Усташки логор "Даница" 1941. године

(Из необјављеног рукописа преживелог логораша из "Данице", проте Димитрија Јоке)

- У селу Дрње код Копривнице, основан је логор, и зграде напуштене фабрике "Даница" биће употребљене у логорске сврхе. Из наше зграде, 600 затвореника одмах је отпремљено тамо. Нас је сада овде било непуних 400 људи. Говорило се да ћемо и ми за њима... тако је и било са нашом собом.

На железничкој станици било је доста путника, али одједном се око нас нагомила силни народ, непријатељски према нама расположен, и сви се устремише на нас. Бију нас каменицама, покидаше плот, па нас оним летвама сабише у један ћошак, пљују, вичу, песниче, хоће да нас линчују... Золић (натпоручник спроводник) је морао да пуца поврх те разјарене масе разног узраста. Једва је успео да нас утрпа у један теретни вагон, који су одмах железничари запломбирали... Сав вагон био је исписан и исцртан: "Роба за клање", "Опасни четници", "Крвници хрватског народа", "Бандити, крвопије", "Побијте скотове!" итд. Те етикете писали су још у Бјеловару...

Стигли смо у саму зору. Изван станице су нас истоварили и преко њива упутисмо се у Копривницу... Од Копривнице до села Дрње, где је формиран логор "Даница", има преко 3 километра.

У логор смо просто утрчали под батинама од стране пратиоца. Када смо ушли - били смо пописани: име, презиме, година рођења, занимање и место становања. Ваљда у оскудици писаћег папира, били смо пописани на два омота савског дувана, са оне унутарње стране. На сваки омот по 21 име са другим подацима. Сваки је био добро померен од двојице "жутих" усташа, који су стајали до писара. Земљорадник је морао да покаже длане. За то занимање, као уосталом и за карактер човека, руке су најбоља легитимација. Рекли смо сви да смо сељаци. Свима су гледали дланове. Срећом сам пре хапшења изриљао сву моју башту па су ми руке биле пуне жуљева. Када сам рекао да сам сељак, један од усташа завртео је главом и мало детаљније погледао у моје дланове, онда је поверовао и тако сам, на моју срећу, уписан као сељак. Сви осим сељака били су "господа" (тако су их звали), а према њима је био сасвим други режим; сваки дан два пута су их тукли и, чим се покаже прилика за стрељање, одводе их стрељају појединачно, ноћу, или их прве гурају у транспорт за стрељање. Нестајало их је тако, и никад се нису вратили.

После пописа ушли смо међу бараке и одједном се пред нама створише неке усташке главешине, а међу њима тројица "жутих" (то су усташе емигранти, који свуда воде главну реч). Један ће кад нас спази:

- Основали смо логор, дај да га крвљу одмах прекрстимо, - те нареди нашим пратиоцима да нас поредају уза зид зграде, која је била врло дугачка. Стајао сам на самом ћошку те зградетине и мој заштитник из наше пратње дограби ме за руку и увуче иза ћошка, а онда повуче на простор где су, до саме латрине, клечали људи изнакажени и крвави од батина. Било их је више од стотину и сви су изгледали јадни и понижени. Њих су малопре претукли ови исти "жути" усташе и, када су хтели да их побију, заштитио их је Павел Гажи, командант логора. Тако исто је заштитио и моје сапатнике, због Славка Ратковића, са којим је друговао, није дао ни да их туку. Тако смо се нашли помешани са онима који су клечали над латрином. Дуго се Павел Гажи борио са "жутима", јер су они заиста хтели да се врате и ликвидирају једне и друге.

- Зар сте логор основали за мртве или живе? - питао их је.

- За живе, рекли су, што их је мало поколебало, али, одлазећи, изјавили су да ће се можда некада навратити. Увели су нас у најлепшу бараку код малог улаза, управо, то је једна стамбена зграда на овоме крају, а све остале служиле су као оставе за материјал, прерађену робу и ко зна што још. Осим оних које су биле у рушевном стању, било је на овоме крају шеснаест зграда, а удругом делу, с оне стране водоводне куле, било је још и више зграда, које су служиле усташама као војничке собе, канцеларије и др. Тамо су постојали огромни магацини, међу које је улазио воз да одвезе робу, а сада из тих магацина одвозе људе и они обично сада служе за преноћишта онима који се одмах отпремају даље, неки транспорт, тако су рекли, за Лоњско Поље, али, вероватније да је то све ишло у Јасеновац, а неки су заиста отишли у Госпић, (на Јадовно), или незнано куда. Били смо сведоци честих одабирања, прозивки по ноћи и одвођења мањих и већих група у један од тих магацина, у који може да стане и хиљаду људи, и из њега су обично товарили затворенике у теретне вагоне и одвозили на ликвидацију.

По инстинкту осећали смо сваки пут када ће неки транспорт да се формира; друкчија је атмосфера, посебан режим у логору.

У нашој згради, у приземљу, били су Бјеловарчани, да набројим неколицину: Никола Бан, катихета; Ђорђе Милојевић, свештеник из Нових Пављана; Јово Бакиш, професор; Милан Бакић-Баја и брат му Аца Бакић; судија Вукобратовић; Митар Томић, трговац; лугар Добричић итд., ко све да их поброји поименце.

Они су пре нас били затворени у Старој војној болници, а прави су, као логораши, у овоме логору. За њима су дотерани сељаци и околине Грубишног Поља. Када смо ми стигли, број логораша у "Даници" већ је одавно премашио цифру од хиљаду људи.

Сада смо са Бјеловарчанима у истој згради, која је по изгледу најлепша, то је уствари и била станбена зграда. Лежишта су пуна вашки, бува и стеница. Оно мало струшене сламе на којој лежимо, разиђе се по бетону, онда ова гамад почне да "ради. По читаву ноћ се вртимо, чешемо, премештамо, али - беспомоћно. Дању се гамад скрије или по нашем вешу, или у прашину од сламе у којој лежимо, више без сна. Временом огугламо, свеједно нам је, гризу ли, сишу ли крв - ништа не осећамо. Понеко постане имун, једноставно, неће их нека од ових досадних животињица, којих има свуда, само миле, миле... Ујутро гледаш нечија леђа, сва ишарана траговима стеница, слично влажној њиви када их прошарају трактори обесних или пијаних тракториста. Једно јутро скуписмо се око две вашке потпуно беле, а свака је на леђима имала црвени крст. Биле су крупне, изузетно велике, па је неко приметио, да би свака могла да понесе на леђима по десетодинарку... Буве, гледали смо, могле су да скоче невероватно далеко и тако брзо и вешто да заварају траг. Ти наши мали крвници јуришали су на нас само ноћу, уједали нас, будили, нервирали, а ми их ловили и међу прстима гњечили, убијали... Но, није све зло било у овим крвожедним животињицама, зло је долазило и дању и ноћу од стражара из логора, од усташа из усташког стана у логору. Ми смо били изван закона, а они пуни мржње, жеље да се освете просто видиш - мирише му крв, пио би је, као хијена. Са свих страна вреба смрт. Чекаш је, не знаш откуда ће доћи, када ће доћи и каква ће бити. Ове животиње у људском облику кују и планове како пре смрти да намуче и срце и мозак, да психички човека припреме, обезвоље, униште, па да тако намучен, сам затражи смрт, сам пожели да га убију. Логор је зато ваљда и створен, да се крвници и мучитељи оваквим језуитизмом "откупљују": човек је лепо молио да га убијем!" Можда и тиме ови монструми умирују неку своју савест.

На крају: има ли савести ко убија људски живот?

О, како је те године било лепо расцветало пролеће. Завиди човек цвету, листу, завиди лептиру, мраву и гуштеру... све је у бољем положају, а логораш, црни логораш...?

Млади смо, просечно ту око 30 година, хтели бисмо да живимо, да стварамо, да смо међу својима. Неко спомиње родитеље, неко жену, неко децу, неко браћу и сестре: уздише се, а сећања су са сузама. Све животне радости сведене су овде на огромну жалост, на тугу, које полагано сише из нас чак и саму вољу да живимо, сваки елан, и тако ставља на пробу наше стрпљење: хтели бисмо да живимо а не дају нам...

Нечије лудости, искривљене идеје никле у болесноме мозгу, профит као мржња, организовали су и наоружали људе против људи: да се кољу, да се убијају, да се пале и овако, натенане, уништавају, а да ни сами не могу дати одговор: зашто? Слика убијања стално нас прати, убијање гледамо, о њему причамо, догађаје препричавамо сваки из свога места.

Неки Деспинић из Клокочевца код Бјеловара прича нам о стрељању Срба у Гудовцу:

Било је ту око две стотине људи из села: Гудовца, Пргомеља, Рајића, Клокочевца, Станичића, Болча, Великог Коренова, Бостона и др. Дотерали су нас усташе из ових села, а највише их је било из Гудовца, са засеока Рашћа, где су насељени сами Загорци. Коловођа је био неки Мартин Вусић са Рашћа. Људе су дизали са посла, из поља, па чак и неке старије и болесне истерали су из кревета.

- Заповед је стигла: да сви Срби иду "на преслушање", тако су свакоме рекли. Дуго смо чекали у општинском дворишту у Гудовцу, али "преслушања" није ни било, него су нас повели према Пргомељу и зауставили на једној ливади. Мало подаље тече речица Плавница. Имали смо ту шта да видимо: реке су биле ископане, знали смо шта нас чека. Опколили су нас и притерали рововима. Било је ту и деце, дечака испод 15 година. Људи су се ускомешали. Када је почело стрељање - први је побегао један Босанац, слуга, из Рајића, и за њим Милан Јарић, лугар из Великог Коренова, сваки на своју страну, према реци, а ја сам лакше рањен пао и преко мене падала су мртва телеса. Пуцали су за овом двојицом и трчали низводно, мислећи, што је логично, да ће они да беже низ воду. Али, они су побацали зимске капуте да их носи вода, а сами су узводно бежали до шуме, и онда је било лако. Помогло им је и то што су ови пуцали у њихове капуте, па се ту забавили, да они даље одмакну. Када се пуцњава смирила, чуо сам где рекоше: "Она нам двојица побегоше". Кад су донели креч да нас поспу, а после затрпају земљом, чуо сам једног тешко рањеног гимназијалца, који је био близу мене, где моли свога колегу-усташу, да га не закопавају живога, него да га пре убију, нашто је овај потегао пиштољ и убио га.

Било је негде пред мрак, још нас нису дошли затрпавати. Видео сам одједном над реком Немца, извукли су овога гимназијалца, био је то дечак од око 14-15 година, и опет су га вратили. Са Немцима била је Марта Омчикус из Бјеловара, као тумач. Познао сам је и позвао упомоћ. Рекла је нешто Немцима. Усташе, који су ту били, склонили су мртве са мене и извукли ме на траву, која је била сва црвена од крви. Комад лобање са мозгом био је тик до моје рањене ноге. Усташа је ногом шутнуо у раку. Немци су ме пребацили у бјеловарску болницу. Водили су о мени рачуна, јер, када сам оздравио, допремили су ме овде. Све оне, (усташе), који су Србе стрељали, похапсили су Немци, али, већ сутрадан пустили су их кућама. "Врана врани очи не копа!" И данас су сва та села у црно завијена. Та екипа усташа ишла би и даље да стреља и по другим селима, али им Немци забранише. Био је рат. И они, који су стрељали, тиме оправдавају своју прљаву савест, да у рату и као цивили могли да убијају.

Нисмо још навикли на овај логорски живот. Склупчавамо се на лежиштима, збијени као сардине, а по дану лешкаримо, скривамо се, да смо "даље од очију" стражарима и шпијунима, који се намножише, свуда их има, осећамо их али не знамо који су. До нас у другој соби, као и на тавану, има доста Бјеловарчана, који су "мање криви". На тавану су сељаци из околине Бјеловара. До наше зграде налазе се три бараке у које су смештени сељаци из околине Грубишног поља. Има их нешто преко шест стотина. Ишли су сваки дан на рад формирани по групама. Као и наша група, и они су затрпавали противтенковске ровове, које су пре пар година копали резервисти југословенске војске. До њихових барака су Срби железничари, а до њих Јевреји у две ниске бараке, уз кухињу, која је накнадно формирана. Десно, у огромној кућерини, налазе се људи дотерани махом из Словеније, има их из Осијека, Борова, Вуковара, па чак и из Срема, Митровице и Руме. На средини читавог круга барака и кућа налази се узвишени водоводни торањ са базеном на врху у који се пумпа вода за водовод. У равници са торњем идући, према њивама, налази се дугачка барака пуна Босанаца, Банијаца, Кордунаша и Загрепчана. Затим, на истој страни, у истој равници, две исто таког дугачке бараке, где су измештени људи, али обично они који су класифицирани као "господа". Два велика магацина до којих долази пруга испуњени су Босанцима из Тузле, Олова и Сарајева. Испред самог водовода, код средње главне капије, била је барака бр. ИХ, коју су звали "Барака смрти". Док је ту радила фабрика, то је била коњушница. Над шталама био је сењак, у који су згурали стотину затвореника, а у бившим шталама вршено је батинање. Из ове бараке попуњавали су транспорте за стрељање, али су посебно ноћу изводили на стрељања, а увече и ујутро тукли. Прозову, питају за занимање и онда - удри! Зграда је са дворишне стране била ограђена по ширини дворишта, уз пут дрвеном оградом, а по дужини дворишта стајао је зид срушене бараке и тај део дворишта био је обрастао у коров. Испод те бараке био је висок зид и, тамо где је стајао са зидом срушене бараке, из њега је изникла једна разграната зова, те у њему начинила рупу тако велику да се може човек провући. Иза тога зида били су смештени железничари и унутарњи њихов стражар "бараке смрти" њеним двориштем до излаза код главне капије, где се обично задржавао у разговору са стражарем на капији.

Железничари и мајстори, по усташком разврстању, били су нешто између господе и сељака. Ја ту бараку посебно описујем, јер сам већи део логоровања у њој провео. Од главне капије лево водила је путања до канцеларија и просторија где су биле усташке просторије, управа логора, и тако је та барака била увек на удару.

У прву бараку, где смо по доласку смештени, у њу се ишло уз басамаке, које су биле врло стрме и истрошене, тако да је сваки корак правио велику буку и нико није могао да сиђе а да га стражари не чују. Стражари нису волели да се мешамо са људима из других барака, што је разумљиво, јер у логорима договор је за њих врло опасан, може да дође до побуне.

Били смо врло гладни. Неколико дана ништа не добијамо, нема кухиње, није формирана. О нама нико не води бригу. Када су основали кухињу, док има намирница она ради, а кад нестане намирница не кува се. Једном смо били шест дана без кувања. Сељаци из Грубишног Поља добијали су пакете, па смо од њих понекада добили хлеба. Тешко се преживело то време гладовања. Неки су чупали траву и јели. После су тај простор, где је расла детелина, дали да се прериља. Мислили смо: помориће нас глађу. Једноставно, кад усташе не иду да пљачкају српска села, нема јела, не ради кухиња. По логици усташа - српска села треба да нас хране...

Били смо свесни да треба бежати од сваке пропаганде, бар то је закон логора: причај само са оним у кога имаш вере, са испробаним пријатељем...

Више се ту код нас не зна ко за кога пропагира. Овде су први затвореници били под оптужбом да су четници, и већ је преко хиљаду отерано и побијено. Сада догоне и четнике и комунисте. За стрељање се не прави разлика, изгледа битно је да си Србин, Јеврејин или Циганин, без обзира на политичко определење. Усташе су генералисали у погледу политичког определења, за њих су: сви Хрвати - фашисти, сви Срби - четници, а сви Јевреји - комунисти. После су ту вршили неке исправке у погледу Срба - одједном су и они комунисти.

У овоме логору, могло би се рећи да је 90% Срба било оптужено да припадају четничкој организацији, а уистину, један незнатан постотак био је оних, који су припадали тој организацији, чак ни 5%, а други су били скоро аполитички расположени, неутрални, док би се тај постотак могао доста повећати за Србе националисте, без неког специјалног политичког определења, као што су били комунисти, којих је било мање али су били организованији. Без обзира на опредељење, први транспорти за стрељање отерани су под четничком фирмом, иако је међу њима било и комуниста, и то виђених, као што су браћа Бркићи из Бјеловара. Сви су они били "четници", док Немачка није заратила са Русијом; онда смо били: "четничко-комунистичка банда". Тај назив остао је и даље и исти је третман био према свима. У Источној Босни усташе су ратовали са четницима, а у Банији, западној Босни и Кордуну са комунистима (партизанима), па је првенствено за њих тај назив био адекватан. За њих је то била нека спрега. Говорили су како Срби кољу Хрвате и Муслимане, али ће они очистити Хрватску од тога "корова" и Хрватска ће бити "чиста", без икакве примесе и страног наноса. Исте епитете и претеће пароле давали су свуда српском народу, и онда - није то било произвољно и по неким локалитетима, него је то био званични курс против кога нико није протествовао, ни осуђивао га.

У задњи час сам стигао. Још је било 10 минута до поласка нашег, избегличког транспорта, а у транспорт (осталих логораша) са "Данице", по возном реду, треба одмах иза тога да крене... Прати нас градска полиција у врло лепим, плавим униформама! Наша композиција ишла је напред, а за нама дугачак теретњак са око 30 вагона, који су били натоварени Србима, Јеврејима и Циганима. Ту је Срба око 90%. И сам сам био под редним бројем 3.200, као последњи, па зато могу да тврдим, да је толико људи у томе транспорту.

У разговору са нашом пратњом дознали смо да их гоне у село Јадовно (Брушане), на Велебиту. Најпре ће сићи у Госпићу, а онда ће их гонити у Брушане (Јадовно) "на рад". Ту је био подигнут усташки устанак, који је у крви угушен пред слом Југославије. На гробовима погинулих усташа - сви до једнога биће побијени, то му дође као права освета.

- Ко ће толиким људима да ископа гробнице, неко логички закључује, а стражар лаконски одговара:

- Сам Бог је ту ископао раке. Пуна је Лика шкрапа и вртача, има их дубоких и преко три стотине метара; ето им гробова на све стране.

- Ипак је то љага за читав народ - закључујем ја "дебату" јер смо ионако стигли на станицу РК, пред Загребом. Пребачени смо (ми из избегличког транспорта) на споредни колосек, а транспорт за Лику таман је стао до нас. Изишао сам на ходник не били кога видео кроз мале решетке теретних вагона. Чуло се жаморење у вагонима и вика усташа, који су били у кућицама за кочничаре. Видео сам кроз решетке много преплашених очију и збијених глава. Хтели су да сазнају за своју судбину. Били су баш до мене Јевреји.

- Идете сигурно на стрељање! Спасавајте се! Идете на стрељање! Стрељаће вас на Велебиту! Спасавајте се, стрељаће вас на Велебиту!

Сваки је вагон чуо моју тужну поруку, али, људи су били немоћни. Прстима нису могли да раскопају вагоне и да се ослободе.

У Госпићу, када су сишли са воза, чекао их је врло дугачак ланац. За ланац су жицом везали два и два, те их отерали у Јадовно где су их ликвидирали над провалијом дубоком преко 200 метара, а кроз њено дно протиче река понорница у море код Св. Јурија ближе Сења. Морнари су после налазили у мору доста костура везаних жицом, који су се ваљда откачили од ланца, па их река донела у море. Први део те колоне привезане за ланац побили су, па су ови оне друге, живе, повукли у ту страшну, дубоку гробницу. Да ли је шта страшније људски мозак могао да измисли - од Јадовна?

(Објављено у књизи епископа Атанасија Јевтића, "ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА")