Фаустова мелодија
| Фаустова мелодија Писац: Драгутин Илић |
То је било једне тихе и мрачне ноћи. Месец се још није указао био, а небројне звезде, што се по модрој, небесној пучини осуше, као да светлуцаху разнобојном светлошћу само за то, да покажу, како је густа ноћ, која покрива земљу.
Ја сам се враћао улицом, која одозо, са Дунавске стране води Булевару.
Када месец изгреје, видокруг са овога места опија посматрача разноликошћу и романтичном питомином, коју оквири Београдски небосклон на овој страни. Пред собом, у блиској даљини, гледате Дунаво, тихо и мирно, како је полегло, и, обасјано месечевим зрацима, вијуга у плавилу своме. Тамо, у средини овог плаветнила, пружа се огромна, тамна пега; то је шумовита ада. За Дунавом се у полутами простиру бескрајне равни с ритовима и растуреним барама, које међу њима затрепере покаткад, у јасној месечини, као огромне очи каквога чудовишта. Десно, дуги ланац питомих и засејаних брда слази у дунавске вале, а лево, у даљини, оцртава се, као дуг облак, контура китњасте Фрушке.
Ове вечери бејах и сувише заузет својим нерасположењем, те и не гледах онај романтични положај, који се преда мном растире. Са осветљенога Булевара допиру звуци музике, а баш тада извијаше мелодију Војничког марша, из Фауста. Чудновато! Кад год чујем ту мелодију, мени се увек представља, као да ме је оборио сатана, па са мном полеће над земљом. Око мене се купе и као стрела полећу густи облаци, испод мене севају муње, а громови трепте и проламају облаке; сатана искривио пакосно лице, па се иронично смеје, држећи ме једном руком око паса, а другом показујући на „долину туге и плача”. — Тако сам и овога пута осећао.
Крај мене промакоше две сенке. Колико могох на први поглед видети, то су биле две женске прилике, једна врло млада а друга већ у доба дубоке јесени; обе у црнину. Нешто су живо говориле међу собом. Упутиле се у правцу осветљенога Булевара. На уласку засташе мало, а за тим као пренеражене стукнуше обе и потрчаше натраг. Она млада бежећи измаче испред старије, докле се обе не изгубише у густоме корову, што је набујао по празним кућиштима пред Булеваром. То изненадно бегање пробуди у мени радозналост и тек да кренем за њима, кад однекуда испаде неки официр, погледа подозриво на све стране и пође правце мени.
— Шта ћете? — запитах га.
— Јесте ли видели овде две женскиње?
Ја га нерешљиво погледах. Ко беше ово? Што ме пита? Је ли то муж или брат оних двеју? Или је можда...? Ко је управо овде крив? Бегунци или потера?
Он понови питање.
— Не! — одговорих му, колико одрешито толико и набусито. Он ме оштро погледа у очи, за тим ми рече: „Хвала!” и оде.
Слагао сам га, али сам га и умирио. Он је отишао задовољан, а оне? Ко беху оне? Можда сам имао право а можда не, што сам га слагао.
Пођох у мрак. Мелодија из Фауста још се разлегала. Сатана је носио своју жртву у мрачне регионе.
*
Јадни човече, и онда, када не сањаш, купе се око тебе густи облаци, муње севају, а громови се у треску своме ломе над твојом главом; и ти се ипак радујеш, што си остао жив? — Зашто?
Извор уреди
- 1895. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година I, број 23, стр. 708–710.
|