[У хиљаду деветој стотини]
У хиљаду деветој стотини,
Четрдесет и другој години,
Једног свежег фебруарског дана,
Заплака се вила са Радана,
Рано јутром на Петровој гори. 5
Да л’ је вила поломила крила?
Ил’ је много Срба изгубила?
Плаче вила и сузе јој теку
И нариче хладну Пусту реку:
— Пуста реко, Јабланице секо, 10
Ви баш нисте од циља далеко,
У вас двема све се нешто спрема,
У вас двема никад мира нема!
Пуста реко, ти си невесела,
Јабланице, ти си занемела, 15
Пуста реко, што тужно шумориш,
Што весело јутрос не жубориш,
Већ се чујеш ко да јадикујеш?
Ја те слушах неколико ноћи,
Па сам хтела сасвим близу доћи 20
Да те питам што си невесела,
Јесу ли ти у слободи села?
Но угледах са нашег Радана
Црно јато врана и гаврана,
Лете врани и пред њима вране, 25
Знаде јато где ће бити хране,
Ја помишљах да ће јато врана,
Косанчићу или до Лебана,
Јер ту беху стрељали фашисти,
Омладину, сами’ комунисти. 30
Ал’ настаде од тих тица цика,
Спуштају се оне крај Бојника,
Попадаше вране крај црепане
Ко да има ту подоста хране.
Чекала сам све до пола дана, 35
Шта ће која да донесе врана,
Да л’ људскога или другог меса,
Имала сам видети чудеса:
Носе вране крваве ђердане,
Носе руке, на њих белензуке, 40
Тице носе девојачке косе,
Све крваве да гнезда направе,
А орлови, стари стрвинари,
Хране гладни носе одојчади.
Тада сам се јаду досетила 45
Па ме лака понесоше крила,
Баш на место куда вране слећу,
Видех чуда што никада нећу:
Скупили се гаврани и вране
И остале птице стрвинице, 50
Очи пију и слатко се хране,
Комадају мртве Бојничане,
Баш крај тебе, реко невесела!
Ако с’ пуста, баш си опустела!
Покрај тебе, на равној пољани, 55
Леже људи маса пострељани;
Пољана је лешом покривена,
Од старица, деце па и жена,
Снег је крвав с травом у увојке,
Пострељани момци и девојке, 60
Мртва мајка, мртво држи чедо,
А крваво њено лице бледо.
Кад погледах Бојник, село пусто,
Димом се је обавило густо.
Пусто село а пусти сокаци, 65
Од дворова остали димњаци,
Нема оца, мајке, нити сина,
Нити има кућа домаћина,
Нема деда, нити старих бака,
Нит’ унука, нит’ њихових ђака, 70
Нема кога стоку да нахрани,
Нит’ ко има с киме да дивани.
Краве ричу, гладне овце блеје.
....................................................................
Сад за дуго у нашем Бојнику, 75
Неће бити млађаних војника,
Нит’ момака, нити девојака,
Нити свадбе, нити пак удадбе,
Нит’ женидбе, иит’ цуре просидбе.
Сад за дуго у то пусто село. 80
Неће бити весеље и прело,
Нит’ ће бити коло, ни игранка,
Нит’ музике, радост и певанка.
Пуста реко, и ја ћу те клети,
Ако Бојник нико не освети. 85
Тако тужи вила са Гајтаиа,
Тужила је и косу расплела,
Жалопојку за Бојник донела,
Па још Пустој говорила реци:
— Пуста реко, ти брзо потеци, 90
Но кроз Бојник тихо воду левај,
Сваком ране крваве умивај,
Пери нежно груди и мараме,
Девојкама крваве ђердане,
На дечаке и на девојчице, 95
Крваво им да опереш лице,
Редом реди пале Бојничане,
И свакоме ти опери ране,
Још су они били худе среће,
Никог нема да им пали свеће, 100
Нит’ лешеве тамњаном да кади,
А камо ли гробове да гради.
Јабланица већ крваво тече,
Крв проноси и јутром и вече
Ветерницу већ гледам крваву, 105
Крв преноси у реку Мораву.
А Ибар је потекао први
И понео из Краљева крви,
А и Дрина крвљу узаврела,
Она носи сплавовима тела, 110
Све за Дунав, а Дунав за море,
Где се Руси са Немцима боре.
Кад је вила молбу завршила,
Пуста јој је река говорила:
— Плачи, вило, жалба је голема, 115
Али вајде од плакања нема,
Бојник није поморила куга,
Већ проклета фашистичка слуга,
"Братска“ га је рука покосила,
Нашег брата, подлог Бугарина, 120
Не плач’, вило, озго са Радана,
Код тебе је чета партизана,
Не цвели ми у гори јунаке,
Не растужуј звезде петокраке,
Ти не тугуј над Бојником селом, 125
Над његовом жртвом и пепелом,
Него кад си горе у планини,
Придружи се Титовој дружини.
