Алекса Шантић

Кад оживи спомен мили
    Прошле среће, мртвих дана,
Нада мном се тајно крили
    Густи сплетак цвјетних грана.
К'о у срцу жеља млада
    С трепетом се лишће крене,
А рука ми жудно пада
    На премиле косе њене.
У градини славуј поје,
    Па нам слатку срећу пружа,
А ја љубим чедо моје,
    Л'јепо чедо б'јелих ружа.
Јата пољских голубова
    Над љубављу нашом л'јећу,
А по небу св'јетлих снова
    Загрљене душе крећу.
Поток шуми, цв'јетак мири,
    Кроз грање се гласи роје,
Срца бију, груд се шири,
    На уснама усне стоје...
Ој, сјећање, цвјетно грање,
    Гдје ми срећа пјесму поје...
Ој, сјећање, миловање,
    Слатка туго, сузе моје!...

У Мостару, 1896.