Цар Отмановић и Московска царица
Књигу пише Отмановић царе,
По имену Мехмед Сулимане,
У сјеверу великој кадуни,
Удовици московској царици:
"Ех кадуно, московска царице,
"Ево су ми тужбе додијале
"Од Пољака и од Литуанах,
"Од господе мале и велике,
"Да си силну војску сакупила,
"И послала у земљу пољачку,
"Да их робе арач узимајућ’,
"Да не могу живјет’ од зулума;
"Да силујеш пољачку господу,
"Да оберу међу собом краља
"Не онога кога они оће,
"Већ некога твога пријатеља.
"Знадем, секо, да си удовица
"Узорита, млада и гиздава,
"Али ми се немој узносити,
"Без потребе рата замећати,
"Него чини кано удовица:
"Вез ти вези, и куђељу преди,
"А остави у миру Пољаке,
"Нек оберу међу собом краља
"По закону, секо, пољачкоме,
"Јер ако ми друга тужба дође,
"Кунем ти се свецом Муамедом,
"Сакупићу војску небројену,
"Са сви страна на те ударићу,
"Тер ако ми Бог и срећа даде
"Да те будем живу уфатити,
"Ставићу те с мојом султанијом
"Да ми везеш и куђељу предеш."
Кад царици така књига дође,
На њојзи се гротом насмијала.
А кад видје што у њојзи пише,
Тадар ми се мало расрдила,
Пак на књигу цару одговара:
"Отман-царе, турски господаре,
"Од истока велики племићу,
"Господине и господичићу,
"Ја сам твоју књигу проучила,
"И видјела што ми књига пише.
"Пољаци су моји пријатељи,
"Пријатељи и комшије прве,
"Ја Пољаком рата не замећем,
"Тко то жели, доста му га било.
"Ето знадеш, Отмановић-царе,
"Да се купе пољачка господа,
"Да се купе и вијеће чине,
"Да оберу међу собом краља,
"Али су се неки одметнули,
"Засједају кано пустахије,
"И не даду в’јеће учинити,
"Ни обрати краља пољачкога.
"Зато мене молише Пољаци,
"Да им пошљем моје витезове,
"Мусковите на гласу јунаке,
"Да их бране од тих одметника,
"Док окруне краља пољачкога.
"Ја не могох друго учинити,
"Већ им дадох што су запитали.
"Ка окруне међу собом краља,
"Ја ћу вратит’ моје Мусковите.
"Што л’ ми претиш, Отмановић-царе,
"Да ћеш силну војску сакупити,
"На ме удрит’ са четири стране,
"Пак робити села и вароше,
"Разбијати од градова врата,
"Освојити росијске државе,
"Нека знадеш, Отмановић-царе,
"Да нијесам од рода плашива,
"Не бојим се свеца Мухамеда,
"Нит’ се бојим од твојих Турака,
"Баш ни тебе Мехмет-Сулимана.
"Ја ћу молит’ мога спаситеља,
"Вишњег Бога нашег бранитеља,
"Још ћу молит’ моју помоштницу,
"Пресвјатују матер Исусову,
"Цесарицу ангелску царицу,
"Која брани св’јетлу круну моју,
"Све војинство и московско царство,
"Да нам даду срећу на оружју,
"Да тој сили будем одољети,
"И војинство твоје поб’једити.
"А ти моли Мухамеда твога,
"Кој’ ни себи помоћи не може,
"Да ти не би отпанула брада,
"И још моли свеца Мухамеда,
"Да се јадан не би преставио
"Док уфатиш удовицу младу,
"Екатерину московску царицу.
"Не фали се, Отмановић-царе,
"С лажљивијем свецом Мухамедом,
"Нит’ се фали, Мехмет-Сулимане,
"Незнабожним твојим јаничаром,
"Ал’ не знадеш, Отмановић-царе,
"Да ја имам небројену војску,
"Која фали Бога створитеља,
"Истинога Христа спаситеља,
"Још имадем у царству мојему
"Силне лаве орле двојеглаве,
"Витезове, књазе и банове,
"Генерале и младе сердаре,
"Соколове храбре војеводе,
"Барјактаре витешке делије,
"И остале силне војенике,
"Који с Турком желе боја бити,
"Русе Турком главе ос’јецати,
"На бојна их копља натицати."
Када цару така књига дође
И видио што му књига пише,
Од јада га глава забољела.
Л’јевом руком браду уфатио,
А десном се по носу удара,
Пак дозива вјерне слуге своје,
Тер је њима царе бесједио:
"Сакуп’те ми на диван господу.
"Када слуге цара разумјеше,
Телар’ вичу по Стамболу граду,
Не престају од јутра до мрака:
"И ко гођ је од двора царева,
"Честити је царе запов’једа,
"Да се сјутра на дивану нађе."
Кад ујутру б’јели данак дође,
Скупише се на дивану Турци:
Ту дођоше велики везири,
Силни паше, аге и бегови,
И цареве слуге и делије,
Незнабожи Турци јаничари.
Када Турци на дивану били,
Ту ишета Мехмет-Сулимане,
Тер се царе по дивану шета,
Пак господи царе бесједио:
"Ну слушајте, вјерне слуге моје,
"Што ми пише једна кавуркиња,
"Удовица московска царица!"
Када Турци књигу проучише,
Силан царе њима бесјеђаше:
"Послушајте, вјерне слуге моје,
"Сакупите силну војску нашу,
"Да робимо московске државе,
"Који хуле свеца Мухамеда."
Када Турци цара разумјеше,
Лијепо се њему поклонише,
Тер скупише војску небројену.
Кад је царе војску сакупио,
Барјак диже свеца Мухамеда,
С војском пође пут воде Дунава.
Дунав ладну воду препловио
И Нестеру р’јеци окренуо.
Кад то чула московска царица
Да је турска на оружју војска
Ладни Дунав воду препловила,
Витешки је сабор учинила,
Зове себе росијску господу,
Силне лаве, орле двојеглавне,
Племените бане и кнезове,
Генерале и сердаре младе,
Соколове храбре војеводе,
Барјактаре на гласу јунаке,
И остале витезове младе
Славјанскога рода и племена,
Тер је њима тихо бесједила:
"Послушајте, моји соколови,
"Турска војска Дунав препловила,
"Незнабожни Турци невјерни су,
"Удариће на наше државе,
"Но силану војску сакупите,
"Тер ходите с Турцим’ боја бити.
"И вишњем се Богу помолимо,
"Да нам даде срећу на оружју,
"Да цареву силу поб’једимо."
Кад то чуше Руси витезови,
Силни лави, орли двојеглавни,
Што царица њима запов’једа,
Лијепо се њојзи поклонише,
На витешке ноге поскочише,
Тере купе Русе витезове,
Дв’је огњене војске сакупише.
Кад скупише војску силновиту,
Од царице заповјед примише,
Вишњему се Богу помолише,
Двије војске силне раздвојише,
На дв’је стране с војском отидоше,
Сухом једном, а по мору другом.
Која војска по суху отиде,
Пред њом иде витез од старине,
Георгије принцип Галицине,
Која пође по мору сињему,
Пред њом оде на гласу витеже,
Силни соко Орлов Алексија.
Сухом војска код Нестера дође,
Ту их турска војска дочекала.
Ал’ је витез принцип Галицине,
Л’јепо своју војску разредио,
Па на Турке складно ударио
Код Нестера водице студене.
Кад се силне војске ударише,
Страховита боја започеше,
Ту се поче крвца проливати.
Ал’ су Турци кано мрки вуци,
Јаничари напред приступају,
Не знају тужни што су Московити.
Огањ сипље из војске росијске,
Не да Турком очи отворити.
Мили Боже, боја жестокога!
И од једне и од друге стране
Колико се крвца проливаше
Од јунака и добријех коња,
На све стране она тецијаше,
У Нестер се р’јеку саливаше,
Вас се Нестер р’јека закрвави,
Од румене крвце поцрвени.
Од велика дима и грохота
Жаркога се сунца не виђаше,
Од топова ништа не чујаше,
Од силе се земља тресијаше.
Боја бише од јутра до подне,
Још се не зна чиј мегдан бијаше.
А када је по пол днева било,
Тужни Турци плећа обратише,
Тере бјеже главом без обзира,
Да би Нестер воду препловили,
Ал’ не даше млади Московити,
И витеже принцип Галицине,
Јер за Турком трче у потјеру.
Тешко с’јеку паше и везире,
Силне беге, аге и спахије,
Незнабожне Турке јаничаре
И остале цареве делије.
Што од сабље њима утјецаше,
Ладна Нестер вода прождираше;
Што остаде, све је израњено,
За невољне сужње одведено.
После тога боја жестокога,
Румјанцов је војску разредио,
Тер удара на турске државе,
Освојива мјеста и градове,
Булгарију и сву Валахију,
Молдавију и Бесарабију,
Сву Кримеју до Чернога мора,
Све државе до воде Дунава.
Долгорук пође на Черному мору,
Орлов разби на мору Турчина,
И потопи цареве гемије;
Што не утопи то огњем сажеже,
Уарачи мјеста и градове,
И затвори т’јесне Дарданеле,
Којено су врата Цариграда,
Нека Турци на мору не ходе,
Да им помоћ с мора не долази.
Сметоше се у Стамболу Турци
Како ждрали у густу облаку,
Оли мрави на изгореној главњи,
Не знадући куд би окренули.
Кад то видје Отмановић-царе
Да погуби војску небројену
И изгуби мјеста и градове,
На прешу је диван учинио,
На дивану господу скупио,
Тер царици б’јелу књигу пише.
У књизи је л’јепо поздрављаше,
Умилно се њојзи поклањаше,
Тер овако царе бесјеђаше:
"Богом сестро, московска царице,
"Твој је мегдан, и срећа је твоја,
"Ходи, секо, да се помиримо,
"Да се више крвца не пролива.
"Бог убио пољачку господу,
"Који су ме с тобом завадили."
Кад царици така књига дође,
Царица се на њој смиловала,
Тер на књигу цару одговара,
У књизи је млада бесједила:
"Отман-царе, турски господаре,
"Кад мир просиш, ето ти га дајем,
"И враћам ти мјеста и државе,
"Које јесам сабљом задобила:
"Булгарију и сву Валахију,
"Молдавију и Бесаравију,
"Сву Кримеју до Чернога мора,
"И сва мјеста до Архипелига,
"Ал’ ти не дам града Книбурника,
"Ни три друга код Чернога мора,
"Нек се, царе, спомињати можеш
"Од земана кад смо војевали,
"Кад си мене с претњом понудио,
"Да вез везем и куђељу предем."
Када цару б’јела књига дође,
Једва царе тога дочекао,
Оставио града Книбурника
И три друга код Чернога мора.
Посла њојзи велике дарове,
Сребро, злато и камење драго,
Помири се с московском царицом.
Мили Боже, на свему ти хвала,
Јер није земља на св’јет никог дала,
Ко’ би таквог змаја предобио,
Турком цара силу уломио.
Ал’ процвјета свјетлост од сјевера,
Која сјава кано сунце жарко,
Екатерина славна удовица,
Која предоби Отмановић-цара,
Силнога Мехмет-Сулимана,
Зулумџију христијанскога народа.
Ех витеже, срећна цесарице,
Православна московска царице,
Ти си дика славенског народа,
Вјечна слава московских држава,
Јере ћеш се вазда спомињати
Од јунака храбрих витезова,
Доклен буде сунце исходити;
Бог ти дао много царствовати,
Св’јетлу твоју круну прослављати,
И христјане од зла избавити,
И свободе вјечне оставити
Православне цркве обновити,
Од служанства турског свободити,
И небесно царство насљедити.
Свим Славјанам пјесма на поштење,
Дај нам, Боже, за грјехи проштење.
