У поноћи
Кад у ноћи моја мила
Златокриле санке дрема,
Ја кроз поноћ песме певам
Црње него поноћ нема.
Та црна је судба рода,
Зато црне песме вијем,
Зато горке сузе лијем,
А туга ми срце пара;
Српска туга — она стара —
И ноћом ми мира не да!
Јесте л' вид'ли месец онај
У одећи сребра чиста?
Јесте л' вид'ли како поноћ
Од његова сјаја блиста?
Јер и поноћ пробио је
Зраком својом сјај-месече,
Само тугу не просече
Што ми срце давно пара;
Српска туга — она стара —
Осветлит' се не да лако!
Јесте л' вид'ли капљу ону
Што с' у недра руже свила?
Е, тако се тешка туга
У срдашце моје скрила.
Али кап ће ружи зато
Продужити коло дана,
Мени туга устајана
За награду срце пара;
Српска туга — она стара —
Тако ми се младом свети!
Без утехе сада стојим
У средини јада веља,
Што ми срећу рода мога
Кроз варљиве бајке стреља.
Докле ће ју стрељат', не знам!
Зато ће ме, тужног цвета,
Први вијор бурна лета
Да умртви, да пропара...
Као и она туга стара,
Што ће гробу да ме прати.
Ој, па нека, нек ме прати,
Нека, нек ми жиће свене, —
Када нема среће роду,
Нека нема тад и мене!
У Пожуну.
