Црногорац
Писац: Јован Сундечић



* * *


        Црногорац

Црна гора љути камен,
Црногорац пусти пламен:
У камену изникао,
У камену одрастао;
По камену оре, пасе,
Не да на њег’ ка’ ни на се.
Вика’ пушци и ханџару,
Зимној цичи, љетујем жару:
Довољна му сура струка,
Комад хљеба, чесан лука.
Код олова и код праха,
Ни од пакла нема страха.
У камену камен тврди:
Што да њему дозлогрди? ...
Челик-прси вазда голе,
Као исте горске поле;
Соко-душа вазда врела,
Кан’ цла се је с громом спрела;
Лавић-срце вазда справно,
Да обрани право давно:
Своју циглу слободицу,
Своју вјеру и кућицу. —
Чим заори — глас по гори:
˝Ев’ немани, да нас мори!...˝
Нема рока:
У трен ока
Црногорац, кремен живи,
— Само свога
Зовнув Бога —
Ето грне,
У смрт срне,
Као брзи соко сиви. —
Куд нагоди,
Ту погоди:
Пушка цакне,
Једног смакне;
Нож му кине,
Главу скине:
˝Удри! ˝ — викне —
Душман цикне....
˝Чега вр’једиш!...
˝Што га штедиш?...˝
— Прикор гракне, —
Злотвор акне,
И у крви
Грезну стрви. —
Аох, Боже!
Ко се може
Црногорцу,
Ратоборцу
Истакнути,
Измакнути!...
Муње бржи,
Бије, пржи:
Па заупи,
Па окупи
Боље, боље;
Те страсније коље. —
Десет буду на једнога:
Ал’ помоћу милог Бога,
Од Косова — па до сада
Наш Шпартанац ув’јек свлада;
Ув’јек брани своју гору,
Као оро на тимору
Своје драго гн’јездо свито,
Своје гн’јездо поносито....
Је ли њојзи само стега:
Жив би за њу у гроб лега’;
А некмо ли пао не би,
И освјетла’ образ себи
На крвавом бојном пољу
За невољу,
Којом њег’вом рају пр’јети
Душман вјечни, кивни, клети? —
   Црна горо, благо теби
Код такових твојих лава!...
Ти си њима слатка мајка,
Они теби чеда права....
Ти ћеш вазда крај њих бити
Црна својим злотворима;
Ал’ и св'јетла као сунце
Свим у накрст Славјанима! —


Извори

  • Јован Сундечић: Изабране пјесме, Матица хрватска, Загреб, 1889, страна 41-43.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Сундечић, умро 1900, пре 124 године.