Харамбаша Ђаче и Осман барјактар

* * *


Харамбаша Ђаче и Осман барјактар

Чету купи арамбаша Ђаче
По Морачи и око Мораче,
Све по пушци и крвавој руци,
Млада момка ни јошт нежењена,
Који нема куће ни баштине,
Од зла оца а од горе мајке,
Ко не жали у бој погинути
Напете се пушке препанути;
Таку Ђаче чету сакупио
До тридесет и четири друга,
Уз Ђака су до два побратима,
Два јунака оба нежењена,
Једно ти је Реновац Гавриле,
А друго је Ришњанине Мато.
Вино пију, разговарају се
Куд ће браћа чету окренути.
Рече ријеч арамбаша Ђаче:
"Чујте мене, до два побратима!
"Ево мене глас и књига дође,
"Да пролази царева мирија
"Пут Зворника с ону страну Дрине,
"Ја бих тамо с четом окренуо."
Како рекли, тако учинили,
Отолен се чета подигнула,
Окренуше путем пријекијем,
Латише се равније Дробњака,
Дробњаке су здраво прегазили,
И пређоше дубока Језера,
Преко Таре и покрај Зворника,
Здраво до’ше у Кунар-планину,
Ту их мркла ноћца застанула.
Рече ријеч арамбаша Ђаче:
"Чујте мене, оба побратима!
"И остала браћо и дружино!
"Отпртите торбе са рамена,
"А прострите струке шјеравице,
"Извадите љеба из торбица,
"Заложимо кору љеба сува,
"И напимо по мало ракије,
"Већ нам нема у миру вечере
"Ни почивка у дебелу ладу."
Када чуше, тако урадише,
А када је по вечери било,
Опет вели арамбаша Ђаче:
"Је ли мајка родила јунака,
"Ил’ сестрица брата одњијала
"На чистоме крилу ђевојачком,
"Мушкијем га опасала пасом,
А јуначким дозивала гласом,
"У моју га чету опремила,
"Да потрчи Дрини на обали
"До онога ђемиџије Ибра,
"И да с Ибром погоди ђемију,
"И капаре два дуката даде,
"Да нас здраво пр’о Дрине претури."
Сва му дружба муком замукнуше,
Неки броји пуца на прсима,
Неки дугу пушку прегледује,
Неки за пас мале потпрашује,
Неки стеже на ноге опанке,
Неки вади чакмак за кресиво,
Ал’ не гледа Реновац Гавриле,
Него Ђака очима међ’ очи:
"Ја ћу поћи, мио побратиме"
"Да би знао изгубити главу."
Ђак Гаврила међу очи љуби,
Извади му два дуката жута.
Кад Гаврило прифати цекине,
Затрчи се низ Кунар-планину
Као соко с врха од планине
Кад угледа јато јаребица;
Брзо дође Дрини на обали,
И дозива ђемиџију Ибра,
Иде Ибро и довози лађу.
Гаврил с Ибром здраво уговара,
Како га је научио Ђаче,
И даде му два дуката жута
За капару поштене ријечи,
Па узлеће натраг уз планину.
Дружини је својој казивао;
Тада чета сиђе низ планину,
И кад дошли Дрини на обали,
Ту наоде ђемиџију Ибра,
У лађу се чета укрцала;
Како који улази у лађу
Сваки Ибру по жут дукат дава.
Кад су прешли с ону страну Дрине,
Вели Ђаче ђемиџији Ибру:
"Оћеш ли нас, Ибро, причекати?
"Да нас опет возиш на повратку,
"А давам ти моју вјеру тврду,
"Ако би нам Бог и срећа дала
"Те икакав шићар добијемо,
"Даћемо ти од њега исета
"Као овђен најбољему другу."
Турчин био, вјеру им задао.
Отолен се чета подигнула,
Фатише се луга дебелога,
Здраво дошли у Шарган планину
Ту је чета ноћцу ноћевала,
Па кад свану и ограну сунце,
Гледа чета ђе ће запанути,
Кланац тражи близу друма пута,
Сваки себе метериза гради.
Ту чамали три бијела дана,
Ни мирије ни другог шићара.
Проговори чети арамбаша:
"Чујте мене, оба побратима!
"И ви браћо, остали четници!
"Ајте, браћо, да дома идемо,
"Нестаде нам љеба у торбице,
"А дувана неста у тобоце.
"Не бојим се смрти од јунака,
"Него глада, ајдучког крвника,
"Ил’ у други кланац да чекамо."
Таман Ђаче изручи ријечи,
Нешто им се даде погледати
Преко равна поља од Травника,
Упазише седам мазги блага,
Пратило их седам кириџија,
Све пандура као ватре живе,
Пред њима је јунак на дорату,
Силно Туре ага Мемед-ага.
Колико је силно и бијесно
На коњу је ноге прекрстио,
За пасом му двије пушке мале,
Међу њима ножа јатагана,
О бедри му сабља прекоморка,
О рамену сјајна џевердара,
А о седлу двије кубурије,
У руци му седефли тамбура,
Ситно куца, љеше попијева;
Он не гледа ђе гледају људи,
Но погледа јелам’ у врхове,
А упире очим’ у планину,
Не би л’ кога видио ајдука.
Тако ишли, близу се примакли.
Проговори арамбаша Ђаче:
"Немој који пушку истурити
"Пре но моја најпрва не пукне,
"Ја ћу гађат’ на коњу Турчина,
"А ви, браћо, младе кириџије."
Па западе за церовим пањем
Те он чека агу Мемед-агу,
Џевердара оку намјестио,
Добро гађа, али не погађа,
Не обрани коња ни јунака,
Е је пусту пушку препунио:
Два куршума и две синџирлије,
Високо га огањ премашио.
Када Турчин гласа пушци чуо,
Нагна коња од куд пушка пуче,
С тамбуром је о тле ударио,
Па потеже сабљу од појаса,
Да ајдуку одас’јече главу.
Кад се Ђаче на невољу нађе,
Обје пушке трже иза паса,
Обје су га ватром превариле,
Па он бјежи око сува пања,
Увија се тамо и овамо
Као змија около дувара,
Па он виче као да сом риче:
"Ђе сте мене, оба побратима?
"Видите ли да сам погинуо!"
Ал’ ајдуци лакоми на благо,
Те фатају мазге и пандуре,
И свије их живе поватали,
А један им у Травник одбјеже.
Опет Ђаче иза гласа виче
И кликује оба побратима.
Зачу гласа Ришњанине Мато,
Па потрча Ђаку у помоћи,
И кад Мато упази Турчина,
Ђено Ђака око цера свија,
Ђетић викну, сва планина јекну:
"Стан’, Турчине, куд си насрнуо!
"Чијега ћеш згубит’ побратима?"
На њ окрену бистра џевердара,
Ал’ не смије ватру испуштити,
Е се боји да не згоди Ђака,
Па кад виђе згоду и прилику,
Џевердару живу ватру дава,
Те погоди на коњу Турчина
Посред паса укиде му гласа,
Мртав паде, више не устаде.
Мата Ђаче међу очи љуби.
Тад се чета диже из Шаргана,
Бјеже брже води на обали,
Гоне благо на седам мазака
И покрај њих везане пандуре.
Тек што чета Дрини води сишла,
Док на Травник топи зајечаше,
А на Зворник други одјекују,
Чета се је јаду досјетила:
"Бјеж’мо, браћо, да не изгинемо!
"Ево страшне за нама поћере."
Распртише двије мазге блага;
Не дијеле бројем ни јесапом
Но свак своју торбу напунио,
Двије пуни Реновац Гавриле,
Срећом му се двије намјерише.
Погубише до све шест Турака,
А пет коња осташе им блага.
С ону страну воде од обале
Чекао их ђемиџија Ибро,
Добар Турчин тврде вјере био,
У лађу се чета укрцала.
Кад су били насред воде Дрине
Ал’ завика Турчин са кулаша
Из Травника Осман барјактаре,
Коња трчи, а из грла виче:
"Стани, влашче, арамбаша Ђаче!
"Да си мене јучер побјегао,
"Данас бих те јунак сустигнуо."
Па кликује ђемиџију Ибра:
"Ђемиџија, црн ти образ био!
"Баци весло, усахле ти руке!
"Не превози дину душманине,
"Који носе цареву мирију."
Препаде се ђемиџија Ибро,
Пушта весло, те на прси руке.
Пуста Дрина вода плаховита,
Занесе их валу и дубини,
Но ајдуцим’ Бог и срећа дала,
Десио се Ришњанине Мато,
Знаде Мато пливат’ и возити,
Ходајући по мору сињему,
Па довати весло у ђемији.
Момче младо, а вјешто и јако,
Сву дружину здраво превезао.
Кад се чета поља доватила,
Препаде се, и невоља јој је,
Да се Ибро не поврати с лађом,
И превезе Турке поћернике,
Те му б’јеле савезаше руке,
И дукат’ма њедра напунише,
Свезана га у лађу турише,
А низ Дрину лађу отиснуше,
Па четници пољем побјегоше.
Када виђе Осман барјактаре,
Нагна коња Дрини валовитој,
И Дрину је воду препловио,
Па за четом коња опучио,
Коња трче, а из грла виче:
"Стани, влашче, арамбаша Ђаче!
"Куда носиш цареву мирију?
"Видиш болан ђе си погинуо."
Препаде се арамбаша Ђаче,
Па дружини својој бесједио:
"Побацајмо торбе са плећију,
"Данас ће нам останути пусте,
"Ево на нас силе поћерника
"Из Травника и бутум Зворника;
"Да имамо соколова крила
"Неће од нас умаћ’ пиличника,
"Далеко је Босна од Мораче,
"Нестало нам љеба у торбице,
"А нестаће у ћесе вишека."
То изрече, с плећи торбу баци,
И ајдуци сви остали редом,
Али не хће Реновац Гавриле,
Но је Ђаку ријеч бесједио:
"Богме нећу, Ђаче арамбашо!
"Моје двије торбе оставити,
"Док је мене на рамену главе,
"И док ми је за пасом оружје,
"Но ћу овђе причекат’ Турчина,
"Па што коме Бог и срећа даде."
Па западе друму насред пута,
За камен се јунак заклонио;
Сва дружина њега оставише,
Али не хће Ришњанине Мато,
Жао Мату свога побратима,
Земљи паде, спрам Гаврила стаде,
Пред очима држе џевердаде.
Док ето ти Осман-барјактара,
Вас му коњиц пјеном огрезнуо,
Носи Турчин сабљу у рукама,
Ал’ не види јаде из пријека,
Ђе га гледе двије змије љуте.
Вели Мату Реновац Гавриле:
"Немој, Мато, палит’ џевердана,
"Док не видиш посла од мојега."
То бесједи, низ џевердар гледи;
Кад с нишаном окроји Турчина,
Пуче пушка, неће остат’ пуста,
Не погоди по мјесту Османа,
Но га мало куршум чебрснуо.
А да видиш Осман-барјактара!
Брже вади двије кубурије,
На Гаврила обје истурио,
Десну му је ногу саломио,
Па притрча да га посијече.
Ал’ завика Ришњанине Мато:
"Стан’, Турчине, куд си насрнуо!
"Ти нијеси пута погодио."
Па латинки даде ватру живу.
Добро му је ватром приватила,
И Османа боље погодила,
Погоди га у плећи јуначке,
На прси му токе оштетила,
Жив се наже, мртав земљи паде.
Узеше му коња и оружје,
Рањен Гаврил на коња посједе,
Покупише дукате просуте,
О теркији коњу објесише.
Брзо ишли, у Морачу сишли,
Ту наоде арамбашу Ђака
С њим тридесет и четири друга,
Сва кукају као удовице,
Не кукају за благом и златом,
Него жале Мата и Гаврила;
А када их живе угледаше,
Од радости на ноге скочише,
У образ се браћа изљубише.
Ту ећиме с мора добавише,
Те видаше Реновац-Гаврила,
Видаше га и излијечише;
Сташе опет дијелити благо.
Сва дружина виком завикнуше
Да дарују јако старјешинство,
Старјешинство Мату и Гаврилу,
Ал’ сувише ништа не узеше,
Него Мато с Турчина оружје,
А Гаврило коња Османова,
А све друго као браћа права.
Рисну граде, накрај мора бане,
Вазда л’ раниш по једног сокола,
Да ти лети и да долијеће
И из св’јета доноси поштење.


Извор