Херцег Владислав/43

Херцег Владислав
Писац: Јован Суботић
ТРЕЋИ ПРИЗОР

ТРЕЋИ ПРИЗОР
Војвода Велимир Јамометовић уђе и поклони се.

ХЕРЦЕГ:
Јеси л’ ти, војводо?
О добро мидобро ми дошао.
ВОЈВОДА ВЕЛИМИР (брише сузу):
Ја, херцеже. ал’ зло ти долазим.
Добро моје лежи у Ружици!
ХЕРЦЕГ (тешећи га):
Не рон’ сузе, славни Велимире!
Твоје ране ја сам наплатио,
Твоју браћу ја сам осветио.
ВОЈВОДА ВЕЛИМИР:
Је с’, херцеже, и до Бога т’ хвала!
На три дана само да пре стиже,
Не бих данас плак’о у Требињу,
Већ би били на путу к Стамболу.
Ох кукавни моји соколови,
Што вас кљују по гори орлови,
И раздиру јаростни зверови!
Да нас срећа за мало послужи,
За три дана, за три кратка дана,
Под Стамболом скоро би кликтали.
Ех, какви су то јунаци били,
Сам би им се радовао Марко.
Та баш зато и пролевам сузе,
Што онаки заман изгинуше!
(Таре сузе.)
ХЕРЦЕГ:
Ја сам теби прави дан јавио,
А стиго сам, кад сам урочио.
ВОЈВОДА ВЕЛИМИР:
Ти си иш’о на орлови крили,
А издаја од муње их узе.
Еј, издајо! проклето ти име ,
Ти Рассију у срдце удари,
Зададе јој рану у прсима,
Од које нам преболети неће!
ХЕРЦЕГ:
А знаде л’ ми казат’ издаицу?
ВОЈВОДА ВЕЛИМИР:
Та знадем га, не знало га сунце!
Србска га је утроба родила,
Србска га је мајка од дојила,
А он данас срдце јој изчупа.
Кнез Грубеша изпод Суторине
Мој побратим, и пријатељ стари,
Са којим сам дане проводио,
Као да нас једна мајка роди,
И јошт боље нег с братом рођеним.
ХЕРЦЕГ:
Па шта га је могло побудити,
Да погази старо пријатељство,
И Турчина на брата доведе?
ВОЈВОДА ВЕЛИМИР:
А шта ј’ оно побудило Вука,
Да издаде таста на Косову?
Што би за власт и душу продао,
И поштење дао за господство.
Народ мене за вођу изабра,
А њему се то на жао даде,
Па се пусти у договор с Турци.
Они њему Рашку обећаше
У државу док му је колена,
А он њима предаде јунаке,
Какве Рашка више родит’ неће!
ХЕРЦЕГ:
То је, брате, наша проклетиња,
Што смо ради сви бити старији,
И над собом никог не трпимо,
Кога србска одљуља колевка,
Па нам србским гласом заповеда.
ВОЈВОДА ВЕЛИМИР:
Имаш право јасни Владиславе!
Ја сам њему више пут’ рекао:
Ако му је иоле замучно,
Што се мени народ покорио,
Нека каже као брату своме,
Па ћу с њиме владу поделити ,
Или му је сву самом предати. —
ХЕРЦЕГ:
Па не хтеде?
ВОЈВОДА ВЕЛИМИР:
Не хтела му вемља
Кости примит’, кад ђаволску душу
Ад прогута, к’о што ће прогутат’! —
На што, брате! Што би то чинили?
Данас, сутра, Владислав ће доћи,
Па ће сву власт себи присвојити,
Нити ћеш је ти, нит’ ја имати!
ХЕРЦЕГ:
А ха! То је! видиш, да погодих!
Па сад где је?
ВОЈВОДА ВЕЛИМИР:
Ено г’ у Призрену.
Код везира седи и презјава,
И служи га ка и други слуга,
А у народ несме ни крочити.
Али дан, два, све ћс с’ заборавит’,
Он ће владат’ под крилом Турчина —
ХЕРЦЕГ:
То не веруј! неће њега Турци
Дуго држат’ да народу суди.
Док им треба, дотле ће га трпит’,
А када им виша не узтреба,
Баци ће га к’о дете сиграчку,
Која му је из воље изишла.
Него реци, како с’ ти, соколе!
ВОЈВОДА ВЕЛИМИР:
А како ће соколу да буде,
Ком обадва крила одсекоше,
И обадве ноге обранише,
Па неможе јадан ни скакутат’,
А камо ли под небо узлетит’!
Једна јошт' ме радост уздржава,
Да сам себи смрти не пожелим,
Што ти тако славно сломи Турке,
И осветла образ Србадији,
Благословен, ко те је родио,
Срећан био, куда год ходио!
ХЕРЦЕГ (уздахне):
Мој војводо, сломили смо Турке,
Ал’ која нам вајда и одтуда?
Да изпаде, к’о што сам мислио,
Онда би се могли радовати.
Ал’ овако (маше главом) ништа добра, кнеже!
ВОЈВОДА ВЕЛИМИР:
Шта, херцежо, не говори тога!
Сила добра победа т’ посеја,
Та пре тога већ смо сви мислили,
Да се Турци побити не могу,
Па им сваки с пута се уклања;
Не хте народ ништа почињати,
Знајућ’ да им одолет’ не може.
А сад раја другачије суди.
Гле и наша сабља може сећи!
Па и Турци знаду узмицати!
Тако слушах народ говорити.
К том долази срећа или судба,
Да узмицат’ свагда морадоше,
Кадгод досад с тобом скобише се.
Па кад одсад с тобом ударе се,
Србљи ћеду ићи на победу,
Јербо држе, друга бит’ не може,
А Турци ће мислит’ на бегање,
Јер верују, то им је суђено.
Много добра из тог’ бити може
За кукавну нашу отачбину.
ХЕРЦЕГ:
Па како је данас у Рассији?
Може ли се што тамо почети?
ВОЈВОДА ВЕЛИМИР (уздахне):
Баш ни мало, ни данас ни сутра!
Доста мутне воде протећи ће
Брзим Лабом и мутном Ситницом,
Док народу страх са срдца сиђе.
Та не може ни замерит’ му се,
Шта претрпи, шта л’ и данас трпи.
Многи паше у гори у боју,
Ал’ троином више њих изгибе
По кућама на мирном огњишту.
Бесне Турци по Рассији бедној
Као гладни међ овцама вуци.
Не питају, ко уз нас пристаде,
Већ све дави, ко је угледнији;
Не питају, ко узе оружје,
Већ тек гледе, ко га носит' може,
Па ил’ секу, ил’ у Турску вуку,
Те пљуј на крст, и натичи чалму.
Ко ту може и помислит’ само
Да се диже и на њих удара?
А ко би им смео и споменут’,
Кад издаја срдце им угризе,
Па ће видит’ црног издаицу
И у оном са неба анђелу.
Са те стране ни чему с’ не надај,
Већ помажи, ако без нас можеш.
ХЕРЦЕГ:
А како су сада Арбанаси,
Од кад свога изгубише Ђурђа?
ВОЈВОДА ВЕЛИМИР:
И то т’ могу баш по себи казат’,
Кад нас Турци у гори сатрше
Прекријем се у једној јазбини,
Те ме тако срећом не нађоше.
Ти потуче на то Ибрахима,
Пак и они из горе одоше,
А ја онда држи странпутицом,
Које проси, па се чим зарани,
Које проси, кад ми не дадоше,
Те продери до у Арбанасе.
Мишљах тамо душом одахнути
Под окриљем славног Скендербега.
Камен ћу се и ту одморити!
Ђурђа сабља посећи не могла,
Али смртна коса покоси га.
С њим премину срећа Арбанашка.
Данас тамо грозни вију Турци
К’о по гори они љути вуци.
Даве, секу ка и у Рассији,
Под једнако. Ни од туд’, херцеже,
Не надај се никаквој помоћи.
ХЕРЦЕГ:
Па о добру говориш, војводо?
На добро се могло помислити,
Кад ја пођох с одабраном војском,
Какву Србљи никад не видоше.
Од кад она паде на Косову,
А ти стоја с твоји соколови
У Ружици у чарној горици
Као соко на стени у гнезду
Чекајући, да мене угледиш,
Па да слетиш са браћом јуначком
На Турчина, на старог душмана,
Ко на утву соко златокрилу.
Десно крило Скендербег нам води,
Знаш ли море, Скендербег војвода,
Што никада пред Турци не прегну,
Већ сто пута леђа им нашара,
А на левом Гргур са својима,
Слепи Гргур идућ’ на душмане
Да покаје своје очи чарне —
(узхићен)
Ту се могло о добру говорит’,
Ту је могла једина победа
Душаново царство подигнути,
И Србима цара повратити!
(Ожалости се.)
Али, како глас ми донесоше,
Да безсмртни Скендербег премину,
Како гавран из горе Ружице
Са крвавим долети ми кљуном,
А Србија ни ноге не посла,
А камо ли војску обећану:
Одма видех своје добро јутро!
Познах тиме, да судбина неће,
Да се Србин јарма ослободи,
И остане народ међ народи,
Већ да га је на жртву принела
Цели, коју тек будућност знаће.
Док сам држ’о, да нам само треба
Саломити силу бусурманску,
О победи ни сумњао нисам.
Ал’ сад видим, да имамо, кнеже,
Противника, ког нико не доби,
Кога нико никад не надмудри,
Ком се сваки поклонити мора,
Био човек, био народ силни,
А то ј’ судба, која светом влада.
Бадава су захумски мачеви
Везиреву силу саломили;
Узалуд ће и јошт' која славна
Накитит’ нас венцима победа:
Цели оној, за коју ти живим,
И живити за вредно налазим,
Доћи нећу, јер доћи немогу,
Јер Бог неће, да до ње достигнем
Па сад све ми ј’ изгубило важност
Живот ми је крпа изапрана;
Куд погледим гроб отворен видим,
Који ће нас пре после прогутат’.
Звезда наша пада и гаси се,
И можда ће на свагда помркнут’!
ВОЈВОДА ВЕЛИМИР:
Кад ти тако, херцеже , говориш ,
Да какву ћу ја песму почети?
ХЕРЦЕГ (приступи му нагло):
Трзај с ране завој, па умири,
Дочекати ништа добра нећеш!
ВОЈВОДА ВЕЛИМИР (гледи га дуго и ћути):
Кад је тако, једна овдв пљушти —
(Трза завој на глави.)
Теци крви, одлећи животу!
(Херцегу.)
Код тебе сам лек души тражио,
Па кад лека ни за себе немаш,
Шта ће мени богаљу сунашце,
Ком бол мучи и душу и тело!
ХЕРЦЕГ:
Тако, кнеже! умримо јуначки,
Кад јуначки живит’ не да нам се.
Не можемо душмане сатрти,
И живити славно к’о дћдови,
Ал’ можемо смрћу натерат’ их,
Да нам снази духа поклоне се!
ВОЈВОДА ВЕЛИМИР:
С Богом дакле!
ХЕРЦЕГ:
Куд мислиш, војводо?
ВОЈВОДА ВЕЛИМИР:
За сат, за два, кутић где наћи ћу,
А после ме бац’те, куд хоћете.
ХЕРЦЕГ:
Или хтео живит’ ил’ умрети,
У моме си двору к’о у своме.
(Виче.)
Санко!
КНЕЗ САНКО (уђе).
ХЕРЦЕГ:
Води у двор војеводу,
И смести га као брата мога.
Војвода Велимир (гледи у херцега):
Сунце сјајно, да л’ ћеш Србљем гранут’?
(Полази.)
ХЕРЦЕГ:
Облаци се страшни навукоше,
Помркнуће над Србљима сунце!
КНЕЗ САНКО (одводи војводу).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.