Отворите главни мени
Утеха и нада
Писац: Милорад Поповић Шапчанин


SapcaninMilorad.jpg


УТЕХА И НАДА

 
Кад се родих и кад се одгајах,
Мрачна прошлост од мене затаја;
Ил’ ако би снове јавом звали,
Имао бих шарен венчић мали
Споменика из најслађих дана
Убавога мога детовања.

К’о кад тица полетарче метне
У благ кљунић, па учи да летне
Преко неба, преко витих грања,
Те му с’ чини као све да сања:
Тако и ја моје прве дане,
Нежне, слатке, меке, обасјане —
Опростите, сад ћу рећи криво —
Ил’ сам снив’о, или сам ужив’о.

Али намах иза санка иренух,
У зрелије кад се доба кренух:
Неки терет свали се на мене
И несташе стазе утрвене,
Посластица од невиних лета
Загорчи ми, па поче да смета,
А душа ми, ’нако ведра, лака,
Замагли се, к’о у сред димњака.

Онда стадох на раскршће света,
Па од бола свуда се окретах;
Нешто тешко притиште ми груди.
Па кад видех гомилицу људи,
Приђем једном, питам: ко си? шта си?
«Ја сам злоба» — па ста да се плази,
Смрче ми се, окренем се другом,
А он крикну са највећом ругом:
«Ја сам брига и људима владам,
Своје трње у срца им бадам.»

Би ми тешко; моја душа млада,
У свом цвету хтеде да опада;
Ал’ тек онда представе се мени
Две лепојке у белој копрени,
Јасна светлост обличје им краси,
Дробна роса нагиздала власи,
Чела ведра као на врхунце
Кад изшета подмлађено сунце,
На образу благ осмејак седи —
Да с’ истоииш, када те погледи.

Учини ми с’ ка’ да су ми својте.
Благим гласом ја им рекох: Стојте!
Шта сте? Ко сте? Куда ли идете?
Ја вас молим да ме поведете.
«Ми смо извор благостан и врео,
Ми смо данак весео и бео.
Очајању напретка не дамо,
Из корена жиле му чупамо.
На кога се камен •— терет свали,
Наша рука доле га обали.
Где видимо олеђену тугу,
Ту проспемо ка’ шарену дугу
— Кад за небо полушар прилепи —
Росно цвеће разбрибрига лепих.
Збогом, момче, у првоме цвету
Наћи ћемо с’ у беломе свету.
Све радости кад ти се покраду,
Само зовни утеху и наду.»

То рекоше , па прнуше вису,
Изгубише с’у слатком мирису,
Ишчезнуше, ’нако лепе, беле —
Можда горе Богу у анђеле. —
А ја остах, парче хладне стене,
У тишини горе усамљене;
И без Бога, и ие желећ’ ништа,
Стах на бину светског позоришта.
И мгшуше истегнута лета.
Ја се много по селени шетах:
Пењ’о сам се к’о кад тица прне,
Падао сам и у бездне црне,
Где је поноћ, где је пуно тмина,
И ледено море од горчина;
Пливао сам по мору од сластн,
Уживао и руге и части;
Преживео свакојаке дане
И јурио свуда на све стране:
Али кикад, кад најтеже беше,
До срца ми јади не допреше;
Увек сам се опирати знао,
Никада им нисам подлегао.
У најгори кад сам теснац пао,
Ја сам наду и утеху звао,
И хвала им, обе миле сеше
Јуначки ме до врха изнеше.



НапоменеУреди

  • Ова песма је први пут објављена у часопису Даница, 1866 бр. 19.

ИзвориУреди

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига прва, страна 110-113. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 124 године.