Час обнове
| Час обнове Писац: Растко Петровић |
После свих вечери, враћајући се опет кући
Лица измученог и обливеног сузама,
За собом лик твој знајући како се мучи
да издвоји се још једном бар над стазама:
Видех, о, величанственији од даљних предела
Облаком у даљину већ одилазе кровови;
Боја: још траг ствари што је крај мене живела;
Тако и присталости отичу небу глухо као бродови.
Нити зажалих прошлост што се испразни,
Нити корак овај сиромаштва, ни излажење из лудила,
Сви ти стицаји и искуства, дакле, само линије,
Ја се никада нећу истрошити у казни;
Већ, као река својим целим током из планине,
Тако духом потекосмо одједном из матере,
Тело нам само прва брана коју гонимо
Снагом што стално за њим надолази.
Попнем ли се на планински врх рођења, да сагледам даљине
Или руку неку нестварну кад се појави и узбере
Наш сан, кога је река требало тек да полази,
Међ одблесцима чуда мисао се тек с болом разбере.
Нити опази кад река избаци тело на обалу
И ван живота настави своје течење:
Нити јој поглед у стању пратити даље
Линију њену успалу:
Већ тихо клоне с њоме општење
Баш на граници самој разума.
Лице се измени, сузно и сањиво, од датума
Када не протегне више тело страст већ мрмљање.
Загледам ли се ево у мирну бреговиту пољану,
Једно тело већ издваја се и устаје,
Познам тад његов лик, и линију његову знану,
(док прилази) страх ме ипак да ли ће да истраје
У несигурноме томе корачању;
Гле мој ход! Погледом својим то приведем себи свој лик у незнању,
И насмејем се горко, колико је само лак и неизвестан
Као да придржавају, додиром га својим, јава још жива и сан.
Он оста ту нем, не усуђујући се презрети
Ни опсовати стварност ову крвну, ни дићи на мене руку.
Ни спустити поглед свој, премда стрепи да ћу проклети:
Не повери узбуђења јед покрету провидном ни звуку.
Зна да верујем у халуцинације, крвоток, ране и у јад,
У једног себе истинитог и неразлучног,
У дизања, отупљења, у неизлечиви пад:
Зато га ваљда, баш на бескућства дан, спусти Бог.
Безвољно њему псовка појури,
Не знајући за руку што пружа ми се из детињства
Да спречи тај кобни глас и спусти длан на уста;
О, колико бола и старања над наступом кренулог животињства!
То први принцип почиње да делује
Над покретом сваким и нестварношћу,
И последња мисао не може да верује
Да је спречава смотра разором и жалошћу.
Као чун низ реку пођосмо из њеног тела
Успавани брзином и духовношћу дубоких вода,
Није ли рука њена то што од суморности и стрепње бела,
Облак је још с извора, и једро скромног нам брода!
И спусти, ево, матица до зоре тајног живота:
Тишину где, мир и грех, убрзга распуклост густа
И неки страх без смисла; галије гладних срамота,
Ви нећете потећи никад кроз злочиначка уста!
Ни када, с претње, замућеност ми навре очима,
Па она што је Нераздвојна скрије их својим рукама
И стрепи да ли ће моћи да злобу своју збришем својим ноћима,
Или ћу отровати њом још једини спас мира у небесима.
Тај необјашњиви, кобни, и повратни напад удеса,
Каткад на један једини звук или на сувише удахнути дах!
Цело ми биће после дуго трпи од потреса,
Гле, једину њу тих тренутака од мене не беше страх;
Толико ме је љубила, и заптивала очи рукама,
Ил њена љубав за мном тад беше у мукама:
Вечерње небо одједном као црвени цвет изниче;
О ти, о ти, ко ми то тихо примиче?
Зар она, девојка, коју жељах да живи крај мене
Никад довољно голом, њен глас и танка половина;
Како је лагано ништи ноћ и шума и планина,
Нека је други љуби неко: тај јунак бољи од мене.
Не бесмо ли заједно пијани од визије
Да изврнута, под теменом, посматрамо небеса;
Вртоглавица нас занела над густо-плаве низије,
У стрмоглављењу заклонимо очи руком! И удеса!
Баш тад на капцима откријемо последње стазе чудеса.
А када, за читав век, погледамо доцније:
Увек још ту: сем као да трепавицама одахњујемо завесу,
Учини нам се под рубом видика све недостижније;
Од тога нам се расцепа глас, и затресу
Удови. А земљи: Мајко нам, јер помеша са собом матер,
Не гадимо те се, нити, гутајући нас, бићеш последња звер:
Улазимо у тебе тужно као што изиђосмо из матере,
То је само повратак к њој; јер нема шта да се избере:
До спустити и њу и себе у чашу бескрајне воде
Као што се спуштасмо сами у умор и зној,
Или висије планинске изврнуте у вир своје слободе,
Где потапасамо ожиљке сна раздравши плавила завој!
Населих прошлост одједном војском читавом духова,
Запретох у тишини њен глас лишћем још свежих грехова:
Куд год бих управио поглед насмешио би ми се њен лик,
А затим бих скакао ноћу чувши материн крик
Изишао бих тад из собе, смешећи се колико сам сâм,
Сузе теку низ лице: једино за Њу што знам.
С висија у круг допре ли крик
Имена тог, за мене једина реч,
Једино име коме одазива ми се дух,
У свим правцима тада закорача мој лик
А шум корака тих не схвати даље слух.
Лежећи, лице замочено у свод,
Свег у сузама смути ме страшни јад;
Дозива, провидности њене, не осетих плод;
По рубу, свуда, искусивши глад.
Претрнух, зар ће изделити ме свег њен стас,
У болу крикнух имена њеног глас
Па све, што ми оде кад, врати се страсно у тај час;
Задрхтах, учини ми се, у даљини, њен ход!
И тако ме раскида и штити њен дух,
Ал нигде не наиђох проласка њеног траг,
Залуд мрвила за собом стварности крух,
Из сваког сна претекне покрет јој благ
Ал не и део тела којим пронесе овај дах.
Сузама врелим тако збришем јој особен лик,
Па, да познати је више нећу, обузме над њом ме страх:
Очајним, јединим, болом испустим из себе крик.
Тада се прене она и смешећи се гледа кроз бол,
Спусти ми руке на лице и утопи ме у сан;
Нада мном шири се осмех њен и тмура плачна дол;
Лијући тешке сузе тражим је кроз њен стан.
Прихватив најзад јој руку, као да своју не знам склопити над њом,
Већ пун јецај гледам из мира њеног мени тај зрак.
Каткад једрима сна допловим у њу као у дом.
Када ме завеје плавила њених очију знак.
Затим је губим и нигде на њен не наиђем траг,
Као млака светлост, драга, у сутон се разиђе,
Кроз тугу моју само још корача у даљину благ
Тај стас, који ће негде морати да наиђе
На ову жудњу и на кобни овај глас:
”О ти, о, ти, учешће чије заструји кад-где у мени,
У стварност врати лик свој сатрвени,
И не спречи, не спречи, једини за мене спас“.
Јер не сметох с ума, да ће наићи опет онај страшни час:
Када ће све тело ово затрести побуна.
Зато с ужасом мотрим да не нестане њен мирни стас,
У тренутку кобноме тада за мене једини, једини спас.
Када би вечито хтела бити гола преда мном,
И корачати с рукама спојеним низ струк,
Пред пољаном, тако румена као да се обавија сном,
Ни једним покретом не бих повредио њен мук!
Као огледало ја бих се бавио само њом,
Али нека ме не остави самог у тренутку ужасном;
О присна, присна, све моје мане и моје зло заборавља:
Осмехом, целим телом толико уме да утеши;
Наднесем је над своје руке и моја рука оздравља,
И само, повучем ли је грубо, престаје да се смеши.
Сада сам цео овај свет скоро напустио,
Чим одвојим поглед од чега то одлази већ у линије;
Цео овај ред зграда што сам, од детињства да изникну, пустио,
Сада гледам како се у неколико вечерњих боја развије.
Разиђу се тако у плавило улице драге Београда,
И брегови што су око њега, и шуме што су к западу још даље,
Свим тим једна љубав за растицањем овлада,
И за свим тим, моја, протече љубав све даље.
О, толико дана већ како напуштају ме ствари,
И моја приврженост, за њих, са њима да одлази,
Само дубоко плави круг све даље што се шири,
И какав бледи одблес даљином што пролази!
Све мање овом свету мој дух као да припада,
Час лежим, час корачам, и не чујем ничији више глас;
Нити ми сунце пошље руком свој поздрав са запада,
Само ми кане која суза, учини ли ми се у даљини њен стас.
Једном једином линијом потекло је, нада мном, све што је бивало,
То густо-зрачна река неумитно отиче бескрају;
Боже мој, јаву знам, али шта би са оним што се снивало,
Толико наше младости ком плавом отиче бескрају?
Плачем, јер се таквом истом линијом гордио негда њен стас.
Потрчим каткад сенком те чудне реке што пада по тлу,
Ја се не могу уморити више никада - као у сну,
И трчим тек да не стојим, нити познајем јаде нит спас:
Из дана у дан пребијам безмерне просторе,
Плавило одмакне одједном провидне своје засторе;
Само нада мном она дубоко заносна линија,
И сенка линије пода мном све заноснија,
Као да смо се хтели поштопото једно другом прикучити,
Као да је сав циљ био једно се у друго улити.
Извор
уреди
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Растко Петровић, умро 1949, пре 75 година.
|