У ноћи (Васа Живковић)
| У ноћи Писац: Васа Живковић |
Куд ме вуку чудне сласти
Кроз улица тамне краје,
Зашт’ ми маме силне стасти
Тешке срцу уздисаје?
Беспокојан идем тамо
Где борави моја мила,
Да сам ближе оној само
Која ме је опчинила.
С надеждом се мисли боре:
„Ваљда мила јошт не спава!”
До поноћи и до зоре
Не мирује љубав права.
Прозори су прешкринути,
А ја нагло ходам туда.
Видићу је — срце слути,
Ал’ ње нигде ниоткуда.
Кроз прозоре разређене
К’о да неко провирује:
Јесу л’ очи драге жене,
Ил’ ме сумрак заварује?
Неко тихо зашапута —
Зове ли ме... ах, шта ли је?
Опет прођем два-три пута,
Ал’ залуду — она није.
Ено где се нешто бели —
Ја протрнух: „Биће Ленка!”
Но што пусто срце жели
Оно није — већ је сенка.
Сад канда се промешкољи —
Пренем, слушам... све бадава!
Нема лека мојој бољи:
Она мирно — мирно спава.
А ја блудим тамо-амо
И звездама јављам јаде...
О! да знаде она само
Да је љубим... ах, да знаде!
1857.
Извор уреди
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 273-274
|