У сновима
Још и сад, свето, на душе олтару,
Кô рајски цвијетак, као звијезда сјајна,
У љупком миљу, њежности и чару,
Још и сад блиста твоја слика бајна.
Осјећам мирис твога меког прама
И гледам очи које живот дијеле,
Осјећам пољуб пун небеског плама
И врући стисак твоје руке бијеле.
Кроз моју душу твоја рјечца звони
Кô свети звуци надземнога свијета;
И кад сам срећан и кад бол ме гони,
Свуда ме бљесак твога лица срета.
На крилу снова, што их љубав креће,
Ја дижем тебе небесноме храму,
Као да не знам да се вијенац среће
Са мога чела расуо у таму;
Као да не знам да леденим мачем
Од тебе судба растави ме млада,
Као да не знам да цвилим и плачем
На мртвом гробу порушених нада.
20. аугуста 1893.