Циганска смрт
| Циганска смрт Писац: Јован Илић |
Циганска смрт
(Народна приповетка.)
Красан данак! недељица бела,
Све се кити и у цркву спрема,
Само Анђа што је невесела,
Њој радости ни од лека нема.
Данас она баш редуша била
Но је Анђа чудна домишљанка:
Локумића сад је напржила
Пун тиганчић, весела јој мајка!
И ста гутат све један по један;.
Кад ал' ето свекра јој где иде!
Она брже . . . и гле, старац бедан,
Празан тигањ и њу мртву виде. —
Там' на десној страни села
Изнад густих кршева,
Парада се диже цела
Од самртних крстова.
Страхота је тамо ићи
И у подне, кад је дан,
А камо ли сада прићи,
У поноћи, жалостан.
Ал' шта зато Гавро мари,
Чудан њему стоји ћар,
Хоће Цига да пазари,
А да не да ни динар.
Није синоћ он бадава
Иза џбуна чучао,
Па и сада што не спава
И што није ручао.
Све то мора да с' наплати
Огрлицом кићеном,
Што прегоре јадна мати
Те сахрани с Анђушом.
»O, да красна за ме ћара,
Та ја сад сам господин!«
Тако збори и тандара
Црни Гавра Циганин.
»Зашто бих се ја мучио,
Кад с' и тако проћи мож'?
Лагати сам научио,
А и красти могу још.«
Па мотику брже шчепа,
Скочи кано соко сив,
Мукте бдага да с' дочепа,
Похитао што је жив.
Брзе ноне хитро пружи,
А све звера там'-овам',
Нешто му се мало стужи,
Кад с' у гробу нађе сам.
Није шала! глуво доба,
Живе душе ни откуд,
Он од гроба па до гроба
Завирује као луд.
Ћук се дере и ромежи,
Месец с неба гледа га,
А њему се кожа јежи,
Мисли неко вреба га.
»Ет' овде је!« проговори,
Па мотиком удри-де !
Нити стаде, ни с' одмори,
Докле капак не скиде.
Па гараве пружи шапе,
Да пре дође до среће,
Но тек благо вући запе,
Кад да видиш несреће.
Јадну Анђу што задави
Онај масни залогај,
Мал' по мало с' опорави
И отиде у свој крај.
Уједаред Анђи свану,
Па држ' Цигу за ногу,
А он паде и не дану,
Већ ту оста у гробу. —
Напомене уреди
- Ова песма издата у: С. Н. Лист 1847, бр. 19 ; Пјесме 1854.
Извори уреди
- Јован Илић: Целокупна дела, страна 32 - 35 , Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|