У Срему
| У Срему Писац: Лаза Костић |
У Срему
Убава Фрушко, дивото моја,
у теби нема врлета горостасних,
ти се не намећеш поносном небу,
не Нудиш му љубави твоје
пружајући му голе, камените руке
у разблуди силовитој;
ти се смешиш, само се смешиш.
Кад је стварао бог ову земљу,
то пуначко девојче,
створење у кога је срце огањ
а тело камен и вода,
на теби је, Фрушко, прорезао лепојци тој
чаробне усне:
ти се смешиш, само се смешиш.
Тај осмејак пусти,
кад га је видело небо први пут,
чисто га гледам де од милина
раствори груди сјајне,
де изли на тебе љубавни благослов,
најплеменитије племе раја свога,
чедо љубави, анђела страсти:
вино;
чисто га гледам де ти се хвали рајем,
де ти га нуди,
тај одузети поклон боговске ћуди
што сам у себи труне,
невиђен, неуживан и неблагословен,
де ти га нуди,
а ти се смешиш, само се смешиш.
А кад те угледа усред раја
оно старо дрво,
свију јабука прамајка,
прва светитељка, грешница прва,
отвори јој се рана
под оном једином откинутом петељком
и затресе се.
Стресоше се на тебе јабуке
и у сваку рупицу обрашчића твојих
паде по један
забрањен плод:
у сваку долину твоју паде пo један
намастир бели.
На уснама ти плодови висе
па зар је и теби забрањен плод?
— Еј! танталски роде, Фрушко танталицо!
црви га једу, аветни црви, а ти? —
а ти се смешиш, само се смешиш.
Извори
уреди- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 114 година.
|