У добри час хајдуци!

У добри час хајдуци! Писац: Лаза Лазаревић

У добри час хајдуци!

     Јахао сам сам с пандуром.
Био је један од оних летњих дана, кад си готов да тражиш, па да се свађаш с оним што је зимус говорио како му је увек милије и најтоплије лето. него и најблажа зима. Пече звезда — мозак да проври! Са жита трепери нешто провидно и диже се у зрак. Дрва опустила лишће и изгледају као болесник у врућици, кад иште чашу воде. Стока издише на ливади под каквом осамљеном јабуком. Тице нигде једне за лека. Управо ми изгледа цела природа клонула, обезнанила се, исплазила језик, па дакће.
     У глави, у мозгу, некака пустош — Сахара. И криво ти је и тешко и што мораш да дишеш. Мислио сам да нећу жив стићи у село.
     А кад већ једанпут дођох, онда сам — као оно гурман што неће одмах да захита лажицом, него најпре натенахни соли и бибери — и ја дражио своју глад за одмором. Хтео сам да ми се ни мишљу на посао не прекида, те похитах да свршим што сам имао, све мислећи како ћу се после спокојно у хладу одморити и проспавати ноћ.
Ко није никад цео дан липсавао од жеге, па ноћио у селу, тај не зна шта је уживање.
     А ја и не сањах да ми је суђено да целу ноћ нећу тренути.
     Да видите!
     Механа је била трошна, опала, гадна, ниска, прљава кућа, у којој има једна »соба за господу«, »измолована« тако, да те с необичном упорношћу опомиње на мртвачки ковчег; а удара на рибу и ракију.
     Можете мислити с каквом сам радошћу примио Угричићеву понуду да ноћим код њега.
     Он ме прими Бог зна како. Тога истог дана баш му је се синовац вратио из војске — одслужио! Велика кућа, људи богати, весели; баш ме лепо почастише. А од свега ми је најслађе пало гледајући Угричину синовицу. Здрава, свежа, једра лепота, све брекће животом. Крепко стаје на земљу, кад ходи, али на ступај њене ноге не затресе се патос ни полица, већ јој само игра месо и груди. Лако се повија лево и десно, а на леђима, по танком и затегнутом јелечету, праве се тамо-амо танке дугуљасте боре, као оно по млеку, кад се хвата кајмак.
     Вечерали смо под орахом. Она нас је служила цело вече, ама баш једне да је проговорила.
     После ме уведоше у кућу, која има у среди један одељак где гори ватра, а с обе стране по једну собицу. Собица с десне стране била је одређена за ме. У њој један кревет од дасака. По њему тазе сено, по сену шареница и два јастука. До кревета један прост сточић, а покрај прозорчића једна клупа. На зиду једна турска сабља, о сасвим отрцаним гајтанима, и два пиштоља на кремен. — То ти је све!
     Не могу никако да се навикнем на тај луд обичај да ми овака чиста, красна цура изува каљаве и гломазне чизме. Нисам јој ни дао, него зовнем пандура.
     Она стоји, па гледа у моје чизме, а ја у њу.
     Е, брате, да ми је да не оде одмах! Да хоће малко да седне — знам да неће! Хајд’ да почнем какав разговор! Шта ћу?
     — Вечера л’ ти, Стано? — чуо сам да је зову Станија.
     — Нисам.
     — А што?
     — Тако.
     — А је л' ти увек тако доцне вечераш?
     — Ја!
     — А што?
     — Због посла,
     Хм ! Шта ћу сад?
     — Ти, ваљда, најпре старијим даш да једу?
     — Ја!
     — Па ти после?
     — Ја!
     — А, ви’ш, у нас у вароши и женска чељад једу с нама заједно.
     Она шаком заклопи уста и половину носа. Окрете мало главу настрану, уста јој се развукоше, па слеже раменима.
     — Боље је у нас, а?
     Она не спушташе руке и опет слеже раменима.
     — Удај се ти, жив ми, у варош!
     Она спусти руке и ухвати за крај од кошуље, па махаше, као да стреса нешто. Главу сасвим окрете од мене и кроз смех, а као да зиду говори, рече:
     — Хоћеш да переш ноге ?
     — Нећу, каке ноге? Иди ти, па вечерај; доста си се данас намучила.
     — Па збогом! — рече она полако, и не обрћући главе мени, и изиђе, опет онако крећући плећима.
     Кажем и пандуру да иде да спава. Обесим револвер о стубац од кревета. Скинем се, отворим капак од прозора, запалим цигару, угасим свећу и пружим се, уморан, на кревет.
     Тако ми је некако слатко било!
     Кроз прозор ми пирка ветрић и оживљава ме. Пода мном мирише сено некаком идилском воњом. Споља чујем како коњ грицка сено из кола и како покадшто фркне и затресу му се ноздрве. И врата од вајата све ређе лупају. Попац цврчи — све друго спава!
     А ја не могу да заспим!
     Нису ме мориле никаке тешке мисли, и било ми је пријатно мислити, мада ноћ биваше све дубља и дубља. По памети ми се час об преплеће Станија. Тако ми је мило било замишљати њену слику. Не беше у њој ништа романтично, баш ни најмање.
     Али ме чисто запљускује оно здравље, она снага, живот!
     Мало помало слике све шареније и нејасније. Већ видим кочијаша Трифуна, узјахао на ђерам, па истеже једну крављу кожу. За вратом ме нешто мило галиче; окренем се и видим Станију, смеје се, а у руци држи клас жита. У тај пар точак од кола управо па мени преко стопала! Ја се тргнем, лупим главом о кревет, и сан ми се поново разби.
     Мрзи ме да палим свећу, а мислим да је скоро по ноћи.
     Чух како се отворише врата од куће и после неки шапат. Кроз пукотину мојих врата виђааде се да у кухињи још гори ватра.
     Мало помало шапат постајаше све јаснији. Прво што разговетно чух беше:
     — Та он зацело спава!
     То је био мушки глас. Одмах за њим чујем женски:
     — Јамачно!
     Тако ми Бога, она, Станија!
     Е, помислим се, хоћу и ја да устанем, па да идем да седим с њима. Спавати се не може, те не може.
     И озбиља се дигох. Огрнем капут, којим сам се био покрио, и пођем вратима. Таман да дохватим за скакавицу, а на памет ми паде да могу, може-бити, штогод сметати људима. — Да видим ко је! Провирим кроз пукотину на вратима. — Озбиља, она седи с братом!
     — Е, ви’ш, сејо, тако сам ти се ја напатио, а и света видео. Е, сад сам и то скинуо с врата — одслужио сам и у војсци. Па сад ... онај ... да тебе ... онај ... у име Бога удам, па и сам да се женим ... Ја...
     Она ћути.
     — А знаш шта? Ја, ви’ш, ја знам све! ... Ја ... ја бих волео да си ми сама казала, него да чујем од света. А, после, ви’ш... ти знаш... ја њега мрзим, и ... и ... онај ... то !
     Она ћути.
     — Ја, ви’ш, ја њега знам добро! Али нека он то избије из главе ... то што он мисли. Не дам ја тебе горем од себе. Наћи ћу ја теби момка ... још каког !
     Она устаде с пања и прође покрај ватре. Не могах је више видети. И он ми окрете леђа. Искашљује се све и, растежући и бирајући речи, наставља:
     — Ја сам њему и поручивао ... »Онај . .. Тимо! Немој-де ти чепати око моје куће и ... моје сестре ! Јер ја ... знаш ... ја ... овај ... не знам за шалу!« Јакако.
     Онда чисто љутито и одсечно, а гласније него досад, настави:
     — Шта је он и ко је он? — Швабо! ... Он је, брате мој, дошао из Швапске ... знам ја то све! ... Пре је имао некаких хартија намолованих, све оволишне као длан, па носи у варош Чифутима, те му дају новаца за те хартије; ал’ сад нема ни тога! ...
Го к'о пиштољ! ... Само оно мало имањца! ... Пи! ... Ко зна откуд му и за њега новци ! ... Ја! ... Ја! • • Понда, каке су оне хартије! ... Знам ја, море, све! ... Јакако! ... Дошло је пре и писмо од швапског цара нашем капетану, да, веле, ухвате Тиму. Јест, ал’ мој Тима све оне хартије Чифутима, а Чифути њему дукате, а он дукате капетану; а капетан каже: »Иди ти, жив ми, кући, па се поштено владај! Ти си српски поданик, а Маџар је што и Турчин — он не верује у Бога и Богородицу!« ... Јакако! ... А шта је то што њему капетан каже? П’ондак, кадгод дође у село, а он пљеска Тиму по рамену, па каже: »Како си, јуначе?« ... Баш је јунак! ... Он се туче само с којекаким згебама, а не сме да удари на оваког ђиду! ... Аја! ... Ја, пре војске, кад сам се оно опио, а ја псујем њему матер швапску, а он не сме ништа, баш ништа! ... Каже: »А зашто, болан?« А ја кажем: »Зато, бре!« А он каже: »Нека, нека, Живко!« А ја кажем: »Ходи, бре, ако смеш! Лако је тући оне прдавце, него ходи овамо!« А он каже: »Нећу, Живко, нећу!« А ја кажем: »Не смеш, синко крвави, ходи, да ти паднем с колена«... Ја! ... Ја! ... А кад му је Радојица Миличин казао да је Швабо, хтео је да га убије, па после, кажу, почео да плаче, кад је учитељ узео нешто тамо говорити како он није Швабо, него баш прави правцати Србин, и почео псовати наше сељаке, што га зову Швабом ... к'о санћим! ... А што носи оне обојке, па не уме ни кајише да укрсти као ми, него иде као богаљ? ... Ја!... И мати му је Швабица, ако носи конђу ... ништа то! ... Знам ја ... И Светог Мрату највише Швабе славе ... а и он! ... Јакако! Све се то зна ... Ондак, он косом жање жито! ... А, јес' ... Знам ја да си ти на моби код Стојевићевих била све уз њега, и то све село зна! ... Ја теби кажем ... овај ... нећу ни да га погледаш! ... Ја ћу му опет сутра опсовати матер швапску, да видим ја! ... Не сме он ни ...
     Нешто силно груну у врата, и она одскочише.
     Преко прага уђоше три човека. Једног сам само могао видети: леп, млад, с токама на прсима, пушћул га бије по образу, за појасом оружје, у руци пиштољ.
     — Добро нам вече! — рече осорно овај човек.
     Девојка врисну, а Живко цикну:
     — Зло ће ти бити, ако Бог да! — И ја само видех како један угарак стаде млатати по ваздуху.
     Не могах ништа даље видети, јер она три човека затворише за собом врата, уђоше ближе и прођоше поред пукотине кроз коју сам вирио. Само чух неку лупу, стењање, рвање, задављен глас Станијин и једно гласно: »Хајдуци!«
     Сав сам се био престравио. Брзо докопам револвер и полетим вратима. У тај пар чух с прозора једно »пст!« Окренем се.
     — Господару, дад’ брже ту пушку Живкову с чивилука! Та не бој се: ја сам, Тима Трифунов, не бој се! Дад’ само брже, ево хајдука! Брже, брже!
     Опасност је била тренутна. Ја сам брзо промозгао н закључио да је овај човек онај Тима, »Швабо«,