Цар Костантин и ђаче самоуче

Славу слави царе Костантине
У прољеће честит данак Ђурђев,
Три је царе совре поставио:
Једна совра од сувога злата,
Друга совра од сребра чистога,
Трећа совра дрва шимширова.
Која совра од сувога злата,
За њом сједи дванаест владика
И четири старе патријаре;
Која совра од сребра чистога,
За њом сједи триста калуђера;
Која совра дрва шимширова,
За њом Сједи триста ђеце ђака,
Међу њима ђаче самоуче.
Ал' пошета царе Костантине,
Он се шета од совре до совре,
Кад дошета соври сува злата,
Ђено сједи дванаест владика
И четири старе патријаре,
Смјерно им се царе поклонио
И овако њима бесједио:
"О за Бога! дванаест владика!
"И четири старе патријаре!
"Не би сте л' ми могли дувовати:
"Ја сам тежак грије учинио:
"Јесам био своје родитеље
"Како бих се грија остајао?"
Вели њему дванаест владика
И четири старе патријаре,
Не говоре Богу по закону,
Већ говоре цару по хатеру:
"Круно наша, царе Костантине!
"Лако ћемо теби дувовати:
"Ти начини круне позлаћене
"Све од сребра и сувога злата
"А искити драгијем камењем,
"Те поклони на дван'ест владика
"И четири старе патријаре,
"Тако ћеш се грија остајати."
Опет шета царе Костантине,
Док дошета соври сребра чиста,
Ђено сједи триста калуђера,
Смјерно им се царе поклонио
И овако њима бесједио:
"Оци свети, триста калуђера!
"Не би л' могли мени дувовати:
"Ја сам грије тежак учинио:
"Јесам био своје родитеље,
"Како бих се груја остајао?"
Вели њему триста калуђера,
Не говоре Богу по закону,
Већ говоре цару по хатеру:
"Круно наша, царе Костантине!
"Лако ћемо теби дувовати;
"Ти нам пиши триста парусија
"Баш на ово триста калуђера,
"Још погради б'јеле манастире,
"Ђе ће живљет' млоги калуђери,
"За те молит' Бога без престанка,
"Тако ћеш се грија остајати."
Опет шета царе Костантине,
Док дошета соври најпосљедњој,
Најпосљедњој, дрва шимширова,
Ђено сједи триста ђеце ђака,
Међу њима ђаче самоуче,
И њима се царе поклонио,
И овако био бесједио;
"Ђецо моја, три стотине ђака!
"Не би сте л' ми могли дувовати:
"Ја сам грије тежак учинио:
"Јесам био своје родитеље,
"Како бих се грија остајао?"
Ђеца муче, ништа не говоре,
Но бесједи самоуче ђаче,
Не говори цару по хатеру,
Већ говори Богу по закону:
"Круно наша, царе Костантине!
"Лако ћемо теби дувовати:
"Ти начини лучеву ћелију,
"Намажи је лојем и катраном,
"Затвори се, царе, у ћелију,
Запали је са четири стране,
"Нека гори с вечер' до свијета,
"Ак' останеш, царе, у ћелији,
"Онда си се грија остајао."
Кад то чуо царе Костантине,
То је њему врло мучно било,
Па он гради лучеву ћелију,
Намаза је лојем и катраном,
У њу баца ђаче самоуче,
Затвори га царе у ћелију,
Запали је са четири стране,
Она гори с вечер' до свијета.
Кад у јутру бијел дан освану,
Рано рани царе Костантине,
Да обиђе ђаче и ћелију;
Кад је царе доље доходио,
Од ћелије ништа до пепела,
Насред њега самоуче ђаче;
У руку му књиге салтијери,
Те се моли Богу по закону.
Кад то виђе царе Костантине,
Он се бјеше врло зачудио,
Како оста ђаче самоуче,
Брже гради лучеву ћелију,
Намаза је лојем и катраном,
Затвори се царе у ћелију,
Запали је са четири стране,
Она гори с вечер' до свијета;
Кад у јутру данак освануо,
Поранило самоуче ђаче,
Да обиђе цара и ћелију;
Кад је ђаче тамо доходило,
Од ћелије ништа до пепела,
Оно тражи цара по пепелу,
Десну му је находило руку,
Рука му се десна посветила.
Што се цару рука посветила,
Њом је млога добра учинио:
Млоге гладне јесте наранио,
А жедне је царе напојио,
Голе, босе јесте преођео,
Надгледао ништа и убога;
За то му се посветила рука.