Шаран/10

ПРИЗОР ДЕСЕТИ

►

ПРИЗОР ДЕСЕТИ

КНЕЗ и пређашњи

КНЕЗ: Шта је то? Та човеку се пуши глава и онако, а ви сте ту дигли ларму, као да сте се помамили. Зар вам није доста што сте фрај на черевићкој скели!
АНА: Одите, кнеже, забога. Овај се човек помамио, ил' је баш полудио. Та где би он ископао шарана! Шарана у земљи!
КНЕЗ: Приљ-Панто, који је то андрак са тим шараном? Је л' то још ко чуо?
ПАНТА (хоће да је миран): Тако ми бога, пријатељу, душе ми моје, ископао сам га, та својим сам га рукама ископао! Красан шаран, све се праћака као да је у води! Ево, пријатељу, гледај! Ево, баш овде је био, па, куја једна, гле шта направи?! Ал' где је само, запамтиће она Панту. (Осврће се.)
АНА (стала на страну па испод кецеље показује му реп од шарана).
ПАНТА (као да се помамио): Ху, та ено, ено шарана! Пустите ме! (Пође, а људи га задрже.)
АНА (брзо покрије шарана, сви се окрећу, ал' не виде ништа).
ПРВИ КОМШИЈА: Коно, бог с тобом, стишај се, ти си ваљда у грозници! Нит ту има шарана, нит си ти њега ископао, нит ће теби то ко веровати.
ПАНТА (љути се, све ногама лупа): Ко је у грозници! Ху, триста јој њених! (Поглади се по челу, па се опет стиша и хоће силом да је миран.) Браћо, пустите ме, пустите, пустите, све ћу да вам редом кажем, да се уверите. Та ви ме знате! Нисам ја пијан, ни луд, ни у грозници! Ево, браћо (Задува се), ху, ху, ево браћо, ево овде, ту сам га ископао: красан, прави шаран, хтео сам, кнеже, и тебе да зовем на ручак, па јој дадох да га испече! Та кажем, Ано, сама, кажи! (Наједаред опет опази испод женине кецеље шарана, па као бесан.) Ено, ено га, та ено шарана, ено шарана!
ДРУГИ КОМШИЈА: Дајте воде, ово није чист посао, овај је полудио!
СВИ: О, сиромах, о сиромах, баш полудио!
КНЕЗ: Пријатељу драги, та шта то би за име света! Не би ли боље било да идемо, па да легнеш у постељу?
ПАНТА: Ово је беда, ово је наопако! (Осврће се.)
АНА (међутим отишла у кућу, па му кроз прозор показује шарана).
ПАНТА: Ено га, ено га! Сад је тамо у кући! Дај шарана, крвнице једна, дај, јер ћу те наместо убити.
КНЕЗ: Људи, овде није вајде отезати! Ми га морамо везати. Овај ил' ће кога ујести, ил' ће кога осакатити. Таке људе мора власт чувати. Траж'те конопац!
ПАНТА: Ајаој, тужан, шта урадисте од мене! Та ја нисам луд! Ако сам га ископао, нисам ја крив! Пуштајте ме, људи, не дам се ја тако срамотити.
АНА (без шарана дође полако к њему, ухвати га за руку и одведе на страну): Оди, оди мало, да ти ја нешто кажем. (На страни.) Видиш ли ти, море, шта ће од тебе да буде! Тебе ће везати, одвешће те међ луде, осрамотићеш се, пропашћеш!
ПАНТА (полако): Па шта ћу да радим! Дај помози!
АНА: Ја ти могу помоћи.
ПАНТА: Јаој, Ано, помози, та ти си то све и направила.
АНА: Хоћу! Кад им ја рекнем да ниси луд, они ће веровати, ал' и ти мораш говорити све онако како ја кажем. Не бој се, неће зло бити, већ тако паметно да ће те сви за паметног држати.
ПАНТА: Казаћу ја све што год хоћеш, само да се опростим беде невидовне!
АНА (људима): Људи, не треба пренаглити! Да не начинимо горе, треба покушати лепо. (Станку.) Иди доведи Савку! (Станко оде по њу и за мало време доведе је.) Стан'те људи, да му што лепо говоримо, ал' о шарану нико ни спомена, нек га мало заборави. Та, ево, он је и данас здрав здравцит устао, данас нам је Станко из Сомбора дошао, па смо се радовали и договарали како ћемо кнеза и све вас на ручак позвати да вам препоручимо нашег Станка; кад станете бирати учитеља да на њега не заборавите. Је ли, Панто, да је тако било, ето, кажи сам!
ПАНТА (мисли се): Јесте, браћо, хтели смо да вас зовемо на ручак. Станко је свршио препарандију, сад може бити ваљан учитељ.
ЈЕДАН СЕЉАК: Гле јако, та како би ми на њега заборавили, та он је наше дете!
КНЕЗ: Тако, приљ-Панто, тако говори, па ће све добро бити! Та то је и наша жеља да нам он буде учитељ, то је већ његово! Само да му још лепу младу нађемо.
АНА: Постарао се мој Панта и за то. Данас је наредио да буде и јабука. (Ухвати Станка и Савку за руке.) Ево, ова наша деца воле се од мала-малена. Пантина је жеља, а и моја је, да се узму. Кажи, Панто, ниси ли тако наредио?
ПАНТА (предомишља се): Вала, тако је, кад се воле, нека се узму.
ВИШЕ ЊИХ: Бог да прости, та то је лепо!
КНЕЗ: Ао, човече, та ти ниси свога века тако што паметно урадио. Та срце ми игра од радости кад их оваке красне, младе заједно видим.
АНА: Ал' има још нешто. Данас ми је Панта казао како се каје што је дојако жене псовао и грдио. Вели да је сад увидео да и жене имају довољно мозга да их не треба презирати, јер и оне, кад хоће, могу много учинити. Ето, нек вам каже сам је л' тако реко!
ПАНТА: Истина је, имају мозга каткад и сувише. Ја их више нећу презирати.
КНЕЗ (на страни): Хм, хм! Овај канда је опет застранио!
АНА: Ето, видите, људи, та лепо он говори, не фали њему ништа. Сад само још да ово двоје благословимо јер чекају као осуђени, па ћемо се данас веселити како је богу воља! Децо, да сте од мене благословени!
ПАНТА: Да сте срећни и благословени! Ал' ти, Станко, немој да се поневидиш што си препарандију изучио, јер видиш, ова мирна невестица што мислиш да не зна ни две унакрст рећи, испод те мире три ђавола вире, она ће те још жедна преко воде превести!
СВИ: Живели наши младенци!
КНЕЗ: Ал' тако вам бога, људи, шта је то било са тим шараном?
АНА (дигне шарана испод кецеље увис).
ПАНТА (повиче): Ено шарана!
СВИ: Ено, ено шарана, ено шарана!
АНА: Ево га, јесте, ал' ћемо га тако појести да му ни трага не остане, а ко га одсад спомене, није пријатељ ни мој ни Пантин!
СВИ: Е, па нећемо, нећемо!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 120 година.