У слађаном гласу...
У СЛАЂАНОМ ГЛАСУ...
У слађаном гласу твоме
Сами анђ'о миља збори;
А у оку премиломе
Пламен светог раја гори.
Топлим жаром тога плама
Ја слабачке згр'јевам груди; -
Загрљено милинама
У срећи се срце буди...
Порушени двори нада
У души се опет дижу;
Мјесто туге, бола, јада
Ружичасти санци стижу...
Како су ми топла крила,
Ох, како се кр'јепи жиће!
К'о челица када мила
Спусти крило на цвјетиће.
Ох, па ходи, рајски створе,
Да пламеном ока твога
Снажим душу, дижем дворе
Порушеног нада мога...
1887.