Чолића мајка
На хиљаду девете стотине,
четрдесет четврте године,
усред љета прије јарког сунца
с Kукавице минобацач пуца.
Бој се бије, крв се врућа лије; 5
с фашистима Србин борбу води
да свој народ сасвим ослободи.
И у томе боју крвавоме
метак згоди младога војника,
из подножја Иванове Куле, 10
којега су виле задахнуле,
храбро момче, Чолић Будимира,
витка стаса, а мелемна гласа,
б’јела лица, мрких наусница,
смеђа ока, а плећи широка. 15
Хитро момче, као соко сиви,
с њим се племе и родбина диви,
паде момче, нема га да живи.
На зло га је мјесто погодио, —
међу пуца, ђе му срце куца. 20
Крв се просу те обоји росу,
момче паде, више не устаде,
нити јекну, нити пак лелекну!
Већ у трави младо момче спава,
к’о да га је санак освојио, 25
тако се је момче положило.
Ђе пануо, ту је остануо,
на ледини испод Кукавице.
С њим падоше два његова друга,
те дружини настанула туга. 30
Кад јунаци у траву пануше,
долећеше вране и гаврани,
те се вруће крви напојише,
и јуначког меса наједоше.
Ноћу дође из горице вуче, 35
те лешеве по гори развуче.
Тако стално за неђељу дана,
глас допаде у Доброме Долу,
родитељ’ма Чолић Будимира,
да су стари сина изгубили. 40
Те му мајка оде на планину,
да потражи сина на ледину.
Како дође испод Кукавице,
она стаде, к сунцу поглед даде,
па се стара с’ сунцем разговара: 45
„Јарко сунце. твојега ти зрака,
виђе ли ми младога јунака?
Кад иђаше, син ми летијаше,
кад збораше, к'о да грмијаше!
На њему је сукнено ођело, 50
на плећи му торба упртњача,
а на ноге пријесни опанци,
о рамену пушка маузерка,
у појасу парабелум крије,
више њега међу живе није! 55
Ђе ли паде, ђе ли живот даде?
Би ли ока иђе за свједока?
Би ли друга иђе од индата?“
Јарно сунце мајци одговара:
„Пођи, мајко. на прву лазину, 60
ту ћеш наћи шездесет лешева,
ни на једном русе главе нема, —
разнијеле вране на све стране!
Ал’ ту, мајко, твога сина није,
на друго га мјесто трава крије! 65
То су леши немачких војника,
које уби партизансна рука,
да избави народ испод мука.
Ти продужи на другу лазину,
ту ћеш наћи тридесет лешева, 70
ни на једном русе главе није, —
разнијели вуци и бауци!
Ни ту, стара, твога сина није,
на друго га мјесто трава крије!
То су леши српских издајица, 75
поломљених сад леже вилица.
Већ продужи на трећу лазину,
ту ћеш наћи три леша јуначка,
ни на једном русе главе није, —
разнијеле птице грабљивице, 80
дању вуци, а ноћу бауци!
То су леши храбрих партизана,
потомака Милош Обилића
и сокола Принципа Гаврила,
наследника Срђа Злопоглеђа, 85
ко ће редом сад све да их ређа!
Ту ћеш наћи твога мртвог сина,
ђе у трави млади јунак спава!
У торби му комад крува сува,
за појасом парабелум крије, 90
више момче међу живе није!
На капи му до два добра знака:
срп и чекић, звезда петокрака!
А за звездом стручак босиока
што му сеја на растанку дала, 95
кад с одмара, да цвијет мирише,
по томе ћеш њега познат’, стара!"
Сунце јарко послушала мајка,
па отиде на трећу лазину,
и опази сина на ледину; 100
по торбици свога сина позна,
па се стара с њиме разговара:
„Будимире, рано моја љута,
из градине ружо истргнута!
Ево, сине, сунце на заходе, 105
мајка тебе дође у походе!
Да те видим и да се поносим,
што ми паде, народ не издаде!
Већ погибе, мој соколе сиви,
са тобом се твоја мајка диви! 110
За наш народ и слободу часну,
ти положи своју младос’ красну!”
Опет стара сунцу проговара:
„Сунце јарко, јутром кад се родиш,
гледај да ми ти сина походиш, 115
јер син ми је много худе среће,
мајка ће му палит’ жуте свеће.
Дако нама једног дана сване,
и са врата ропски јарам пане,
и слобода нашој земљи гране. 120
У гњијездо птићи су остали,
да би друштво своје осветили.
А ти, сине, зла ти орећа била,
код Лебана отпаше ти крила!
Па кад стане да с’ природа буди, 125
тебе су ти изломљене груди.
Нећеш чути глас убојног крика,
нити виђет’нашега војника!
Нећеш чути партизанско име,
нити виђет’ душман како гине! 130
Нећеш чути пој шумскијех птица,
нит' осјетит’ мирис љубичица!
Нећеш виђет’ гора како листа,
нити земљу како нам се блиста!
Партизане свуд нек срећа прити, 135
нека ти је лака земља мати!"
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
