Ускок/X
X
Старац Ловћен, зими неприступачан ни најближој својој дјеци, љети их дочекује у своја њедра; зими пуст и студен, љети је пун живота и мириса. По његовијем пространијем хладовинама, што се из далека виде као црне пјеге, пасе силна стока, креће се свијет, разлијеже се пуцњава, свирка, ударање сјекира, пјевање, а не ријетко и нарицање. Крупна рогата стока, разријеђена, захвата велике просторе; бјелоруна стада, збијена, из даљине се чине као преостале површи снијега; ергеле коња и мазага црне се на окупу; неукротљива козјач растрка се наобит око цијеле остале стоке. Младићи у гомилицама пландују, причају о бојевима, четовању, засједама и мегданима. Дјевојке, одвојене од момчади, али не толико да им се погледи не сусретају, уз вез и плетиво, забављају се шалом и пјесмом. Старији људи сијеку дрва за зимницу или тешу грађу. Домаћице по гладама имају пуне руке посла; треба њивити дјецу, треба сирити, скоруп одвајати, готовити јело и свршавати све остале домаће послове, јер им је до Малога госпођина дне све у планини. Невјесте често имају и крупнијех брига, јер не мало Црногорчади дође на свијет љети у планини...
У тој здравини животне силе дођу до напона и траже одушке. Међу стоком, помамном од ситости и чилости, уз рзање, блејање, рикање, настаје трка, борба и глупи мегдани овнова. Младићи троше сувишак живота у витешком вјежбању, надмећу се у гађању, у борењу ножевима, у рвању, утркивању, скакању.
У вечерње хладове јави се стока на студене изворе, а одатле на ноћиште у торове. Тада граја допре до вршка, па се поступно утишава, све на мање, на мање, докле плане занијеми. Тада, под звјезданијем небом, кроз мирисе планинске, уз прижељкивање славујâ, лете тајанствени уздаси и тјешње се шљубљују младе душе. Нежењену и неудату, а младу, чисту, прије него што ће утонути у несвијест покоја, привиђају се дражи љубави, приказује се свијет и природа као савршенство добра; тужну и брижну заоштрава се страдање, отежава се бреме живота, види му се све што опстоји као зло велико.
Поњекад звјерад узнемирује тишину. Вукови се извлаче из скровишта својих, те се примичу ка торовима; пси буде пастире, а ови сипљу огањ из пушака. Поњекад планина зајечи од олује, грање се повија и крши од бијесног вјетра, громови праскају, као шиба.
У дијелу планине што припада његушком племену, налазило се и браство кнеза Драга и ускок Јанко. Браство је захватало средину присоја, мјеста травна и пуна извора. Осим попа Марка Пунишина, који имађаше мало стоке, и Стијепа Мркова, који је немађаше, сви остали бјеху ту, седам кућа, душа четрдесет и двије, стоке крупне и ситне преко тисућу. Због жалости за Крцуном, у браству не бјеше ни пјесме ни игре, али су била слободна витешка вјежбања омладини. Ојађена Стане Сердарева имађаше гладу између кнежеве и Мргудове.
Јанко се опорављао, али немађаше мира у души. Првијех дана ходаше по Међувршју, тој трављивој дубодолини између Ловћена и Штировника. У шетњи често покреташе зечеве и лисице, али му ниједном не дође воља да гађа, толико бјеше мисаон и зловаљан. Кад би осјетио рану, одмарао би се под лиснатијем дрветима, или украј извора; за њеколико недјеља не бјеше пећине у коју не завири, ни вртаче коју не обиђе; у потоње, кад се боље навикну на вратоломно пентрање, најрадије се пењаше на врх Штировника, одакле је под собом посматрао жупно Приморје и непрегледну морску пучину.
Јанко немађаше мира, јер љубљаше Милицу свом силом своје младе, напаћене и чисте душе, а изгуби надање да ће се она његовом називати. Првијех дана у планини ишчекиваше ма какав знак, ма какву наговијест од стране њенијех, јер је био увјерен да је Гојача што наговијестила, било Крстињи, било Јоки, али кад мјесто тога он начу њеке разговоре и договоре између свекрве и снахе о удаји Миличиној на другу страну, онда бјеше начисто да су га одбили, те колико га то ожалости, толико му увриједи понос. Послије, све тако по дијеловима разговорâ, посумња да удовица хоће да му се наметне, да навлаш ради како би заову што прије уклонила, те је помрази.
Милицу чуваху, јер се бојаху отмице; забрањено јој бјеше одмицање од колибе. Милица је вехнула, јер у тој здравој и чистој души бјеше планула љубав буком, а од буктиње не смијаше ни искра врцнути напоље, те је ватра њу изнутра сагоријевала. Иако бјеше проста кћи природе, видјели смо колико се одликовала од својих друга тањим умом и њежнијим срцем. Кад природа својим даровима одвоји тако своје створење, онда је оно тек ремек-дјело! Како њега заплијени љепота и у простоти необичне душевне особине, тако и њу занесе Јанкова мушка љепота, храброст, просвијетљен ум и њежно срце. Може бити да их је, поврх свега, гурао једно другом у загрљај и нагон за укрштајем, те „човјек из свијета“ приону свом душом за „чедо природе!“
Љубљаху се силно, а кријаху од других, чежњаху једно за другим, а избјегаваху се, јер он њој чуваше образ, а она његов понос!
Кад би његово самовање сувише упадало у очи, онда би се поново дружио с омладином из браства, најрадије са Јолом Маркишиним, Маркишом Стевовијем, Пером Пуровијем, са Лабудом и Вукцем Марковијем.
Поњекад, у лијепој ноћи, величанствена природа блажаше га и буђаше му клонулу срчаност. Тада му се чињаше све лако и ућуткиваше понос. Доста је да отиде к владици и намоли га да се он разговори с кнезом. Замишљаше како ће се кнез угодно изненадити, како ће се весео вратити и ствар свршити.
Тако је трајало до уочи Видовдана. Тога вечера кнез, мимо свој обичај, задоцни на вечеру. Његови су га дуго чекали, па се почеше бринути. Већ сви браственици бјеху вечерали, те, као обично уочи свечаника, њеки дођоше на посједак пред кнежеву колибу. Тога пута дођоше: Мргуд Шутов и син му Рако, Свето Бојов и његов Маркиша, Пуро Перов и син му Перо, Лабуд Марков и јадна Стане Сердарева. Сви почеше нагађати шта је с њим и већ се момчад спремаше да иду да га траже, кад он стиже и збаци с рамена дугачко дрво.
— Не знам ни сâм куд сам се врзао! — одговори кнез на питања, пошто сједе. — Изнајприје сам онако ходао, па се сјетих да ми треба згодно дрво за процијеп. Хајде све даље, све даље, аја! нигдје дрвета за процијеп! Кад је њечега сувише на избор, онда је најтеже изабрати! И тако ти стигох до Коложуна!
— Чак до Коложуна? — запита Рако.
Кнез поче јести, на што, по обичају, сви ућуташе. Пошто вечера, кнез настави:
— Поњекад саме ноге носе човјека онамо, гдје га чека напаст. Тако је било и са мном. Видјех човјека гдје сједи под једнијем дрветом, те се, помишљајући да је њеки од наших, примакох, кадли ко је? Погодите?
— Мираш Цуца! — рече Лабуд Марков.
Сви стрекнуше. Кнез запита Лабуда:
— А откуд ти знаш?
— Рече ми њеко од Кустудића да га је ту видио и синоћ.
— Виђи ђавола! — рече стари Мргуд. — То није без њеке!
Кнез настави:
— Ја му назвах бога, а он прихвати и устаде. Ја га запитах: куд га пут нанесе, а он започе: „Купио сам, вели, њешто горе за грађу од овијех Жањодољана, па сад разгледам како ћу је оборити и пренијети!... А кад те добра срећа нанесе, хоћеш ли да сједнемо, те да се поразговарамо? Баш бих имао с тобом мало разговора.“
— Мучна ми мисао прође кроз главу. Рекох у себи: „Овај се не би оволико обезочио да је сâм! Да није засједа? Да нијесу кренули да ме убију, пошто су се залуду мучили да ми уграбе дијете!“ Али сједох!
Милица устаде да се одмакне, али је Лабуд ухвати за руку и принуди да опет сједне. Кнез ће даље:
— И мој ти Цуца започе, без околишења овако: „Ама кнеже Драго, ти мени оцрни образ пред владиком и оноликим збором!“ „Ваистину, рекох му опрхо, сâм си га себи оцрнио, а не ја! И ако је то разговор што би имао са мном, онда је боље да прекинеш одмах!“
На то Цуца омеча и стаде говорити како није сумао да ми пријети, јер он добро зна с ким има посла, него му је жао да се омрзну двије куће, као што су наше, које су се од старине пазиле! И одовуд, одонуд, након дуга кићења, заврши: „Ја бих желио, вели, да видиш мога Станоја само да га познаш, па да видиш би ли био према твојој Милици! А, валај, кад би хтио и да распиташ је ли ваљаст и чојски! И онда да речеш пошљедњу ријеч!“
„Валај, рекох му, част твоме ђетићу, али ја сам рекао пошљедњу ријеч, а о тој работи већ не троши ријечи, а наше куће, ако хоћеш, могу живјети у љубави као и до сада!“
— На то се Мираш промијени у лицу и за њеко вријеме мучаше па додаде: „А да мој Станоје неће да се сврши на томе, но, вели, хоће да пошаље јабуку њекоме од твојих!“
Сви браственици, осим Јанка, ударише у грохотан смијех. Стари Мргуд викну:
— Виђи ђавола цуцког, пријети мегданом!
Перо Пуров додаде:
— Ваистину, чим је запријетио, право би било да је ми њему пошаљемо.
— Тако је! — потврди Лабуд.
Јанко се трже и заусти да ће њешто рећи, али се предомисли.
— Оставите сад то, имаћемо кад и то спремати — рече Стево Бојов, па се окрете кнезу и запита га:
— А да одговори ли ти њему: „Изјешћемо твоју јабуку?...“
— Не валај, ни ријечи једне, но се насмијах и обрнух му плећи, те посјекох прво дрво које ми се учини згодно. Бјеше се већ смирило сунце. Ето зашто одоцних!
Крстиња је чекала неће ли ко од људи што још додати, па најзад рече ова:
— И биће најпослије покора због ове наше цуре! Но да је удамо у њеки добар дом, док смо на вријеме!
Милица побјеже у колибу.
— Нека, жено! — викну кнез. — Зар од њечијег страха да је удајемо.
Рако се умијеша:
— Не мисли то Крстиња, но једно, што је дјевојка одавно приспјела за удају и што, ето, на очи вене, и друго, Милије би јој било да то прође мирно и у весељу, но крваво и за причу!
— Тако је, брајо! Али шта ћеш кад Драго не дâ о томе ни зборити! Ето, не даде је за добра човјека из Чева! А ето сад... баш да вам кажем свима... иште је Марко Лукин Ивановић Побор.
— Лукин син? — запита кнез не љутећи се.
Тада се и удовица ослободи, те одговори:
— Јест, тајко! Најбоља и најимућнија кућа на Поборима! Младић као вила, а јединац!
— Кућа је, занаго добра! — додаде њеки.
— Добри су људи — потврди кнез... — Па ето, видјећемо, видјећемо, а сад да говоримо о другом чему... А ти, Јанко, баш ни бијеле!?
— Баш нити му се говори, нити му је до чега! — додаде Стане Сердарева, која га дотле пажљиво посматраше. — Велики је и теби дерт на срцу, дијете!?
— Боли ме глава, стрина! — рече Јанко... — Јако ме боли, но, опростите, одох да легнем. Лака вам ноћ!
Бјеху му начинили згодну колибицу и у њој прострли постељу и ставили свијетњак и дашчицу за књиге, те је и по ружну времену био добро заклоњен и могао се забављати.
Кнез одмахну главом:
— Хвала богу, што ли му је? Дајте, наставите ме како да га разговорим?
— Јест чудо. Невеселији, да-ти, не бјеше ни на робији!
— Да му не стижу из дома какви рђави гласови! — запитаће Стево Бојов.
— То није! — одговори Лабуд. — С те стране баш је задовољан! Сваке му недјеље пишу сестра и ујак, и опазио сам да је вазда весео пошто прочита писмо.
— Ја мним ништа друго није, но се човјек зажелио својих домаћих и својих адета — рече Рако.
Вуко придаде:
— Ама за чудо ми је што од њеког времена не мари ни за своју нову кућу! Сјећате ли се прије, једнако је ходио и надгледао, а сад канда је и заборавио!
— Сâм бог зна! — рече Стане и уздахну. — Сувише је мека срца, па, занаго, не може да прежали Крцуна! Па потихо запијевајући додаде „Мог сокола те дивнога!“...
Сви се смутише, а настаде дуг тајац. Још су се мало разговарали, па пођоше сви одједном. Онда Милица изиде из колибе и загрли Стану. А кад се цура врати, Стане застаде и зовну кнеза:
— Молим те, брајо, на једну ријеч!
Кад јој се кнез примаче, она се поче шчињати, поче шапатом:
— Мучно ми је!... Не знам како да почнем!... Караћеш ме!
— Молим те, Стане, не дјетињи! — рече драго љубазно и стави јој руке на рамена. Он је њу одувијек пазио, а послије несреће која је задеси, учинио би за њу што не би за своје најближе. Зато додаде:
— Љутиш ме кад тако почињеш. А-ну, говори шта је?...
— Није што ради мене... али, ето, на души ми је од више времена, а како ми није ни до чега, не наканих се. Ја почисто не знам, али ми се чини, али је сва прилика да смо сви слијепи!
— Како то!? — запита кнез у чуду.
— И... Милице што се тиче и Јанка!
— Како то!? — поново он у већем чуду.
— Па, брајо слатки, загледала се дјеца једно у друго, а ви их раздвајате!
— Шта! — викну кнез... — Да није он теби што говорио?
— Није, али јест ми покојник као мало наговијестио, прије но што пођоше на сретњи пут! Рече ми: „Хоће и Јанко да свети Милуна, да би се и Милици боље свидио!“...
Кнез ћуташе.
— Љутиш ли се, брајо! — запита Стане бојажљиво.
— Љутим, ваистину, што ми то прије не рече! — одговори кнез, а глас му дрхташе... — Је ли то могуће? Вјерујеш ли ти да би то могло бити?
— Вјерујем, вјере ми! А што је ту чудно и необично, кад су једно према другом као да их је бог саздао једно за друго!? Реци: зар није?
— То јесу, али...
— А и по њеким ријечима Гојачиним, па и Јокиним, могох се домислити да и оне то помишљају! А пази како једно с другим готово никада не зборе, а очима се траже! Не узми са зле стране, слатки брајо, јер да обоје нијесу чисти и сувише мекообразни, одавно бисмо сви знали шта им је! Ради како знаш, али не пренагли, не огријеши душу!
— О, бог с нама! — рече кнез. — А што мени снаха ријечи о томе не проговори, него ено баш навалила да дам Милицу у Приморје!?
— То и ја не разумијем!
— А што мислиш, сумња ли се што Крстиња о томе?
— То не, занаго, не!
Драго поново умукну. Стане је буљила очи да му у невидјелици види лице, али не могаше. Најзад запита он:
— А како би било да ја сјутра сиђем у село да се састанем са Гојачом? Јесу ли се вратили, знаш ли?
— Не знам, не вјерујем!
Прије два дана попадији бјеше умро брат у Приморју, те она и поп бјеху отишли на покајање.
— А како би било, Стане, да се ти поразговараш с Јанком?
— Е, брајо, то сам и чекала да ми речеш? Хоћу! Али ти мени сад реци чисто, отворено: хоћеш ли га за зета?
— Хоћу, божја ти вјера! Како нећу онаког кућића и јунака и мога осветника! Да ми је иште њеки од Петровићâ, не бих био задовољнији!...
— Е, љубим ти руку за то! — заврши Стане, маши му се руке и отиде.
Крстиња, Јоке и Милица сједијаху пред колибом, свака у својим мислима. Шапутање између кнеза и Стане Сердареве не сврати ни за часак њихову пажњу, толико то бјеше обична ствар. Али кад кнез сједе до њих узвикујући: „А-ха-ха! Дивне ноћи, да бог помогне! Бого мој, је ли овака била уочи Косова?“ онда се мало зачудише наглој промјени у њему. Не толико у тијем ријечима, колико у начину, у гласу, на његову лицу. Колико се могло видјети према звјезданој свјетлости, опазише одмах да је веселији послије разговора с удовицом.
— А што сте се ту смрзле! — рече он. — Што не разговарате, или не лијежете? Иди лези, бабо! Ти си данас гора у лицу но икад! Хај’те!
Крстиња, увијек слабуњава, бјеше у пошљедње вријеме веома олошала. Она, уздахнувши, прва устаде, за њом Јоке, за овом се крену Милица, али је отац дохвати за мишицу и даде јој знак да остане.
Он се домишљаше како ће започети, како ће заоколити, јер у Црној Гори, у оно вријеме, бјеше сувише необично, готово нечувено да отац разговара са кћерју о њеној удаји! Али никада у своме вијеку кнез не бјеше толико испитљив, толико жељан да њеку сумњу изведе на чистину, на тврду истину. Кћи посматраше оца дршћући; њене оштре очи праћаху сваки покрет борâ на очеву намрштену челу, сваки миг мишића на његову лицу и она у тијем јероглифима читаше да се њена судба рјешава до њеколико тренутака.
Најзад кнез јој пружи чибук и тобочић, а она, савлађујући дрхтавицу, лагано напуни лулу, па укреса и запаљени труд стави на дуван. Онда, пред лицем опасности, прену се у њој јуначка крв и прикупив сву снагу савлада слабост, те запита сасвијем мирно, најобичнијем својим гласом:
— Теби се, тајко, не спава?
— Не — одврати кнез. — Не спава ми се због Јанка!
Причека, али кад не би никаква одзива на то, запита је:
— Шта се теби чини, Милице, шта је Јанку!
— Откуд ја знам, тајко!? Зар се Јанко мени исповиједа!? Зашто не питаш њега?
Кнез се зачуди њеној мирноћи. За тренутак посумља да је ишта истинито у Станину причању, да су то била њена празна нагађања, али се ипак примаче кћери, поднесе јој лице у лице, очи у очи и изрече лагано, одмјерајући сваку ријеч:
— Мени се чини... свима нам се чини... да је баш због тебе Јанко оволико тужан!
Видје како Милица преблиједи, како јој под грлом заигра, али јој глас малко затрепери кад рече:
— Шта ми то збориш, тата!? Зашто ме тако гледаш!? Зашто мислиш да сам крива? Шта хоћеш од мене?
— Хоћу чисту истину! Хоћу да ми нâ ови час кажеш: је ли истина да се он у тебе загледао и ти у њега?
Дјевојка обори главу, покри лице рукама и зајеца:
— Тата мој, зар ти мени тако збориш!? Ти мени!... Ти мени!... Ти мени!...
Драго осјети колико је тежак и заслужен тај њежни пријекор, те му намах навријеше сузе и прислони њену главу на своје груди и започе:
— Опрости, дијете моје, умири се; не питах те твога зла рâди, ни срамоте, но... ето, кажи ми, реци само циглу, најкраћу ријеч своме тајку! Би ли радо пошла за њега?
— Пусти ме, тајко, молим ти се!
— Хоћу, одмах ћу те пустити, само реци!
— Ма што? Ма што?
Милици се учини да њешто шкргну крај колибе, те стрекну, па се свом снагом трже да се извуче, али је стегоше гвоздене мишице кнежеве.
— Е, нећеш, мачко једна! Реци, па бјежи!
— Ма што, лијепи тајко?
Обоје се већ смијаху и гледаху се неизмјерном нежношћу.
— Реци: би ли пошла за онога грдног лацманина?... Реци јуначки: „бих“, па побјегни женски!... Ево, на!
И кнез спусти руке.
— Бих! — викну Милица и побеже.
— А, кучко једна! — викну Крстиња, која бјеше изишла колибе и чула пошљедње ријечи... — А, кучко, хоћеш ми домазета! Е, нећеш, божја ти вјера.
— Јеси ли се помамила, бабо! — рече кнез уставши.
— Готово јесам, Драго! дошло ми је да закукам из свег грла! Би ли још кад у Црној Гори да отац пита кћер за кога хоће!?
Човек се побоја бруке, прегорио би много да се то не чује, те је узе за руке и рече:
— А-ну, кажи што имаш, али лакше!
— А што да ти кажеш! Мазиш ту дјевојчину и тражиш јој домазета из бијелога свијета!
Њему преврије, те је свом снагом стиште иза шаке и тргну!
Крстиња лако врисну и додаде:
— Аман, човјече, не ломи ту руку која ти је дјецу одњивила.
— Чујш, бабо! — рече он кроза зубе. — Није она дјевојчина, но моја чиста и добра кћи! Није он скитач, но кућић и јунак, који је ускочио, мој осветник.
Крстиња се спусти на ледину, сложи руке на кољенима, наслони главу и стаде тихо плакати.
Кнезу се ражали. Подуже стајаше, па сједе и он.
— Чуј ме, Крстињо! Жао ми је, вјере ми, што смо до овога дошли, сад кад смо ближе гробу но дому, а до сада није Црногорац љепше држао жену, но ја тебе! Заправо и заслужила си да те стимавам, али се ноћас избезуми, па се и ја избезумих! Јеси ли ме наједила као никада до сада, јеси, и је ли ми жао што те увриједих, јест! А сад да се лијепо поразговоримо као прави муж и жена, кад се тиче cpeћe њихова дјетета, а вријеме је већ пошљедње да се ово тршава! Збори, дакле, слободно, само не срамоти... Прије свега, реци ми, јеси ли опазила да ово двоје гину једно за другим?
Она одмахну главом.
Он настави:
— Ни ја нијесам, али сви други јесу.
Крстиња диже главу и у чуду гледаше мужа. Најзад проговори:
— Па и кад би то било, зар је то разлог што хоћеш домазета!? Ја зебем е ће се због ње крв пролити и једва чекам да је удомим, а ти пронађе ново зло, зато, тобоже, што су се они једно у друго загледали! Ти знаш што ће Црногорци рећи кад чују да је кнез Драго узео у кућу зета! Јанко ми је мио као да ми је од срца, али што није прилика, није! И он би цијелог вијека био пријекоран.
— Полако, жено! И ја чувам свој образ, а једно је што се сад у љутини теби чини, а друго је што је истина. Да је Јанко Црногорац, који би оставио своје огњиште и браство, а прибио се на туђе, ради жене, који би се одрекао својих живијех и мртвијех и своје крсне свијеће ради једне женске главе, е онда би била брука довијека и њему и нама. Али није тако! Јанко је човјек из свијета, мио владици, већ чувен по свој Црној Гори и наш осветник, и поврх свега има своју кућу, дакле, није прави домазет! Какав, дакле, зазор, зашто? Није, богами, жено, но част, и ми ћемо имати зета, којим ћемо се поносити! Реци: није ли тако?
Крстиња не одговори, али кнез осјећаше да је помјерио њене разлоге и бојазни, те настави:
— Осим свега помишљај и на нас. Удајмо Милицу у Приморје или гдје друго, свеједно, наша била туђа се назвала, а ми остајемо инокосни, да се савијамо око онога црвића. Ама... учувај, боже, да се што догоди Драгићу, шта већ веже Јоку за нас! Занаго, једва би чекала да од нас побјегне, јер је и онако мало радости имала у нашем дому. Па да ти право кажем и сада ме срце боли кад о њој мислим, јер нијесу то године кад је ласно удовати поред нас охронулијех!... Дакле, што бисмо ми? Ко би нас припазио оно мало дана што нам остаје? Како би нам било у пустој кући, у живој гробници?
— Аох, аох нама! — рече Крстиња.
— А сад обрнимо веселију страну! — настави кнез. — Јанко добар и стиман, весео, учеван; Милица срећна, љубавна — и обоје уз нас! Бог ће им дати порода, нама унучади, маломе Драгићу коло браће и сестара! Пуна кућа живота! Сав ће тај подмладак расти, ако бог дâ, на наше очи, како се нас двоје будемо спуштали покоју, те ћемо се задовољни са свијетом растати. А јадна Јоке могла би се удати готово у исти мах! Није ли тако?
— Еј, помози боже! — рече најзад Крстиња и дубоко уздахну. — Сад и ја видим да је тако! И ово наше сиромаштине, ко ће уздржати! Зар нас двоје, ками да нам је!
Иако је кнез био увјерен да је жену приволио, ипак се изненади тако јасном и кратком пристанку, те је пољуби у чело. Она се трже и рече:
— Еј, бруке наше, да ово ко види!
— Лако је за ову бруку, али не ћаше лако бити за ону, како оно ти започе кад назва Милицу кучком!
— Не помињи то, Драго! Она је моја голубица, наша срећа и дика! Гдје ли се, јадница, скрила, да је потражим!
— Потражи је — рече кнез спремајући се да легне. — Можеш јој испричати сав наш разговор... Ја мним да ће се Јанко преко њекога јавити колико сутра, а ја ћу скупити браство и објаснити. Вјеридба би могла бити о Петровдану, а кад им кућа буде готова, нека се вјенчају, нека им буде срећно!...
У зору Јанко дозва пристава Кићуна и нареди му да му оседла коња и да му донесе кључ од кнежеве куће. Кад узјаха, рече приставу:
— Реци нашима да одох да обиђем грађевину! Могуће је и да ћу ноћити у селу, дакле нека се ништа не брину!
Сунце му грану на поданку планине и домало стиже у браство, гдје затече раднике у послу. Као што видјесмо, Стијепо Мрков бјеше настојник, а његова сва четири сина: Грубан, Шћепан, Иван и Мишо аргатоваху. Сви се Јанку обрадоваше, али се у себи чуђаху видећи га блиједа, утонулих и зажаренијех очију. Зид с лица и наличја бјеше већ готов, а ластавице мало што недовршене. Зато прото рече:
— Мило ми је видјети вас, али би ми милије било да сте сутра дошли! Сутра ћемо окитити врхове, па да нас почастите пићем!
Јанко се осмијехну и рече:
— Биће! Биће!
Па се окрете Грубану Стијепову и рече му:
— Хајде се, Грубане, молим те, нареди да отидеш њеким мојим послом до града. Наћи ћеш ме у кући.
Грубан отиде својој кући, а Јанко кнежевој. Одмах се упути ка прегратку, гдје бјеху женске хаљине, нађе једну опрегљачу, отрже с ње једну ресу, па се попе у комору, нађе једну јабуку, проврти је пушчаном шипком и продјену кроза њу ресу, стави то у шпаг, изиде и упути се са Грубаном низ поље. Кад се добро поодмакоше, Јанко стаде, предаде му јабуку и рече:
— Хајде, Грубане, право у Цуце: нађи Станоја Мирашева, подај му ову јабуку и реци: „Ево ти шаље ову јабуку Јанко Ускок, као најстарији од подмлатка у браству кнеза Драга Јокова. Шаље ти је зато, што си ти по оцу свом запријетио да ћеш је нама послати! Дакле, ако ти баста, дође сјутра са својим дјеверима на врх поља његушкога, гдје ће те Јанко дочекати са својима. Оружје и начин бирај по вољи, као изазван. Ако ти није згода, а ти одреди дан и мјесто...“ Тако, тако, Грубане мој, све уради!
Грубан, који бјеше преблиједио, заусти њешто, али му Јанко даде знак да не говори и додаде:
— У повратку никоме ни ријечи не збори, докле мени насамо не кажеш одговор.
Младић се брзо упути ка Крсцу, а Јанко се лагано врати у браство и отиде да поздрави матер Грубанову, Белу Стијепову. Жена га срдачно дочека и одмах му стаде готовити ручак. Хвала издашњости Јанковој, кућа Стијепа Мркова бјеше готово у обиљу. Бела му каза да се поп и Гојача још не вратише из Приморја и исприча му силесију ситница, највише о грађевини и зидарима. Послије јела Јанко је надгледао рад, шетао се и најпослије отишао у двориште кнежево и заспао под орахом. Кад се пробудио, пред вечерњу, а то Грубан Стијепов сједи на клупи пред кућом.
— Зар се ти већ вратио? — запита.
— Овога часа.
— А шта би?
— Појео је јабуку смјеста!
— Рече ли што? Пита ли што?
— Ништа, нако ове ријечи: „Мило ми се бити с таким јунаком!
Поздрави му се и реци да ћемо се гађати из џевердара!“
— А какав је на очи?
— Осредњега је раста, али чврс’! Црне је науснице и црнијех очију. Није старији од мене.
— Е, лијепо, ти и отац ти бићете сјутра моји дјевери на мегдану, али о томе ни ријечи вечерас не помињи.
Вечераше заједно сви, Јанко, Стијепови и зидари. Јегленисаше добар дио ноћи. Стијепо се смијао и лакрдијао као икад.
У зору Јанко изведе Стијепа у двориште и каза му укратко и јасно све. Стијепо, који бјеше почео слушати смијући се, уозбиљи се, не рече ни ријечи, него отиде по оружје.
Сва тројица ћутке стигоше наврх поља, прије сунчаног огранка. Ту посједаше и поткријепише се ракијом. Јанко им рече:
— Не трошите много ријечи, него се брзо погодите за размак и за то колико ће се пута гађати. Ако погинем, сахраните ме крај Крцуна. Написао сам двије књиге: једну владици, а другу Саву Маркову; овдје су за појасом.
— Не дао бог! — рече Стијепо, а Грубан скрену главу на страну.
Не прође много и угледаше три човјека од Крсца. Они стадоше на пушкомет. Стијепо и Грубан упутише се к њима, а двојица од онијех пођоше у сусрет. Кад се састадоше, врло мало остадоше, па један од Цуца поче одмјерено корачати, бројећи кораке до двадесет шестога. То учини и Стијепо корачајући у поврат. Повукоше бакве. Јанко стаде на своју, Станоје на своју. Дјевери се одмакоше са стране. Стијепо викну:
-Огањ!
Двије пушке загрмјеше и Јанко паде наузнак.
Стијепо и Грубан дотрчаше и видјеше да је Јанко погођен међу очи, ни земља га не дочека жива!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 116 година.
|