
Да сазори, да опане сама!"
