* * *


Црногорка

0001 Викну нешто из горе зелене:
0002 "Аох мене, мој друже Станиша,
0003 ђе те пуштих данас без замјене!"
0004 Оно зачу Станишина љуба
0005 па потрча у гору зелену
0006 и ту нађе једно момче младо
0007 ђе је рањен у лијеву руку,
0008 па је она њему бејседила:
0009 "Што би, Туро, јад те задесио?"
0010 А Туро је њојзи бесједио:
0011 "Кад ме питаш да ти право кажем:
0012 јучер по’смо да чекамо Турке
0013 дочекасмо и два посјекосмо,
0014 а данас не околише Турци
0015 и Станиши окидоше главу,
0016 а мене су окинули руку."
0017 Кад Крстиња оно разумјела,
0018 вељу му је пушку уграбила,
0019 па потрча гором и планином
0020 и западе друму зеленоме,
0021 ал’ то иду петнаес’ Тураках,
0022 а кад она Турке угледала,
0023 ужди пушку, кликну Црногорце:
0024 "Ха сад, браћо, за бога једнога,
0025 убила Сам Ченгић-Хасанагу!"
0026 А кад оно Турци разумјеше,
0027 плећи даше а бјежати сташе.
0028 Сама главу аги окинула
0029 и узе му свијетло оруже,
0030 појаха му дебела парипа,
0031 па отиде у Цуце камене.
0032 Оно мало доба постајало,
0033 мало доба за неђељу данах,
0034 књигу була накитила Фате,
0035 а шиље је у Цуце крваве,
0036 а на руке Станишиној љуби:
0037 "Чуј Крстињо, Станишина љубо!
0038 Ти си мене очи извадила,
0039 господара мојега убила,
0040 ја сам була аге Хасанаге,
0041 но ако си права Црногорка,
0042 ајде сјутра на равне пржине,
0043 да видимо која ћ’ бити боља,
0044 немој мене учињет невјере,
0045 да не кажеш брату ни ђеверу,
0046 но да дођеш сама на пржине
0047 и ја, була, сама без никога."
0048 Кад Крстињу књига допанула,
0049 она збачи женско одијело,
0050 у од’јело обуче се турско,
0051 баш у оно аге Хасанаге
0052 и припаса двије пушке мале,
0053 међу њима јатагана ножа,
0054 а на рамо сјајна џефердана,
0055 па појаха претила парипа
0056 и отиде проз Цуце камене,
0057 свуда виче из грла бијела:
0058 "Је ли ђегођ брата Црногорца,
0059 не убиј ме намјесто Турчина,
0060 е нијесам него Црногорац!"
0061 А ка’ дође на равне пржине,
0062 ал’ је була довела ђевера,
0063 по имену агу Османагу.
0064 Кад угледа Туре Црногорку,
0065 и познаде рухо и оруже,
0066 и парипа коња братовога,
0067 свога брата аге Хасанаге,
0068 пак се бачи вранцу на рамена,
0069 уриш чини да ј’ уфати живу,
0070 ал’ се она фатат не даваше,
0071 до упали двије кабурлије,
0072 живо му је срце опалила,
0073 ста дријемат Турчин на вранчића,
0074 она викну из грла бијела:
0075 "Стан’, Османе, и брат ти је засп’о!
0076 Па Осману окину и главу
0077 и узе му коња и оруже.
0078 А кад була оно угледала,
0079 плећи даде а бјежати стаде,
0080 ал’ јој Цуцка бјежат не даваше,
0081 но је стиже и свеза је брже,
0082 пак поведе у Цуце камене,
0083 те је узе дома за момицу,
0084 да јој ђецу у бешику шика,
0085 и држа је петнаест годинах,
0086 пак је посла нека дома иде.


Извор

Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. [Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.]