У страсну недјељу
| У страсну недјељу Писац: Иво Ћипико |
У страсну недјељу
Југо, тугаљиво југо Страсне, Велике недјеље почело је да дува одмах још док је било изложено за четрдесет сати на великоме олтару свето отајство. У хуци вјетра и шуму морских таласа једва су се чули откуцаји сата на староме торњу што вјерницима навијештаху свршетак једне и почетак друге „блажене уре”.
...Велике сриједе парон Зорзи стоји прислоњен уза стуб старе млетачке ложе, у заклоници, те као и овај застарјео лав, зубом времена и посолицом нагрђене главе, што гледа некамо у море, загледао се и он у валове што ударају у утврђене насипе луке и, прштећи се, расипљу се у висину.
Монотоно и једнолико дување јужине и завијање и цвиљење нападнутих, чврсто увезаних бродова у луци скрушава га и заноси у побожне, покајничке мисли...
Чини му се да увијек ово великих дана, на успомену мука Исуса Назаренина, југо овако силно дува. И поред покајничких мисли, силно га потреса ово „sirоссо passionato” и љуто се каје.
Југо је дувало када је он за младих дана пловио широком морском пучином као парон барка „SantaLucia”. И сада долазе пред очи крајеви куда је пролазио: грдна острва и оштри шкољи што на камену лежаху на усколебаној пучини, о које се силом таласи ломе, и задрти пусти рати око чијих бијелих влажних жала пјене се валови, јурећи у мирне заклонице да опочину. .
Крај једнога шкоља што је изгледао при обасјаној ноћи као грдна, голема, грабежљива птичурина, настрадао је његов барк. Али он је имао срећу у несрећи, како говораху спасени топци кад се кући повратише. Барк је био стар и привидно житом крцат, а бијаше за добру своту новаца осигуран, па кад се парон Зорзи кући поврати у град, иза дуга одсуства, пријатељи и знанци жалијаху му се у по ријечи, подсмјехавајући му се у очи добростиво, као да су му хтјели рећи: „Добро си учинио! Али не будали, знамо како ствар стоји!” А неки, чисто завидећи му, у четири ока вељаху: „Добро му је успјео colpodimano!”
Сада је парон Зорзи још угледнија личност у граду, пријатељ висока клера и доброчинитељ свете Цркве. Остраг неколико година поклонио јој икону светога Николе у сребро оковану, која је била, уз велику свечаност, смјештена на олтар посвећен томе свецу, путничкоме заштитнику. И вјенчао се имућном грађанком, и, покоравајући се божјим законима, спокојно живљаше.
Молитвом, исповједницом, поклонима и даровима бијаше се охладила грижња савјести због барка у Леванту настрадала и других гријеха младости.
Живљаше тако неколико година прама прописима ипак добре и повратљиве свете матере Цркве, која покајницима радо опрашта, док наједном не привуче га к себи млада Морача, разблудна грјешница у граду.
Већ је и од тога прошло неколико „страсних недрља”, и никако да се отргне из наручја заводнице. Одрицао се је чак пред светим отајством, у великом олтару изложеном; заклињао се пред иконом заштитника светога Николе и, ове године, међу првима пријавио се код жупника—каноника и понудио највећу своту новаца да на Велики петак, у ноћној литији, бос, носи велики, тешки криж. Обући ће се у покајничку црну тунику и навући на главу кукуљицу да закрили своје гријешничко лице.
И долазе му на памет божје ријечи проповједаоца Италијанца, језуите, што сваке вечери ове Страсне седмице проповједа у цркви, и, дирнут божјом милости, одлучно одриче се Морачине гријешне љубави.
И ових дана претргнуо је с њоме, а напаст је велика.
Обичаваше још остраг неколико година, са малим свакога дана к њој поћи. Устао би рано, цик у зору. Понио би у џеповима шећера и каве, а уз пост и потопљени бакаларић. Остајао би код ње док би звоно са старога торња јавило А н ђ е о с к и п о з д р а в, а одмах за њим мање звоно купљаше побожне раниоце на прву малу мису, којој би и он присуствовао и с ње кући махом враћао би се, да га жена не прекара, ради дугога одсуства.
...У побожним мислима и одрицању спуштао се у његову душу жељени покој. А кад зачу откуцаје сата, „блажене уре” , чији звук једва се издвајаше из хуке у луци, клече на голи камен и скрушено мољаше пригодну молитвицу.
И мисао се извину чак у оно доба кад Исуса Назаренина свјетина мучијаше; чини му се да је то јуче, било, и ево сваке године неминовно понавља се. И чини му се као да назријева Исуса гдје клечи у ближњој маслиновој гори и моли се своме великоме оцу.— Биће да је било вријеме тужно и суморно као и данас, — помисли кад зачу крику оронулих галебова над, собом и у олуји. Биће да му је био лик онако жалостан као што је онај што иза великих црквених врата стоји на крижу разапет...
Диже се и пожури кући, да часом навуче на се црно одијело, па пожури у цркву да замијени друга гробара што стражи гроб укопана Исуса пред изложеним светим отајством. Раздраган је што је дошао његов ред да ову „блажену уру” клечећи и молећи се посвети милостивоме божјему сину.
Навече пође као и обично у цркву на проповјед. Језуита, нарочити мисионар, дијели ријеч божју сакупљеноме народу. До њега, на проповједаоници, стоји скленица воде, да погдјекад покваси осушена уста, и сребрно распеће које на махове дохвата и, прегибљујући се живо преко ограде; показује народу.
Проповиједа вечерас о мукама пакленим.
Парон Зорзи, наслоњен на камени ступ до старе крстионице, слуша.
— Да знаш какве паклене муке чекају те, окорјели грјешниче, не би никада расрдио бога твојим дрским безбожним дјелима! — Знај! — Огањ паклени тако је жесток да овај наш није него његов осјен!... Чујеш ли, опаки гријешниче: само његов осјен! Али хоћу да се боље изразим: као што се водом гаси онај наш обични огањ, тако њиме могао би се гасити онај страшни паклени, што је теби праведни бог намијенио!
Језуита наједном престаде.
Парон Зорзи поново поникну и дубоко уздахну. Па, подигнувши главу, бојажљиво погледа у проповједника, али, опазивши на његову лицу гњев, одврати поглед и сврне га на меке, понизне пламичке што се на великоме олтару дижу увис, као да хоће да цјелују свето отајство, обасуто обилатом свјетлошћу и облацима мирисава тамјана.
Па се свега одриче и одлучно обећаје сину божјему, који је и за њ кап своје драгоцјене крви пролио, да неће више никада блудно сагријешити.
— Исусе мој, милосрђе! — зачу се усклик нечијега промукла гласа.
— Исусе мој, милосрђе! — часом разасу се језиви усклик по топлој, скрушеним уздасима орошеној цркви.
— Исусе мој, милосрђе! — оте се и њему из кржљавих груди, панувши му на памет гријешна мисао на Морачу, мада је се клони и неће да је ни у цркви види, јер је тврдо одлучио да ове Страсне недјеље не сагријеши: ни мишљу, ни рјечју, ни дјелом!
—Исусе мој, милосрђе! — понови језиво и скрушено.
Проповједник настави:
—Света наша мати Црква милостива је: она је као квочка што, када олуја наслути, под своја мека крила сакупља своје пилиће да од олује не настрадају! Али, како је милостива, тако је и праведна! Тешко ономе који се отргне испод њених крила: проклет је! И наступиће судњи дан, дан страшни, и биће страдања и шкрипања зуби!... И горјећеш, гријешниче, огњем пакленим! Покај се, гријешниче, покај се!...И биће ти опроштено! — Али не: неће ти бити опроштено! — повика изнебуха у сав глас проповједник и дохвати сребрно распеће. — Неће ти бити опроштено док се овдје, пред овим израњеним распећем, живим богом, не одречеш својих гријеха. — И повика: — Одричеш ли се? Кажи: одричеш ли се? Јер ће доћи судњи дан, страдање и шкрипање зуби... И паклени огањ сијаће ти из уста, из ноздрва, из очију...А судњи дан може доћи сутра, данас, овога часа, па куд ћеш тада, несретниче, ако те неприправна затече?... —Одричеш ли се: псовке, злобе, безбоштва и блуда? — Клекни, луче! Одреци се врага пакленога, а пригрли овога, — и показа руком на крст, — који је за те пролио своју драгоцену крв! — Клекни! А када вечерас велико звоно зазвони, похрлите један другоме у наручај, измирите се ради господа нашег Исуса Христа!
Народ махом клече.
— Исусе мој, милосрђе! — разасу се големом, топлом црквом, скрушеним уздасима орошеној. И наста ударање у прса.
— Исусе мој, милосрђе! — уздише парон Зорзи и кришом, језиво погледа у сребрно распеће које језуита држи високо над собом, обасјано топлом, меком, понизном свјетлошћу, у тајанственим облацима сјаја и мирисавог тамјана, и излази у гомилу из цркве, премишљајући о страшним мукама пакленим. И у тому премишљању пред очима долази му израњен Спаситељ, нагрђен и окрвављен од рана оштрих чавала...
Парон Зорзи помњиво, уклањајући се да не загази у воду, пожури кући. На савијутку у улицу, при мјесечини упозна Морачу и јави јој се:
— Фаљен Исус!
Жена не одговори, већ као вјетар побјеже испред њега.
„Шта јој је?” помисли, и падну му на памет проповједникове ријечи љубави и мира. „Зашто се срди на ме? С чега ме криви?” И њена нехај чисто га стресе, и, у тим мислима идући кући, кињи га некакова сумња и нешто неодређено...
При вечери, преко залогаја, ненадно дође му Морача пред очи, и, као да му је капља хладне воде на ћелаву главу пала, стресе се. „Боже, ослободи!” и прекрсти се, осјетивши страсно нападање гријеха прама Морачиној разблудној младости.
Отима се, а уто зачу се силна грмљавина. Да се одбрани од гријешних мисли, престрашен, узе преда се најмлађе дијете и милује га по глави. Али оно, пошто други пут загрми и сијевну, заплаче; за њим заведоше се остала дјеце. Мајка их мири, али и њој сузе навиру на очи, и, погледавши у свога ћудљвога чвјека, рече:
— Миримо се, миримо!
Уто велико звоно зазвони одлучно, осорно, као глас страшнога бога што пријети и опомиње на покајање.
—Исусе мој, милосрђе! — повика обоје језиво, са сузама на очима.
И бану једна сусједа у кућу, па друга, трећа; питају проштење, љубе се и мире с њима... А парон Зорзи наједном нечему се сјети, диже се и пожури низа стубе.
—Куда ћеш у ноћ? — завика за њим жена. — Куда ћеш? — понови.
—Вратићу се одмах! — одговори он у хитњи и изиђе.
Ноћ је дубока, тамна и огњевита као пакао. Море, вјетар и грмљавина њоме владају, а велико звоно пријети, опомиње.
Парон Зорзи, крајем, поред кућа, пење се уз тијесне улице. Кад му сијевање засјени очи, склопи их часом, и опет пожури. Испред њега измиче чељад из куће у кућу, сигурно да се мири.
Стаде пред врата ниске кућице. Часом оклијева, па, напипавши узицу, повуче. Зачу се ударац крачуна.
Узашавши уз тијесне, на по порушене стубе, затече Морачу гдје клечећи моли пред иконом ничим неокаљане Блажене госпе што поврх постеље виси.
Чувши жена да неко долази, окрете се. Па, спазивши парона Зорза, учини се невјешта и прослиједи мољењем...
Он, нашавши се код ње, осјети се лакшим: не мори га сумња ни оно неодређено... Би му као да је жедан дошао код врела и жеђу угасио. И осјети се чист од блуднога гријеха. Осјети овога часа прама њој чисту љубав, самилост, нешто слатко, помијешано са страсном гркошћу — и осјети потребу ријечи, објашњења.
—Морача! Чуј, дошао сам не да гријешимо, већ да се гријеха заједно одречемо!
—Иди! Ја сам те се већ давно одрекла! — одговори жена и погледа га својим црним очима, дубоким и огњевитим као ноћ, што су сада навлаш јаче заиграле но обично.
Па, довршвши молитву, диже се.
—Иди! Што си долазио?
—Дошао сам да се гријеха одречемо, да једно другоме опростимо и да се као брат и сестра растанемо, рече он тужно, и осјети како му сузе на очи навиру. — Чујеш ли звоно, Морача? Пријети, опомиње...Дај ми руку!
— Што ће ти моја рука? — одврати навлаш презриво жена од њега. — Иди гдје си досада био!
— Морача! — јави се парон Зорзи, и његово глатко, посвема обијано лице, са испрекрштаним црвеномодрушастим жилицама, чисто задрхта и сав му се живот стресе. — Морача! — издавши га глас, једва шапну.
—Иди!
—Зар ћеш ме овако пустити од себе?... Растанимо се барем у миру! Чујеш ли звоно?
—Иди кажем ти!
—Кад хоћеш, идем... Али ми руку твоју дај!... Дај ми твоју руку.... Идем! — рече у сузама парон Зорзи кад се жена срдито одмаче од њега.
Полако силази низа стуба. У грудима га јако тишти, плакао би. Отвори кућна врата и устави се на прагу.
— Морача, збогом! — јави се.
Жена не одговори.
Парон Зорзи ослушкује. Пред њим ј е дубока, тамна, огњевита ноћ; с мора се чује шум и однекуда далеко долази тутњава.
Престаде велико звоно да звони.
Озго зачује Морачин ход босих ногу и шуштање одијела. И, као да му је капља хладне воде на ћелаву главу пала, стресе се. „Боже, ослободи!” И хтједе прећи преко прага, али чисто не може. Затвори врата и журно попе се уза стубе.
—Морача! — једва изговори и зајеца.
—Иди! Ово су велики дани! — одговори она и насмија му се у лице.
Парон Зорзи пружи према њој своје дуге, мршаве руке и, сав дрхтећи, обухвати њену топлу главу и принесе је к себи. И загледа се у њене дубоке, огњевите очи .. .
— Морача. проклет сам! Не могу без тебе....
Жена осјети његово меко, ћудљиво, разњежено драгање и помисли: „И у Страсну недељу не може бити без мене!... ."
И поносна, задовољна, обухвати га као мало дијете и привуче га к себи.
Напомене уреди
Извори уреди
- Иво Ћипико: Сабрана дела, Српски писци, књига III, страна 16-24 , Просвета издавачко предузеће Србије, Београд, 1951.
|