Отворите главни мени
У самоћи
Писац: Милорад Поповић Шапчанин


SapcaninMilorad.jpg


У САМОЋИ


У самоћи чујем такат
Твога срца бурна, врела,
Ил' уздахе кад си сама
Расплакана, невесела.
Слушам, бројим, а у души
Чаробне се дражи роје:
И невине жеље оне
И молитва за обоје.

Ти си тужна у твом двору,
Моја слутња мени каже;
Твоје друге нису кадре
Твоју тугу да разблаже. —
Измучено срце твоје,
Рај затворен, мене тражи:
Отвори им срце чисто,
Све им, душо, кажи, кажи!

Исповест је олакшица
Када боли душу ломе —
Благо оном, ко се, болан,
Поверити има коме!
Па и ја сам ето срећан
Казујућ' ти своје боле,
Своју љубав надземаљску,
Мој анђеле, мој идоле!

Ја те љубим, љубим, душо,
Ти ми земљу небом ствараш,
У самоћи када клонем
Ти ми душу разговараш.
Љубимо се! Љубав само
Лепши, вечни живот даје
И велика дела ствара,
А на смрти — утеха је.




НапоменеУреди

  • Ова песма је први пут објављена у збирци Жубори и Вихори, стр. 111

ИзвориУреди

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига друга, страна 20-21. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 124 године.