Хајдуци/26
8.
АНДРИЈА, пређашњи
СРЕЋКО: Ђе си, Андро, да чујеш како се Иван женио.
АНДРИЈА: Еј ,браћо, ја сам вам данас жалостан.
ИВАН: Бићеш и ти пош'о Милетиним трагом.
АНДРИЈА: Изгубили смо Витомира.
ЖИВОЈИН: Како то?
АНДРИЈА: Знате, од кад имаде оно с харамбашом, изгуби се човек, нити што једе, нити пије, него тражи, како ће да буде сам. Јутрос пошав онамо низ брдо, чујем његов глас: „Совуљаго, вели, жалосна птицо, лепу ли ми ти песму певаш. Певај, совуљаго, певај, испеваћеш главу свима. Гаревицо, Гаревицо, вране ће се само по теби лећи, а колибе хајдучке остати пусте". Ја се стресо' на ово, па пођох к њему; ал' он забоо главу у џбун, па не види никога. Вичем ја: Витомире! Једва се обазре. Станем му говорити да се мане тога; харамбаша ће се предомислити, па ће га пустити из Гаревице. „Еј, Андрија, вели, наш је занат проклетиња; Бог убио који га измисли! Не чујеш ли совуљагу? Упрла је глас баш у нашу чету. До мало, Андрија, па ће бити дармар од свију". Говорим му ја, блажим га; не помаже ништа. Сад га нађем а он — удавио се.
СТАНКО: То није добро, браћо.
ЈЕЗДИМИР: Харамбаша је крив, што га није пустио да иде.
АНДРИЈА: Луд је био што није сам отишао.
СТАНКО: Е, да погази заклетву!
ЛУКА: Мени се врти совуљага по глави. Тако једанпут у нашем селу. . .
ЖИВОЈИН: Бадава, совуљага никада не слути на добро.
СТАНКО: Шта ће то бити од нас?
ЛУКА: Браћо, колико грехова имамо сваки на својој души, не треба ни да питамо шта ће бити од нас.
ПЕТАР: Јес', Бога ми, тешко нашој души!
ЛУКА: Што цео свет проклиње, ни Бог не може благословити.
НЕНАД: Па зарјми баш не можемо да се отресема ове несреће?
ЖИВОЈИН: Знаш шта те чека од паше.
СТАНКО: Ја се чудим, шта и тај харамбаша не угађа за девојку. Сад би лепа прилика била, да се и ми ове несреће опростимо.
НЕНАД: И ја велим.
ЖИВОЈИН: Већ сад почекаћемо још три дана; ваљда ће се и то прекинути.
АНДРИЈА: Ја нећу моћи ни јести ни спавати, тако ми је све Витомир у глави.
СТАНКО: И мени његове речи.
НЕНАД: А коме неће то бити? Тешко нама грешнима!
СТАНКО: Тако је.
ИВАН: Ао, јунаци, ала би добри били за неке калуђере!
НЕНАД: Е, Иво . . .
ИВАН: 'Ајде с Богом! Као само ти имаш душу, други нема!
ЈЕЗДИМИР: Бадава, Иване, што је право, и Богу је драго. Ми смо грешни, па крај.
ИВАН: А ко није грешан?
ЛУКА: То је истина.
¬ИВАН: Ко сме казати: ја сам тако чист, да могу данас отићи у рај?
ЛУКА: Све је то тако.
¬ИВАН: Е видиш, па шта сте узели ту кињерисати? Рђе се треба отресати, а не јао и помагај, као што бабе чине. (Пева).
¬Лепо сија месец у поноћи,
Око бела града Смедерева,
Све су звезде устрептале крилма,
Те га дворе као невеста драгог.
На камену спрам бедема града
Тужно седи сердар Маријане,
Лице му је од туге увело
И јуначко ископнуло срце.
Ту је негда седио са љубом,
Ту се љему Симка разболела
И за мало дана преминула.
Где си, љубо, где си, добро моје?
Тако Марјан тужно вапијаше.
Месец бледе зраке простираше,
Као да с њиме и он Симку жали.
Ал' ето ти од зидина града
Виткостасна ишета девојка,
Те с' упути управ Маријану.
Боже мили, чуда големога,
Препаде се сердар Маријане,
Кад познаде своју верну љубу,
Па полети да Симку загрли.
Изви му се љуба вереница,
И он оста клечећ' на колени.
„Шта ћеш са мном? Нисам јадна жива,
Већ је ово облик само Симке.
Памтиш оно, кад сеђасмо овде,
Гледећ' како с' гради Смедерезо.
Ту ми сенку узидаше моју,
Да ја чувам зидине од града,
Да их рука душманска не свлада.
Што ти видиш испред тебе лице,
То је сенка твоје негда љубе.
Само смрт ја могу загрлити."
„Нек је тако! викне Маријане;
Ходи љубо, ходи добро мило,
Та једанпут да те ја пољубим,
Пак на част ти живот и годике"!
То изрече, брзо пође Симки,
Њу загрли, мртав земљи паде.
НЕНАД: Ај, Иване, Бог те видео, баш ваљана би!
ЖИВОЈИН: Где је научи, куме, вере ти?
ИВАН: Ова је песма из далека. Где се ово пева, онде се жене не свађају с мужевима, него живе као овчице.
СРЕЋКО: С роговима, је л', Иво?
ИВАН: А где си ти видео, јађан, овце без рогова?
ЈЕЗДИМИР: Кад има земље, где се мужеви са женом не бију, ваљда се могу наћи и овце без рогова.
ИВАН: А, паметан си ти човек, Јездо! Све што је добро, мора бити три. У трипут Бог помаже, кажу наши стари. Сад, муж и жена, то је само два, а кад се здружи и бој, онда је три. — Али доста, да нас не чује младожења, па ће изгубити ћеф.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|