Царица Милица и Владета војвода

Пошетала царица Милица
испод града бијела Крушевца;
с коме шећу двије миле кћери:
Вукосава и лијепа Мара.
К њима језди Владета војвода
на дорату, на коњу доброме;
Владета је коња ознојио
и у б'јелу пјену обукао.
Пита њега царица Милица:
"Ој, бога ти, кнежева војводо,
што си тако коња ознојио?
Не идеш ли са поља Косова?
Не виђе'ли честитога кнеза,
господара и мога и твога?"
Ал' бесједи Владета војвода:
"Ој, бога ми, царице Милице,
та ја идем са поља Косова,
ал' не виђех честитога кнеза,
већ ја виђех кнежева зеленка,
ћерају га по Косову Турци,
а кнез мислим да је погинуо".
Кад то зачу царица Милица,
проли сузе низ бијело лице,
пак још пита Владету војводу:
"Још ми кажи, кнежева војводо,
кад си био на Косову равну,
не виђе ли девет Југовића
и десетог старог Југ-Богдана?"
Ал' бесједи Владета војвода:
"Та ја прођох кроз Косово равно,
и ја виђех девет Југовића
и десетог старог Југ-Богдана:
они бјеху у пола Косова,
крваве им руке до рамена
и зелени мачи до балчака,
али су им малаксале руке
сијекући по Косову Турке".
Још му рече царица Милица:
"Стан', почекај, кнежева војводо!
Не виђе ли још два зета моја:
Бранковића, Милош-Обилића?"
Ал' бесједи Владета војвода:
"Та ја прођох кроз Косово равно,
и ја виђех Милош-Обилића:
он стајаше у пољу Косову,
на бојно се копље наслонио,
бојно му се копље преломило,
пак на њега Турци навалише,
досад мислим да је погинуо;
ал' не виђех Вука Бранковића,
не виђех га, не вид'ло га сунце!
Он издаде честитога кнеза,
господара и мога и твога".