Харамбаша Мален и невјерна Стојанова љуба
0001 Рано рани Поповић Стојане,
0002 Рано рани за гору на воду,
0003 Нит с’ умио, нит Богу молио,
0004 Вен дозивље љубу Анђелију,
0005 Па је Стојан љуби бесидио:
0006 »Вирна моја љубо Анђелијо,
0007 Дер устани на ноге лагане,
0008 Да иђемо за гору на воду.«
0009 А устаде љуба Анђелија,
0010 Па ето их уз поље широко,
0011 Па уђоше у гору зелену.
0012 Кад уђоше у гору зелену,
0013 Ондар вели Поповић Стојане:
0014 »Ој бора ти, љубо Анђелијо,
0015 Дер запивај грлом дебелијем!«
0016 Ал му вели љуба Анђелија:
0017 »О бора ти, Поповић Стојане,
0018 Нут да кажем, мили господару:
0019 Како ћу ја млада запивати,
0020 Када гора никад није сама
0021 Ол брез вука, оли крез хајдука.«
0022 Кад то чује Поповић Стојане,
0023 Он очима на њу напопричи.
0024 Кад угледа млада Анђелија,
0025 Запива му грлом дебелијем.
0026 Како пива, куја је родила:
0027 С горице је лишће полетило
0028 По планини трава поклекнула.
0029 То зачуо Мален харамбаша,
0030 Пијућ вино с тридесет хајдука.
0031 У руци му златна чаша вина;
0032 Он удара чашом о ледину,
0033 Јер познаде љубу Стојанову,
0034 Пак он скочи од земље на ноге,
0035 Па је своме друштву говорио:
0036 »Дер на ноге, тридесет другова!
0037 Прихватите пусат и оружје,
0038 Да иђемо дочекат Стојана.
0039 Десет хајте на Пролог планину,
0040 Десет хајте на Вранин планину,
0041 А још десет на Кунар планину,
0042 А ја одох на Јадик планину,
0043 Гдино хоће јадиковат мајка,
0044 Оли моја, оли пак његова.«
0045 Отален се они растадоше:
0046 Десет оде на Пролог планину,
0047 Друго десет на Вранин планину,
0048 Треће десет на Кунар планину.
0049 А нут види Мален харамбашу,
0050 Он се напи приморскога вина,
0051 Па ето га на Јадик планину;
0052 У Јадику кланце ухватио,
0053 Пак прихвати шару по сриједи,
0054 Овако је пушци говорио:
0055 »Моја шаро, прво добро моје!
0056 Погоди ми Поповић Стојана,
0057 Залит ћу те у срму и злато
0058 Од јалмана до задњег нишана!«
0059 То говори Мален харамбаша,
0060 А ето ти Поповић Стојана;
0061 За њим иђе љуба Анђелија.
0062 Када близу дођоше бусије,
0063 Пуче пушка Мален харамбаше,
0064 Како пуче, пуста му остала!
0065 Не погоди Поповић Стојана,
0066 Вен врх њега у јелово грање.
0067 Познаде га Поповић Стојане,
0068 И познаде шару пирлитану
0069 Па он викну грлом дебелијем:
0070 »О бора ти, Мален харамбаша!
0071 Дер не бижи по јелову грању,
0072 Већ изиђи на поље широко,
0073 Па ми стани пушци на нишану!«
0074 Мислио се Мален харамбаша:
0075 »Би л’ изишо на мејдан јуначки,
0076 Би л’ му стао пушци на нишану?
0077 Све мислио, на једно смислио,
0078 Он изађе на поље широко,
0079 Па му стаде пушци на биљегу.
0080 А да видиш Поповић Стојана!
0081 Он нишани Мален харамбашу,
0082 Нишани га у чело јуначко.
0083 А нут Стоје сриће лоше ти је!
0084 Не погоди Мален харамбашу,
0085 Вен врх њега у јелово грање.
0086 Онда пушком о тле ударише,
0087 Сподбише се у кости јуначке,
0088 Рваше се од јутра до подне.
0089 Када бише по подневу било
0090 Обузеле пине харамбашу,
0091 А Стојана мутне и крваве.
0092 Онда виче Поповић Стојане,
0093 Онда виче љубу Анђелију:
0094 »Помози ми, моја вирна љубо!
0095 Оли мени, оли харамбаши!«
0096 Она једва тога дочекала,
0097 Пак повади ћорду Стојанову,
0098 И удари Поповић Стојана,
0099 Удари га по свилену пасу.
0100 Како га је лако ударила,
0101 Присиче му девет самокреса,
0102 Међу њима ханџар од челика.
0103 Кад то види Поповић Стојане,
0104 Гарјет даде срцу јуначкоме,
0105 Па издиже Мален харамбашу,
0106 Издиже га од земљице црне,
0107 Тресну њиме о студену стину,
0108 Њег’вом ћордом одсиче му главу.
0109 Ал му бижи љуба Анђелија,
0110 Бижи куја пољем широкијем,
0111 Ал је стиже Стојан Поповићу,
0112 Савеза јој прибијеле руке,
0113 Па је води својој кули билој.
0114 Када дође кули прибијелој,
0115 Онда вели љуби Анђелији:
0116 »О бора ти, љубо Анђелијо!
0117 Ил ми волиш свитлит до сабаха,
0118 Ил ми волиш оштро гвожђе љубит,
0119 Ил ми волиш по води пливати?«
0120 Ондар вели љуба Анђелија:
0121 »Нисам ковач, да ти гвожђе љубим,
0122 Нит сам риба, да по води пливам,
0123 Већ сам слуга, да до сахба свитлим.«
0124 Кад то чуо Поповић Стојане,
0125 То је њему врло хатер било,
0126 Па је љубу липо заодио:
0127 Намаза је паклом и сумпором,
0128 Привеза је гвоздену диреку.
0129 Када бише по вечери било,
0130 Запали је са четери стране.
0131 Кад догори до црних очију,
0132 Али виче млада Анђелија:
0133 »Брани, Стојко, изгорише очи,
0134 Доста су те пута погледале!«
0135 Али вели Поповић Стојане:
0136 »Нека горе, да би изгориле,
0137 Мислиле су и другог гледати.«
0138 Кад се биле руке запалиле,
0139 Опет виче млада Анђелија:
0140 »Брани, Стојо, изгорише руке,
0141 Доста су те пута загрлиле!«
0142 Али вели Поповић Стојане:
0143 »Нека горе, да би изгориле,
0144 Мислиле су и друге грлити!«
0145 Кад се биле дојке запалиле,
0146 Опет виче млада Анђелија:
0147 »Брани, Стојо, дојке прибијеле,
0148 Доста си их пута омилово!«
0149 Али вели Поповић Стојане:
0150 »Нека горе, куја те родила,
0151 Мислила си и другом пустити.«
0152 Када види млада Анђелија,
0153 Да се Стојо не да умолити,
0154 Онда ’вако млада проговара:
0155 »Овако се свакој догодило,
0156 Која другу о невири ради!«
0157 Па изгори, жалосна јој мајка.
