Цар Сулејман узимље Будим (Сарајево)

Разбоље се султане Селиме,
Седму ноћцу шехри рамазана
У по ноћи, у седам сахата.
Сузе лије низ бијелу браду.
Питало га д’јете Сулејмане,
Син једини султана Селима:
„О мој бабо, свечево кољено,
Што ти тако грозне сузе рониш?
Је л’ ти жао, што ћеш умријети?
Шта је теби најжалије бабо:
Или жалиш тахта и Стамбола,
Ил’ градова, ил’ редом топова,
Или својих младих султанија,
Или пуних седам кула блага,
Или мене сина Сулејмана,
Што ћу теби нејак останути?” —
Њему вели султане Селиме:
„Моје д’јете, султан Сулејмане,
Ја не жалим, што ћу умријети,
Ја не жалим тахта ни Стамбола,
Ни градова, ни редом топова,
Ни харема младих султанија,
Нити пуних седам кула блага,
А ни — тебе, сине Сулејмане,
Што ћеш мени нејак останути,
Нејаку ће сами Бог помоћи;
Већ ја жалим Егру и Будима,
Гдје осташе сужњи у каура,
Гдје осташе у каурске руке.
Већ чујеш ли, моје д’јете драго,
Када мени вакти сахат дође,
Л’јепо ћете мене укопати,
Ко што треба и дин запов’једа.
Доћ’ ће теби хоџе и хаџије,
Шејх-ул-ислам и све ефендије,
Скупиће се паше и везири,
Дотрчаће млади јењичари,
Јењичари и све баше листом.
Ту ће тебе, сине, заискати,
Из кафеза тебе извадити,
Те ће т’ онда на тахт посадити.
Веће слушај, мој једини сине,
Када теби први диван буде
Редом ће ти лале долазити,
Па ће теби на диван станути.
Када дође везир Ћуприлија,
Према њему на ноге устани,
Уз своје га кољено посади
Па ти реци хоџи Ћуприлићу:
„ „Лало моја, везир Ћуприлићу,
Бабо ти је селам учинио,
Ишћи војске колико ти драго,
И џебхане колико ти драго,
И захире што треба за војску,
Да ја вадим два сужња невољна
Из сужањства из каурских руку,
Да освајам Егру и Будима,
Да не лежи Будим у каура.” ” —
То изрече, с душом се растаде.
Љуто цвили султан Сулејмане,
Ал’ је тако од Бога суђено.
Кад је сутра бијел дан свануо,
Лијепо су цара опремили,
Ко што треба и дин запов’једа.
Тад се листом хоџе сакупише,
Шејх-ул-ислам и све ефендије,
Све дођоше паше и везири.
Дотрчаше дјеца јењичари,
Јењичари и све баше младе;
Сулејмана цара заискаше,
Из кафеза њега извадише,
Па га на тахт туде посадише,
Шејх ул-ислам дову учинио:
„Хајирли нам нови султан био!”
Када први петак освануо,
Диван чини султан Сулејмане,
Све му лале на дивану стале.
Када дође хоџа Ћуприлићу,
За главом му три соргуча златна,
Што му дао султане Селиме;
Рони сузе низ бијелу браду.
Угледа га султан Сулејмане,
Према њему на ноге скочио,
Посади га уз своје кољено.
Шејх-ул-ислам цару говораше:
„Султан царе, иза горе сунце,
Није канун цару устајати
Према својим лалам’ и везирим’.” —
„Јест ми канун на ноге устати
Према своме хоџи Ћуприлићу.”
Султан пита хоџе Ћуприлића:
„Шта је теби, Ћуприлић везире,
Што ти рониш сузе низ образе?
Је л’ ти жао султана Селима?”
Одговара Ћуприлићу стари:
„Султан царе, свечево кољено,
Стид је мене у те и гледати;
Ја л’ камо ли с тобом говорити.
Ја не жалим султана Селима,
Већ ја жалим Егру и Будима,
Гдје нам осто Будим у каура.”
Њему вели султан Сулејмане:
„Лало моја, хоџа Ћуприлићу,
Ишћи војске колико ти драго,
А џебхане колико ти драго,
И захире што треба за војску,
Да идемо Будим освајати,
Нек не лежи у каурске руке.”
Кад то чуо лала Ћуприлија,
Купи војску по свој царевини:
Сто хиљада баша и спахија,
Јењичара ни хесаба нема.
Кад Ћуприлић сакупио војску,
Цар Сулејман из Стамбола крену,
И са њиме хоџа Ћуприлићу
Поведоше силовиту војску.
Развише се алајли барјаци,
Баш ко зими дебели облаци.
Звека стоји мача и топуза,
Њиска стоји ата и парипа,
Све пјевају по избор јунаци.
Здраво војска Руменлију приђе,
Под Биоград још здравије дође.
Кад ступише Сави на обалу,
Намјестише на чекме ћуприју.
Мутну Саву туде пребродише,
Славонију листом поробише:
Робе, пале, а о јаду раде,
Младу дјецу воде у сужањство,
А дјевојке себи за љубовце.
Оде војска преко Унгарије,
Унгарију широм опљенише.
Цар Сулејман до под Будим дође.
И дојезди силовита војска.
Под Будимом коња одјахао,
Разређује под Будимом војску.
Ископаше учкат метеризе,
Натурише баљемез топове.
Топом бије бијелог Будима,
На алаје јурише јунаци.
Ја како га племенито туче,
Вас се Будим из темеља креће.
Кад петн’ести данак освануо,
Књигу пише слуга од Будима,
Па је шаље честитом султану:
„Господине, султан Сулејмане,
Ја девета слуга у ћесара
Дај ми мухлет петнаест данака,
Док отпишем од Беча ћесару,
Док отпишем и круне упитам,
Ил’ ће мени индат учинити
Ил’ ће теби Будим поклонити.” —
Изун даде султан Сулејмане,
Изун даде петнаест данака.
Књигу пише слуга од Будима:
„Св’јетла круно, од Беча ћесаре,
О јасности, Рима погледање!
Цар Сулејман сјахо под Будимом;
Петн’ести је данак наступио,
Како бије Будим из топова,
А на јуриш ударају Турци,
Вас се Будим из темеља креће.
Ил’ ћеш цару Будим поклонити’
Ил’ ћеш мени помоћ учинити.”
Кад је ћесар књигу проучио,
Он је другу махом накитио
Те је шаље краљу московскоме:
„Чујеш ли ме, од Москова краље,
Ево има данас петн’ест дана,
Цар Сулејман сјахо под Будимом,
Ископао учкат метеризе,
Натурио баљемез топове,
Топом бије и дању и ноћу,
А на јуриш ударају Турци,
Вас се Будим из темеља креће.
Или ћеш ми индат учинити,
Ил’ ћу цару Будим поклонити,
Турском цару, цару Сулејману?”
Ту опреми, другу накитио
Па је шаље право у Рим папи
И на краље, од седам земаља;
Свију их је ћесар замолио,
Те је ’вако њима говорио:
„Та ми данас јардум учините,
Ја л’ ће султан Будим освојити,
Јер га бије и даном и ноћи,
Вас се Будим из темеља љуља.”
Иза тога много и не прође,
Дође индат од свих седам краља,
Седам краља од седам земаља,
И осмога од Москова краља:
Сви ћесару индат учинише,
Сва се сила под Будим је збила.
Мили Боже, немила састанка!
Четири се цара састанула:
Татархане и бечки ћесаре,
Цар стамболски и краље московски.
Ала банда заметну се кавга,
Побише се Турци и каури.
Паде тама од неба до тала,
Ни брат брата познати не може,
Ја камо ли Турчин каурина.
Диже руку султан Сулејмане,
Диже руке па од Бога ишће:
„Дај ми, Боже, вихра са планине,
Да растисне маглу по ордији,
Да ја видим, чија гине војска,
Чија л’ гине, чија л’ предобива.”
Истом дође лијепа дјевојка,
Носи цару маштрафу шербета:
„На ти, царе, маштрафу шербета,
Ја сам кћерца Ћуприлић везира,
Ја сам чауш међу евлијама.
Попиј, царе, маштрафу шербета.”
Па он видје, чија гину војска,
Чија гине, чија л’ предобива:
Влашка гине, турска предобива.
Турци вичу: Аллах и Алија;
А каури: Исус и Марија.
Узе султан Будим од каура;
Узе њега султан Сулејмане,
На град меће зелене бајраке,
А у град је населио Турке.