Шала (Чехов)
| Шала (Шала) Писац: Антон Павлович Чехов, преводилац: Милорад М. Никићевић |
Cвијетао, зимски дан... Јак мраз пуцкара, а у Надежде, која ме држи под руку, покривене сребренастим ињем витице и маље над горњом усном. Ми стојимо на високом бријегу. Од наших ногу до земље повукла се стрменита равна површина, у којој се огледа сунце као у огледалу. Поред нас су мале саоне, покривене црвеним сукном.
— Сједимо, Надежда Петровна! — молио сам. — Само један пут! Увјеравам вас, ми ћемо остати здрави и неповријеђени.
Но Надежда се бојала. Цио простор, од њених малих каљача до краја леденог бријега, чинио јој се страшном, неизмјерно дубоком пропашћу. У ње је замирао дух и прекидало се дисање, када само погледа доље, па још кад помисли, како сам ја предлагао, да сједне у саоне, но шта ће бити ако ризикује да полети у пропаст! Она ће умријети, сићи с ума.
— Молим вас! — велим. — Не треба се бојати! Појмите, то је малодушност, страшљивост.
Надежда на пошљетку поче уступати, и ја јој на лицу видим, да она уступа због опасности по живот. Ја сам је метную блиједу, уздрхтану у саоне, обухватио је руком и заједно с њом отиснуо се у бездан.
Саоне су летјеле као куршуми. Просијецани ваздух млатио је у лице, урликао, зујао у ушима, цијепао, као да ће скинути главу с рамена. Од јаког вјетра једва се дише. Чини ми се сам нас је ђаво канџама ухватио и с урликањем вуче у пакао. Околни предмети слијевали су се у један дугачак устремљени појас... Гле, још мало, па ми се чини погинућемо.
— Ја вас љубим, Надо! — велим јој полугласно.
Саоне су почеле јурити све тише и тише, урликање вјетра и цичање саоница нијесу већ тако страни, дисање престаје замирати. Ми смо већ доље. Надежда ни жива, ни мртва. Она је блиједа, једва дише... Ја јој помогнем да се подигне.