Отворите главни мени

Успомене. V. Ено тамо доле

Успомене - V. Ено тамо доле
Писац: Милорад Поповић Шапчанин


SapcaninMilorad.jpg


УСПОМЕНЕ

V


Ено тамо доле где се Дунав бели
Па се тек замути, јади га однели,
Од «задаће» силне кад смо ти на миру,
Буде нас сијасет доле на бајиру.

Проводимо време — да шта млади знамо,
Купамо се лети — зими тоциљамо,
Често нас и поноћ — ал’ у летње дане,
Затече на води младе разгрејане.

А чунићи јуре и тамо и амо,
Поседамо у њих па сложно весламо,
Дунав се таласа, напреже и срди,
Запљускује валом као да нас грди.

Догађа се да га снађе срдња мала
С несташлука нашег, са наших весала,
Па се не једанпут залети и дигне,
Па запљуска редом гдегод кога стигне.

Но ми смо му нарав већ сазнали били,
Па на чуну малом к’о на лаки крили,
Кад од силног ветра на бајир не смемо,
Тркнемо у аду па му се смејемо,

Наједанпут, опет кад се чудо гради,
Кад ветар појури — збунимо се млади,
Не знам ил’ се већма талас запомами,
Ил се горе весла, ил’ горе крмани.

Крхају се весла, а чун се окреће,
Таласина мутна све грђе долеће,
Од страхоте тешке срце нам претрне,
Бојимо с’ да с’ чамац како не изврне.

Слабо се уздамо што веслати знамо
И што заплашени сложније весламо,
Док звездица која озго не провири
Те Дунав за часак слегне се и смири.

Једне ноћи, кад сам с Дунава се врн’о,
Било је по мене наопако, црно,
На пијаци горе сусрете ме дете:
«Хајде, браца Мико, да са мном идете.

«Сека-Маци нашој врло тешко бива,
«3нате, болесна је, па о вама снива,
«Одавна вас тражим овуд по сокаци
«Казала је баба да идете Маци».

Тешко ми је било, брзо одем драги,
Шта сам ту застао — аох Боже благи,
Већ јој свећу држе... повикаше: «браца,
«А где сте толико, хоће д’ умре Маца».

Већ кад сам се био силног плача ман’о,
Болне очи драга отвори лагано,
Погледа ме тужно — сузица јој' кану —
Пружила ми руку па тихо издану.

Њеном хладном руком покрио сам очи,
Срце ме заболе, хоће да искочи,
Уснице јој модре пољубим полако,
Па онда сам опет непрестано плак’о.

Помислим на живот што ми беше мио
И ако сам велик раскалашко био,
Мислио сам увек — већ сад не смем крити —
Да ће Маца моја попадија бити.

Па гле ето намах остави ме сама,
Смрт немила црна у црним сузама,
Гробницу ми дала да љубим, заливам,
Да самујем — да се по свету снебивам.

Сутрадан је била моме сувом злату
Сазидана кућа на кобном Черату[1]
И још бели крстић чело главе стоји,
На њему славујак надгробницу поје.

Још би треб’о много часова и дана
Да све црте спишем из мог ђаковања,
Јер су тако слатке к’о да сам их сниво,
Кад сам их у срећној младости ужив’о.

А сад ми се само успомена гола
Који пут наврзе да је више бола,
Јер оног живота и искреност свету
Ја не нађох нигде у опором свету.

Што је у том добу било срећно, славно,
У срцу сам моме сахранио давно,
Па споља изгледам к’о гробница нека
Што на бољи живот изгледа и чека.

А гробницу ову покрило је грање
Жалостиве врбе жалосно сећање,
По гранама лети једна бледа душа
Да их како тужне не сагори суша.



ОбјашњењеУреди

  1. Гробље у Карловцима

НапоменеУреди

  • Ова песма је први пут објављена у збирци Песме, 1863 стр. 74

ИзвориУреди

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига прва, страна 77-80. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 124 године.