Отворите главни мени

Успомене. III. Представите себи

Успомене - III. Представите себи
Писац: Милорад Поповић Шапчанин


SapcaninMilorad.jpg


УСПОМЕНЕ

III


Представите себи једну собу малу,
Покрај тог дубоко у земљу упалу,
И прозоре ниске, што јој светлост дају —
Онда сам вас ув’о у једну одају.

Ђаковање моје где сам скоро пров’о
Десетак година где сам конаков’о,
Зарезујућ’ пера, преврћући књиге,
Док сам мог’о вако живети без бриге.

Између прозора на белом дувару
Представите себи иконицу стару,
И ако је стара још је доста чиста •
На њој у Јордану Јован крсти Христа.

Не, немојте само мислит’ тако бено,
Да је ту вештачко дело изложено,
Јер се у Јована — крај незграпна крста
На десници само три видела прста.

Некако случајно кажипут и палац
Изоставио је мазало магарац,
Но то дело може за просте поднети,
Јер га ђаво неће на излог однети.

Пред иконом било цинено кандило,
Чим је светац мали, баба га припали,
За иконом опет вечно се одмара
Кита босиока и читуља стара.

Како ми је баба казивала прије
У свом месту нема иконе старије,
Клела ми се баба: «Јест тако ми Творца,
«Узех је од једног старог светогорца.

«Још када сам била у блаженом крају —
«Тамо на Морави у мом завичају,
«Та то сам ти једно у збегу понела,
«Кад је Карађорђа несрећа однела».

Шта је још у соби? — да те жеља мине —
Три кревета жута бледе чамовине,
А на њима озго све застирке беле,
Што су нам'их сеје са села доиеле.

Знате, газдарица није рубље прала,
Јер не види стара уденут’ игала,
И то њојзи старој врло јако смета,
Кад на кошуљама лришива дугмета.

Знам кад што хоће да закрпи бака
Да јој уденемо све редом мољака,
И док који од нас уденут’ јој гледа
Она ти међутим слатко приповеда.

Како ти је негда врло лепо шила
У свом младом добу кад је цура била,
И како је она још из воћа — знате,
На саборној кули пазирала сате.

Мога лепог стола јоште жао ми је,
На њему је било књига и хартије,
Мастила и прашка, раскречених пера
И кога колеге пуна табакера.

Кад сам се са газдом погађати хтео
Ја у соби стола нисам ни видео,
Зато сам му рек’о нека га си купи,
Ако ће да са мном у погодбу ступи.

Но међутим ја сам већ пренео ствари,
У месту су били на избор столари,
И баш преко пута неком столар-Пери
Мога доброг газду несрећа намери.

Па је ту код Пере сто направит’ дао,
Капарисао га и ако је знао
Да је већ одавно поштење окаљ’о,
Јер се често пијан по улица ваљ’о.

Макар што је газда мога Перу кар’о
Сто се опет није ни шио ни пар’о,
На несрећу вино појевтино било,
Те се тако Пери непрестано пило.

Па тако и јесте већ и зима прошла,
Док је столар-Пери крајња нужда дошла,
Те га натерала — јер је мр’о од глади —
Да макљице узме и штогод заради.

А нема ти горе већ кад човек даде
Да му какву кућну потребу ураде,
П’ ако је при себи кадгод видет’ воли
То мора да чека, да псује и моли.

После шест месеци од вишњеве боје
Давно изгледани астал донео је
Пијаница Пера — и кад беше смештен,
Отиш’о је кући опет пијан трештен.

Гредица је посве прљава и стара
Прегнула се — тешка старост је обара —
За њом су тањири — а око њих мува,
У њима се јело за вечеру чува.

Две столице просте, долапови нови,
Били су још једни собни украсови,
Долапови нису то зјапили празни
У њима је било књижурина разни’.

Леп намештај собни нимало не квари
Један велик сахат, и ако је стари,
Па кад хоће човек по соби да шета,
Фуруна зелена ни мало не смета.



НапоменеУреди

  • Ова песма је први пут објављена у збирци Песме, 1863 стр. 68

ИзвориУреди

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига прва, страна 71-75. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 124 године.