У затвору
| У затвору Писац: Светозар Ћоровић |
- У затвору
Прије зоре и бијела дана поранио Ђоко Вишњевац, заметнуо се косом преко рамена и пошао на ливаду. Широке рукаве кошуљине забацио до преко рамена, да му се виде жилаве, јаке, сунцем опаљене мишице; раздрљио џемадан на косматим, широким прсима, пустивши, да их милује прохладан вјетар, што се спустио са мирисних, плавих планина. Пјевуцајући иде.
Ливада му није далеко, неколико корачаји изван села. Чим се прође поред Саџакове куће, — а поред Саџакове куће мора се проћи, — одмах се види, како се пружила и као зелена ријека таласа се. Ђоко од свих својих ливада најволио њој. Није то ни што је родна, ни што је велика, него што у Саџака има онако кршна и стамена кћи, као делија какав. Висока, стасита, здрава, једра дјевојка! Кад иде, земља се под њом угиба; кад гледа, сијече погледом; кад запјева, планина одјекује!...
Ђоки запело око, па због ње заволио и ливаду и готово свакога јутра пролазио на њу.
Тако и јутрос .
Иде он, а једнако гледа: може ли је издаљега угледати, како по обичају стоји пред кућом, са великим чàњком у рукама, и храни живину. Стоји пред кућом увијек, кад он пролази...
- Ти уранила јутрос? — запита, пошто јој стиже близу.
- А што ти је стало што сам уранила? — обрецну се она. — Пази ти свој пос’о, а не брижи за ме ...
- Не можеш ми забранит’, да не брижим — одговори Ђоко застајући и осмјехујући се. — Драга си ми, па хоћу...
Она га погледа попријеко, оштро.
- Чујеш ти, никоговићу, — рече, спустивши чàњак на тле. — Немој се ту вртити око мене и сметат’ ми при послу... Нијесам ја за твоје шпрдње ...
- Не шалим се ... Драга си ми! — проциједи он кроз зубе, па махну косом по тлима и укоси мало траве.
Она гурну ногом у чањак, као да јој је на сметњи и преко Ђокине главе загледа се у гребенасте врхове планинске, који као да се шљубили са ружичастим небом и, при рођају сунца, забакрили се...
- Па што ме не просиш, кад сам ти драга? — запита меко и као са неким пријекором.
- А би ли ти пошла?
- У мене нема завијања ни замотавања — одговори, климнувши главом. — Ја хоћу... Стога ти и кажем: окани се сваке шале, ако љуцки не мислиш, јер Бога ми ...
И стиште снажну, прилично жуљаву шаку, па му је показа ...
Ђоко пусти косу и грохотом се засмија.
- Зар би ти, бộна, и ударила?
- Бих, а никога слађе, к’о тебе!... Вољела би тебе изударати, но Цариград добити ...
И опет гурну у чањак, преврну га и просу храну, на коју са великом грајом налетише пијевци и кокоши. Затим погледа у Ђоку, очекујући да још што рекче. Најпошље као да се предомисли, нагло му окрену леђа и пође у кућу.
- Стани, бộна, још имамо разговарати! — викну он и пристаде за њом.
- Ја сам ти казала што сам шћела — одговори му преко рамена, — а ти ако нећеш, држи се одиље...
- Ама да ти кажем... — заусти Ђоко, па пође до кућних врата и закрочи да уљегне.
- Не приступај за мном! — дочека она заповједнички. — Не прелази прага! ... У овој кући сад сам сама, па ми не требаш.
- Ех?...
И, одгурнувши је мало раменом, уљезе. Прође поред огњишта, уљезе у њезину собу и ту сједе на један сандук.
- Анђо, — зовну.
Не одазва му се, нити га погледа. Забаци и она рукаве кошуљине на рамена, не либећи се нимало, па замочи руке до лаката у воду и поче прати некакве суде.
- Анђо! — зовну. ,
- Прије ће те пољубит' смрт, него ја! — обрецну се она не остављајући рада.
Он устаде и пође јој ближе.
- Онда ћу ја пољубити тебе!
Анђа остави посао; онако мокре руке, низ које се циједила вода, сави одостраг и пркосно га погледа.
- Не примичи се, пасје кољено!
Он не послуша.
- Ето ме! — рече, идући раширених рука, да је загрли.
- Одиље! — викну она, отскочивши у своју собу.
- Нећу — одговори јој, једнако пристајући. Ухвати је за голу мишицу.
- Одиље!
И она се измакну, дохвати га за рамена, па свом снагом одгурну од себе. Ђоко посрну, удари плећима о зид и паде на тле.
- Сад си мој! — викну она, истрча из собе и затвори врата на кључ.
- Отвори! — дрекну Ђоко, пошто се подигао, ударајући у врата.
- Цркни, бештијо, а нет отолен!
Ђоко мораде послушати. Остави се лупања и сједе на онај сандук, љутит, бијесан.
- Ех, она да ме обори! — рече. — Брука! Срамота!... Ако ће бит’ и делија, опет је ђевојка, а ја момак!... Ако чује село, — а чуће ваистину, — онда нећу моћ’ остати од грдња и пријекора ... Нећу моћ’ живит’... Момци ће ме дражит’, ђевојке пецат’ а ђеца се смијати ...
Чисто се застиди сам од себе, па опет скочи и удари у врата.
- Отвори! — дрекну. — Отвори, јали ћу разбит’ све!
- Лажеш — одазва се она. — Јака су врата!...
Он прихвати за врата и потегну из све снаге.
Узалудно!
- Отвори, Анђо, молим ти се, к’о што се Бог моли! — поче мекшим гласом, мислећи, е ће тако боље успјети.
- Не отворих ти, вала, да ме и владика моли!
Он и опет сједе.
- У з’о час ми пала на памет мис’о да је пољубим. Ни вјенчана, ни прстенована, а није, богме, ни од оније’, што трче па се намећу мушкадији... Па је шћи Марка Саџака, а Марко Саџак је стари дрвењак!... Вољео би он шћер мртву простријети, него чут’ да је момак невјенчану пољубио ...
Ђоко отхукну и отра крупан зној са чела. Опет устаде и поче ходати по соби, која мирисаше свелим рузмарином и жутим дуњама, чиме је било окићено узглавље простог, дјевојачког кревета ... Прошета неколико корачаји ... Застаде ...
- Имаш ли што за јело? — запита, надајући се да ће је тако преварити, па да отвори врата.
- Недам ти мрве. Кад бабо дође на ручак, нек’ ти он даде...
Ђоко се удари по челу.
- Бива ће ме држат’ све док Марко дође?... Бива ће стари Марко виђет’ ме како сам затворен?... Па прости и ти јади, ама ко ће старом’ Марку казат’ све, како је било!... Зар неће докопат’ нож па убит’?... Марко је и крвопија!...
Ђоко хукну и подбочи се.
- Главу да изгубим рад’ ситнице! ... Па барем да сам и пољубио, не бих јадан био; ама овако низашто губит’ главу
Опет дохвати врата и поче трести из све снаге. Грохотан смијех Анђин пратио је тај посао. Он се раздражи још више, удвоји снагу... Опет ништа ... Прсти га заболише, нокти се завратише, а врата стоје, нити за длаку попуштају...
- Рђо, змијо, кучко ниједна, је ли ово лијепо? — поче је псовати.
- Дроби, дроби колико хоћеш ... Од те кајде нема ти фајде — отповрну му.
- Е нека буде, шта ће бит’ — осијече он најпошље, некако очајнички, и одмахну рукама. — Нек' дође и Марко ... Видим ја своје злојутро ...
Око подне зачу се испред куће јако кашљање, — а Марко је увијек јако кашљао, укочи се и прислони се уз вратни дирек...
- Са’ ће ...
- Добро ј’тро, — загрми Марков глас у кући. —
Је ли готов ручак?
- Јес’ — одговори Анђа.
Марко сједе крај огњишта, отхукнувши.
- Износи, па да се то једе... Гладан сам ...
- Јок одмах’ — дочека она. — Ево ти једног никоговића, што је хотио да ме пољуби, па сам га затворила ... Ти му суди!...
Па отвори врата и показа на Ђоку, који као да бијаше прикован уз дирек, па нити трепће, нити се миче ... Марко се подиже малко, одупријевши се рукама о кољена. Крвничким погледом премјери га од главе до пете и једним покретом руке даде му знак, да стане пред њега.
- Шта си стио у мојој кући? — оштро запита.
- Хот... хотио сам просит’... — замуца збуњен Ђоко, снебивајући се и отежући.
Марко застаде мало и снизи глас.
- Ђевојка се проси у оца — рече.
- А ја... мислио сам да си овђе — слага Ђоко, црвенећи у лицу. — И сад је просим . .. Дај ми је ... Драга ми ...
- Манишеш ли му ти ишта? — запита Марко, окренувши се Анђи.
Анђа се окрену зиду и слегну раменима.
- Не манишем — рече. — Бештија је, ама ја му не манишем ...
Марко развуче лице на смијех и пружи руку, да га пољубе.
- Е, сретно било, ђецо! А кад смо те ухавсили, треба да те и нахранимо... О хавсу не треба причат’ никоме ...
Извори
уреди- Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 7, страна 13-19 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|