У механи
| У механи Писац: Светозар Ћоровић |
- У механи
— А јеси ли чуја, да је умро Ахмет-ага, стари наш Ахмет-ага? — запита Иван Луцијин мајстора Глигу терзију, баш пред дућаном бакала Радована, и заустави га насред улице. — Зар ниси чуја!
— Како не бих чуо? — окоси се мајстор Глиго, тарући закрвављене очи и протежући се. — То зна читава махала.
— Штета!
Мајстор Глиго зијевну.
— Ја... — Штета! — отегну попијевајући. — Ко ће ми сад зајмити који грош, ако ми затреба?...
— А ко ће мени откупит’ алат, кад ми га за дуг успродају? — готово зацича Иван и удари се по кољену. — Нико! Нико више!
Бакал Радован, који је нешто мјерио и премјерао, изађе из свог дућана и придружи им се.
— Хоћете ли да му иђете на спровод? — лијено запита, стискајући им руке. — Макар и друга вјера био, пријатељ је. — Хоћете ли?
— Хоћемо — одговорише њих обојица у један глас. — Што не би?
А мајстор Глиго додаде:
— Да је и у Стамболу, ја би’ притег’о опанке и пош’о му на спровод.
— Онаки се људи не рађају лахко — допуни Иван, отресајући запрашене чакшире. — Ритки су онаки.
— Ријетки богме — потврди и Радован.
— Алах рахмет ејлен!
— Покој му души!
И сва тројица ухватише се под руке, кренуше према Ахмет-агиној кући, гдје се већ почео окупљати свијет, а гдје је одавно читав низ Цигана и Циганки засио испред врата, силно се гурајући и очекујући да им се даде посмртна милостиња. Међу сакупљенима опази мајстор Глиго и малог комшију Осман-агу, па позва другове да му се приближе.
— Ми к’о да смо уранили мало? — запита Радован тихо, чупкајући Осман-агу за браду и тапшући га по рамену. — Још се није ни окупило доста свијета.
— Рано је још — некако мукло одговори Осман-ага, осврћући се унаоколо и као тражећи некога. — Још га неће носити.
— Добро би било, да ми свратимо мало у механу, па да се загријемо — предложи мајстор Глиго кроза зијев. — Шта велите?
— Не би лоше било — прихвати и Иван објеручке, па узе Осман-агу за руку. — И Осман-ага ће с нама — додаде.
Осман-ага се отрже и пође у страну.
— Нећу ја у механу — откреса увријеђено. — Не пијем ја!
— Ако не пијеш вина, пијеш кахву — узвикну Радован готово молећи. — Само буди с нама... Да се загријемо мало.
Па га силом повуче за собом, потегну га и сва четворица заједно уљегоше у оближњу механу и посједаше за сто. Механџија, гојазан, омален човјек, са големим трбухом и кратким, збијеним ногама, неиспаван, подбуо, премјери их једним нимало љубазним погледом, па, и не питајући, одмах изнесе вино и чаше; Осман-аги донесе кахву.
— За упокојеније душе Ахмет-агине! — први диже чашу мајстор Глигор и искапи је. — Душа му се у рају настанила!
— Амин! — додаде и Иван шапатом, те и он искапи. — Нек му Бог на оном свиту плати, што је нами овди учинија!
— Амин!
Иван зажмири мало и празном чашом поче куцкати о сто.
— А је ли истина — запита, — да је он оставија кућу оном малом Ради, слушкињином посинку?... Је ли?...
— Истина је — одговори Осман-ага и накашља се. — Јес’...
— И, кажу, неколико њива оставија својим кметовима?
— Ја. ..
— А Омеру Халил-агину, јаранову сину, дао три ћемера дуката, да рашири радњу?
— Кажу и то.
— И Махмут-бегову дицу одужија?...
Осман-ага се наљути и бијесно удари руком по столу.
— Доста! Не питај више! — кресну опоро стискајући зубе и блиједећи. — Доста! Учинио је он још пуно махнитлука... Кад је хтио умрити, уз’о је тефтер, па га запалио на ватри, нека вас изгори, само да се не зна колико му је ко дужан... Пхи!... А вересије им’о силу једну!...
— Зар запалио тефтер? — кликну мајстор Глиго и поскочи од радости. — Запалио га, а?...
— И још наредио, да се све ствари кућне раздаду по комшилуку, фукари...
— Све?
Осман-ага устаде и, држећи руке у џеповима, немирно поче ходати по механи.
— А зар то ваља? — запита узбуђено, искривљујући лице, упрскујући пљувачком све унаоколо. — Зар је то поштено?... Други људи, ако су живили и радили, оставе барем своје добро у вакуф, па да се спомињу док је свита и вика...
— Па да ти у вакуфу дијелиш са јаранима? — осмјехну се Радован подругљиво. — Је ли?
— А он?... А он каже, — и Осман-ага поче, унакажено, подражавати Ахмет-агину говору, — каже: „Није мени до спомињања. Мени је да живим људима учиним добро, макар ме нико не спомен’о..." Хи!
— Па шта је?... То није ружно рек’о — дочека мајстор Глиго, па испи и другу чашу. — То је лијепо...
Осман-ага се поче ругати.
— „Није ружно? Није ружно?”... А све је у њега ружно! — брекну љутито. — Да је он поштено мислио, кад је већ хтио живим људима давати, триб’о је сваком једнако да остави, па да не буде ником криво. Ја... Зар је липо, што је мислио на друге комшије, а мени, који сам му био и комшија и ахбаб, да не остави ништа?... Је ли право?... Мени, јарану свом, да не остави?... Ваља ли то?...
— Па што се љутиш? — дочека Радован мирно, покушавајући да га умири. — Ни мени, ето, није оставио ништа, па се не љутим.
— А зар ти није дао пара, да отвориш дућан? — отегну Осман-ага са подсмијехом. — Зар није?
— Давно је било — отпрсну Радован презриво. — Давно.
— А зар није мајстору Глиги купио кућу? Није ли?
— Крхољину! — проциједи мајстор Глиго кроз зубе.
— А није ли и Ивана трипут откупљив’о, кад су поропчије долазиле, да му продају ствари за дуг. А?...
— Ситно! Ситно! — дочека Иван пијуцкајући. — Мало.
Осман-ага се подуприје рукама о кукове и, заморен, хукну.
— Ето! Свакоме је учинио нешто, — викну очајно — а мени ништа!... Ништа!... — отегну раширивши руке. — Никад ништа!
— Тхе, тако је — дочека Радован и слегну раменима. — Неком право, а неком криво.
— А, ако ћемо поштено зборити, ти и имаш доста пара — додаде Иван и уприје прстом у џеп Осман-агин. — Теби и не трибају... Боље би било да је више мислија на нас, сиротиљу...
Осман-ага, забленут, устукну, измакну се.
— Ја?... Ја имам пара?... Оклен у мене паре, болан? — готово зацича. — Видио си, зар, што имам неку цркавицу, па ти криво... Је ли??... А знаш ли ти, колико је у мене дице?... Јеси ли их видио?... И он, мој јаран, да не помисли на моју дицу?... Да му ни на памет не пану?... Макар да им је оставио стотињак дуката!... Макар и толико... А он ништа... ништа...
Мајстор Глиго, који је испијао чашу за чашом и мирно слушао, поче помало да клима главом, да одобрава. И, не могавши се више уздржати, и он се умијеша у разговор.
— Вала, да вам и ово кажем: Ахмет-ага је био један велики билмез — рече. — Додуше, купио ми је кућу и фала му на њој, макар и крхољина била... Ама какве ми фајде од саме куће?... Да је он им’о мозга к’о што није, мог’о је и мене пред смрт зовнути, да се лијепо пољубимо и халалимо. И к’о што је другијем дав’о дукате, мог’о је и мени рећи: „Мајсторе Глиго, мој стари пријатељу и комшијо, ево и теби маличак трошка, па да се барем можеш љуцки напити!”... Ето тако је мог’о рећи... Ама он није им’о памети ни колико крава, па тако и заборавио на ме, к’о што ће и њега заборавити Бог на оном свијету...
— Имаш лраво — одмах дочека Иван, и у знак признања стисну му руку. — Право имаш... Мога’ је на нас и боље мислити... Ја, брате, не би’ ни тражија ништа за се, јер је мени и дава’... Ама ништа није даја мојој жени, Луцији. .. Ништа! А Луција га је пуно почитовала и цинила... Њој је, барем, мога’ оставит’ нешто... Њој, а не мени...
— И таком човику ви пијете за душу? — поче се ругати Осман-ага, а сав се искриви. — Он не мислио на нас живе, а ми да мислимо на њега мртва и, бива, да се молимо за његову душу!... Ми?... Нек ђаво носи и њега и његову душу!
— Нек је носи! — потврди и мајстор Глиго исправљајући се. — Нек пати, кад није право раздијелио!
— А ми му још пошли на спровод! — уздахну Радован и склопи руке. — Њему!... На спровод!...
— Нек му иђу они, којима је оставио, а ми нећемо! — откреса Осман-ага живље па празним филџаном удари о тле и разби га. — Сад сам се смислио да му не одем...
Иван Луцијин уприје прстом у мајстора Глигу и зажмири.
— Ја не бих ни поша’ да ме он није зваја — рече.
— Лажеш! — откреса мајстор Глиго и мрко га погледа. — Ти си мене зовн’о...
— Јок!... Ти си каза’: "Хајдемо; Иване, да саранимо оног поштеног човика!”
— Ја сам одмах каз’о да је он махнитов један, а ти си га фалио и у звијезде ков’о...
— Лажеш!
— Лажеш ти!
Радован наручи двије боце вина и умијеша се међу њих.
— Оставите се ината, — рече умирујући — него да ми прифатимо, па да пијемо... Нек ђаво носи и Ахмет-агу и његову душу!
— Амин!
— Нек му је ако хоће и у паклу удоми!
— Амин.
И сви, гологлави, искапише чаше.
Напомена
уреди- Цртица је први пут објављена у Босанској вили (27/1912, 13/14, 190-193) и у Србобрану (4/1912, 154, 4-6), а затим у збирции Комшије (Сарајево, 1912).
Извори
уреди- Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 2, страна 367-372 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|