Ускок/V
V
Кад Јанко отвори очи, засијени га мутна свјетлост са стране. Бјеху два прозорка, на којима, мјесто стакала, бјеху разапете јагњеће коже. На таваници бјеху необојене греде и даске, кроз које је пирило. До његова кревета бјеше други, сличан, од буковине, просто отесан, испуњен сламом, застрт пустином. Између кревета бјеше голем ковчег, озго углачан, сприједа ишаран резовима; на ближем рогљу лежаху његове хаљине, на другом њека гука покривена струком. Три стијене собичка не бјеху окречене, те се видјело неједнако, нетесано камење, околишено малтером; четврта страна, према њему, бјеше пријебој од дасака, на коме је била оружница, а са страна вишаху хаљине.
Јанко посматраше око себе, па уздахну, извуче руку испод пустине и притиште дланом ледено чело. Иако је спавао у један душак најмање пет-шест часова, ипак осјећаше да је неодморен. По глави му се врзијаху трагови од чуднијех, неугоднијех снова. Мало-помало, почеше се будити утисци обрнутим редом, почињући од пошљедњих. Сјети се да су он и кнез Драго легли иза поноћи, да је кнез, газећи лојану свијећу, рекао: „Ја ћу уранити у цркву, а ти, Јанко, спавај до ручка!“ Прије тога, прије него што пођоше на лијегање, сјети се љубљења с браственицима, са својим браственицима! Особито му један од тијех пољубаца остави трага у души. Сјети се причања свога и њихова, особито му угодно би опоменувши се, како он високо порасте пред њиховијем очима, кад дознадоше да је и он гледао смрти у очи! То га је, доиста, и увело у браство. Не чујући никаква шума, помисли да су домаћи у цркви. Тада му изиде пред очи поп Марко. Насмија се замишљајући га у одежди и с кадионицом у руци, тога попа који је ко ти га зна колико глава одсјекао! Јанку се наметну поређење тога попа са свјема осталијема, које је познавао, почињући од свога домаћега патера. Каква голема, управо невјеројатна разлика! Не само ни трага преподобности, намјештању и неприродној понизности латинских свећеника, не само што је тај црногорски поп по спољашности једнак с осталијем Црногорцима, него је и у свему и по свему као и они! Штавише, по свој прилици, попови су бирани људи и од њих се тражи да предњаче у јунаштву!.. Та и владика је предњачио у јуришању на француске шанчеве! Чудна појава тај владика на коњу, са сабљом и руци, с крстом у другој, та то је пуни средњи вијек! Па онда по ономе што бјеше разабрао од Граничарâ, замишљаше да је владика црногорски самодржац, који влада у правом смислу ријечи, који има свој двор и дворане и гарду и доглавнике, ма како то скромно било, а оно сада дознаде да је владика у вријеме мира скроман богомољац, који живи у манастиру, који готово нема никакве свјетске власти. Сјети се онијех ријечи старога Мргуда, како су Црногорци у вријеме Малог Шћепана глобили владике Саву и Василија! Узели им, вели, стотину волова! Ко је био тај цар Шћепан? Ко је био онај други, загонетни абат Долћи? Какви су то каваљери „Светога Ђорђа“, најзнатнијег војног одличја у Јевропи, о која се отимају велике војсковође!? Ту на томе пољицу, у тој котлини планинској, по свој прилици, у овакој кући имају два!
Дође му пред очи стари Мргуд Шутов, у коме се оличило готово стотину година прошлости црногорске, вијек саме борбе и патње! Старац у причању никако не умијаше приказати језгровито њеку цјелину, него све одломке, а и те с бескрајнијем уводима и кићењем. И све што се у његову дугу вијеку догађало око њега остави у њему површна трага! Каква разлика између њега и Стевана Бајова, чије би причање, готово од ријечи до ријечи, могао написати, па да остане као лијепа страница повијести. Дакле, млађи нараштај је умно напреднији, а најмлађи, оличен у Крцуну Сердареву, још развијенији.
То се врзло по глави Јанковој, који једнако непомично лежаше. Све што доживје те ноћи, бјеше углавном боље него што се могао надати, али, зачудо, кад се већ уморен од размишљања предаде самом осјећању, обузе га сјета. Бјеше му као топцу који се спасао на какво пусто острвце, гдје је слаб изглед на скору помоћ, те, након прве радости, настаје страх од мрачне будућности. Али младост хоће своје право на живот и на срећу: потиснута нада појави се и оснажи се брзо, те Јанко поче назирати себе у будућности као вриједна, корисна служитеља владичина, као спремна и храбра члана црногорске војске! Да ако не буде пошљедњи у новој отаџбини!
Али послије те тренутне плиме надања настаде одмах ослека очајања. Ненадно, као иза засједе, обузе га чежња за сестром, за ујаком, за пријатељима од дјетињства, за свијем онијем што бјеше саставни, нераздвојни дио његове младости! Зар растати се за навијек! Па то је што и умријети!
Срце му се стиште од помисли да више неће видјети своју драгу Лудмилу, свога зета, њихово дијете, које носи његово име! И кад је бјежао уз которске стране, мислио је на њих с болом у души, али тада, на кревету, први пут осјети свом силином губитак. Дотле је био с њима у преписци, а сад ће се то морати прекинути! Да им бар може јавити, е је жив и здрав, али писмо би било устављено у Котору!... Пошто је дуго размишљао о томе, опет наиђе зрачак надања, сину му једна мисао. У Дубровнику је једна чешка чета тобџиска; неће, ваљада, бити тешко по њеком послати писмо на дубровачку пошту; наћи ће се, ваљада, и њеки од трговаца которских, какав пријатељ црногорски, на кога би могао стићи одговор. Он стаде смишљати, шта ће им већ с Његуша за први мах јавити, колико невјероватних, оригиналнијех ствари, та за њих сасвијем нов свијет! Раздрага се замишљајући с каквом ће радосном испитљивошћу његова драга Лудмила и ујак Вацлав и зет Андрија, судија, најбољи пријатељ његов од дјетињства, читати његова писма, како ће их хранити да их доцније мало Јан наслиједи!...
Дрвене стубе што изводе у камару почеше шкрипати под њечијим корацима. Јанко сједе и дохвати часовник. Бјеше око седам. Њеко лагано отвори врата и помоли се глава Крцунова. Обојица се насмијаше.
— Добро јутро, Јанко! Христос се роди! — назва весело младић и пољуби се с њим... — Реци: „Ваистину роди!“
— Ваистину роди! — понови Јанко, смијући се такође. — Тај сам поздрав већ знао, научио га од Граничара!
— А сад хоћеш ли устајати, да ручаш? Доље те чекају!
Јанко се маши својих хаљина, али га Крцун устави и брзо разви струку на ковчегу, па поче редом одвајати: гуњ, грудњак, ремик и кесе од фишека, кожни силав, појас, подвезе, димлије, докољенице, обојке и опанке! Све је одијело било ново, од домаћег бијелог сукна, опточено црним гајтаном. Пружајући му докољенице и показујући му како се закопчавају, Крцун започе:
— Нећемо да те већ гледамо у солдатским хаљинама, но хоћемо да се сасвијем поцрногорчиш! Нâко чизме можеш задржати, јер је снијег до кољена. Једва начинисмо пртину до цркве!
— А зар је већ служба свршила? — пита Јанко смијући се колико прерушавању, толико и томе што му опет дође пред очи поп Марко у одежди!
— Свршила, ја!... Ево овако, сад ћерај до горе, заковчавај...
— И неће бити друге службе данас?
— На што друга?! Напојали смо се бога од прије зоре досад!
— Бјеху ли у цркви сви из куће?
— Нико осим кнеза. Пристав је имао посла око пецива. Ја сам им ове године полажајник. Сутра иду женске. Хајд сад умиј се. Ја ћу ти посути! Ено воде пред вратима.
Јанко обучен и у димлијама изађе и опра се. Остало је брзо ишло, сјем што на крају бјеше кубуре и смијеха са силајем и појасом! Најзад Јанко натаче свој фес и удјену леденицу за појас. Крцун га посматраше са задовољством.
— Е валај си згодан Катуњанин! Као да си никао и растао међу нама!
— Може бити на око, али ко зна какав сам по срцу?
— Кад си ти у осамнаестој години кадар био ускочити међу Французе и бити се, нећеш бити пошљедњи ни међу нама!... Збиља, ти си ускок по други пут!?
Домаћи дочекаше Јанка с узвицима, и сви се мирбожаше с њим. Кнез му даде нафору, па је подијели и осталијема. Напише се ракије, па се Крцун опрости. Њих двојица сједоше за велики букови сто, који је био даље од огњишта, на коме бјеху искресана пецива. донесоше им пиринча кувана, сухе браветине и сланине. Пошто једоше, започеше разговор. Дође ријеч на Русију. Јанко запита:
— Како је сад владика с Русијом?
— Никако — рече кнез. — Прекидоше му давати онијех хиљаду дуката на годину, што је још цар Павао одредио био!
— А зна ли се зашто то?
— Знам толико да је то работа њеких наших главара, а како су и што су сплели не знам! То ће ти најбоље умјети испричати брат владичин, Саво Марков, кад се с њим састанеш!
— Па од чега живи владика?
— А манастир има своје земље, шуме и стоке. Од тога би било владици на претек да није навикао помагати сиротињи и да не треба куповати џебану.
— А Црногорци не плаћају порез?
— Не. Прије деветнаест година, послије боја код Спужа, сазва владика главарски збор на Цетиње и ту се договоре и начине закон да се по закону свако зло тријеби, да се у свакоме племену суди, да се убијце убијају, да свака кућа даје порезе на годину по шездесет динара, а то је тридесет ћесарских крајцара, од чега би се набављала џебана, плаћао владика и судије! Одредише да се тај новац купи о Малом госпођину дне. Кад дође први рок, не дâ нико ни аспре! „Не дамо харача!“ рекоше Црногорци. „Ако ћемо га давати, даваћемо га Турцима, па с њима у миру живјети!“ Послије седам година опет је владика скупио главаре због исте ствари и опет начинише закон, бољи и већи од првога, али ништа не поможе. Народ гракну: „Ето сад владика прима благо од Русије, па доста и њему и нама!“ Сад, послије овога несрећнога рата, није ни мислити о томе! Племена се закрвила. Али већ сви видимо да се нема куд више, но да треба реда и стеге. О томе ће се видјети на Цетињу, сад о Васиљеву дне.
Ускок изиде из куће. Снијег падаше једнако крупнијем меким пахуљицама кроз топал ваздух. У дворишту бјеху с обје стране читави брегови, а средином иђаше пртина од кутњега прага до дворишнијех врата. Јанко изиде на улицу и застаде окренут браственијем кућама. На двадесет корака десно бјеше прва кућа, па на десет од ње, лијево, друга; осталијех шест једва се назираху кроза снијег, не бјеху у врстама, него растркане. Све су биле ниске, под сламенијем крововима, све ограђене сухомеђама; управо у свакоме том дворишту бјеху по двије-три зграде: једна главна, кућа, а остале стаје, или кујне. Из свијех кровова дизаху се димови, а не чујаше се ниједнога гласа; стока сита, пси сити, одмараху се. Јанку с лијеве стране дизаше се кршевито брдо, које заклањаше браство од сјевера; с десне стране бјеше дугачак хумак, који заклањаше видик на поље; састраг се ширила увала и бјеше видјети по које дрво; спријед наслућиваше дио поља. Кроз снијег летијаху вране и гавранови и бјеласаше се Ловћен.
Јанко се сјетно насмијеши вољи судбине, која га осуди да му у тој планинској котлини, у насељењу првобитну, сиромашну, међу чуднијем, сувише необичнијем свијетом, њему, племићу од старине, рођену у древном двору у питомој земљи, гајену за свјетски живот, буде нови завичај и по свој прилици гроб! Насмијеши се помислив да је и он браственик, члан племена, Црногорац; насмијеши се сјећајући се својих дјетињских, па младићких тежња и идеала и сукоба њихова с крутом збиљом. да је Јанко знао да у тај час, на томе истоме пољу, у другоме браству, у колијевци плакаше дијете, које ће доцније, као највећи српски пјесник, дивно исказати ту сјету живовања, то немилосрђе природе, бива: да је човјек жртва слијепијех сила, да је „сламка међу вихорове“, да је свијет „тиран тиранину а камоли души благородној!“...
Јанко се трже од гласине кнежеве, чије кораке и не чу по снијегу:
— А ти гледаш наше дворове и подворнице, Јанко? Видје ли још гдје по свијету оваквог богаства и раскоша!
— Та има сиромаштва свуда, али, по души, тешко да има гдје вишег и мање заслуженог! Рецимо, да си ти и твоји старији рођаци ма у којој другој земљи, као стари, измучени ратници, имали бисте њеку помоћ од државе!
— Знам ја то, Јанко! Знам ја да би право било да нам Русија даје по њеколико дуката на годину, да купимо који багаш жита, али шта можеш! Ето си чуо да узеше и владици!... Али, свеједно, најпослије! Најмање је смрти од глади! Ако се сад смиримо међу собом, као што се надам, биће опет плијена доста. Турска је земља остала!... А сада да ти покажем наше куће. Ова прва је старог Мргуда Шутова; она друга попа Марка Пунишина; за њом је најближа Стева Бајова; па је Крцунова; па Пура Перова; па Стијепа Мркова; па Мирка Јокашева; па Маркише Стевова! Као што си видео, има нас двадесет и пет пушака, а сад си се и ти придао, те нас је двадесет и шест добријех пушака! Ми смо најјаче браство у племену. Не бојимо се никога до бога. Ја сам кнез, а Рако Мргудов је барјактар; главарство нам је и једном и другом од старијех остало. Ја имам унука, а он два синчића, па ако бог хтједне и наша ће натрага бити главарска; а ако бог буде судио да се нас двојица истражимо, истрага ће бити добра, јер има ријеч „боља је добра истрага, него рђава натрага!“ А ако бог дâ те се ожениш, скочићемо сви, дићи ћемо ти мало куће, помоћи ћемо ти колико можемо, као своме брату. Јер, треба да знаш, иако у Црној Гори има зла свакојега и нереда великога, има, ваистину, и добра, каква нема, може бити, у бијеломе свијету, има љубави братске и слоге у браству! Живимо и гинемо један за другога, дијелимо добро и зло, па се свакоме чини да има девет живота, а не један!
— Дакле, ти збиља мислиш да би то могло бити, то, да се ја оженим!? — пита Јанко смијући се.
— Зашто не, ђетићу? Како не? Нијеси калуђер, хвала богу! Зар не би грјехота и штета била да такав ђетић од такве куће, а сад још од оваког браства, нема порода? Тога у нас нема, то би било грдило да човјек остане неожењен. Оженити се, него како. Наћи ћемо ти дјевојку од добре куће!
— Али ако је останем код владике?
— Па што? Нећеш се, ваљда, закалуђерити? Ти можеш служити владику, а имати своје огњиште, своју стопаницу и дјечицу као и други људи.
— Како би било, кнеже, да ја сад зађем да походим редом браственике.
— Било би лијепо и свима веома мило! И по томе се види да си кућић и чојковић! Иди, Јанко, сине, обиђи их све редом! Чим пријеђеш праг, лијепо назови: „Христос се роди!“ Пољуби се са сваким и реци: „Мир божји!“ И препоручујем ти да не браниш женскима да ти руку љубе. Ти си сада једна пушка наша, па није лијепо да им не допушташ да те стимавају! Ја не могу с тобом, знаш ја сам њихов највећи главар, па је у реду да најприје они к мени сви дођу на данашњи дан. Оно синоћ, оно већ бјеше друга работа! Хајде збогом!
Јанко отиде к Мргуду. И дворишта и кућа бјеху мањи од кнежеве, иначе бјеше велика сличност у свему. Сви домаћи сјеђаху око огњишта кад он уђе. Стари барјактар, пољубивши се с њим, викну:
— Виђи ђавола, ђетињег, виђи га само у нашким хаљинама! Јест соко, овај наш нови брат!
— Згодан, ваистину! — прихвати Рако.
Рако имађаше жену и два синчића и кћер Анђу, као што видјесмо, већ испрошену. У кући још бјеше удовица Маре, снаха Ракова, с једином кћерју, старијом од Анђе. Та дјевојка бјеше још у колијевци вјерена с њеким Залажанином, који погибе под Новијем, у боју против Французâ, па ће се тешко ко наћи да је узме. Разговор се поведе о томе обичају црногорском — о вјеривању дјеце. Рако рече Јанку да је и владика противан томе, да једнако настоји да то искоријени, али да није прилике е ће успјети. На своје велико чудо Јанко ту дознаде да је и Милица кнежева тако вјерена с једнијем Цуцом, али да се о томе живо ради да се вјеридба развргне, јер је Цуца готово богаљ и „суклата“. Сви су браственици зато да се вјеридба развргне, само Крстиња не попушта, а кнез се поводи за њом. У даљем разговору дознаде да се Мргуд три пута женио: прву је жену пустио, јер бјеше нероткиња; другу оте од жива мужа, њеког Ћеклића, и због те отмице погибе му брат. Она му роди Рака и умрије на пречац. Трећа је била од Мартиновића из Бајица; та му је родила четворо дјеце, али сва помријеше, па она свисну за њима, још млада.
Код попа Марка нађе Јанко више реда и чистоте. Попадија Гојача скува му каву, те, иако бјеше зачињена медом, бјеше прва добра што је попи. Поп му исприча како су га у племену често наговарали да отјера Гојачу, зато што је нероткиња, али ни један браственик му то не свјетова, јер је сви пазе, зато што је добра и паметна.
Код Стева Бајова опет заподјенуше разговор о ратовању Француза. Јанко је морао испричати све што је знао о Наполеону, о његовом првом браку и другом, заточењу на Елби. Јанко не могаше очију одвојити од Маркише Стевова и његове Горде. Љепшега пара није се могло замислити. Стево је имао још два старија сина, који погибоше, један неожењен, а другога се удовица преудаде, оставивши свекру двоје дјеце, од десет и дванаест година. Ту још дознаде да су послије кнеза најимућнији Мргуд и он (Стево); да су остали средњег стања, а најсиромашнији да је Стијепо Мрков.
Крцун дочека Јанка с пуцњавом и још поигра сâм по кући. Мати му, Стане, бјеше још млада, прикладна и весела жена. Она од прве рече Јанку:
— Ево вас као два бијеса, али до другога Божића да се оба ожените! Овај мој јутрос ми рече: „Нека, нано, имам ја сада друга, при коме ми је све остало ништа! Ако ће се он женити и ја ћу!“ Чујеш ти те работе! Већ без тебе не може ни на то помишљати! Ја му рекох: „Кад ти је већ толико у срцу, а ви се побратимите!“ А он вели, а право вели: „Бог с тобом, нано, нијесмо ли већ браћа! Како се браћа могу братимити?“
Стане имађаше још два синчића, Ђузу и Рама, два красна дјечка, који одмах прионуше уз Јанка и који први у браству видјеше шта је у оној златној кутији, што вишаше уз Јанков часовник. „Иконица!“ викну Рамо, кад на његову молбу Јанко притисну чивицу, те одскочи поклопац. Све четворо видјеше сличицу, попрсје женско. Бјеше плава, бујне косе, великих очију, малијех уста, у ружичастој хаљини.
— То ми је сестра — рече ускок.
— Види се господски сој — рече Крцун.
— Аох, дивна ли је! — дода мати. — Је ли удата?
— Јест, има двије године, за мога најбољег пријатеља, који је сад судија у једној вароши, близу нашега села.
Крцун рече матери:
— Причао сам ти јутрос све што су радили с њим и са сестром онај њихов поп и старији брат и отац! Нâко не каза нам, Јанко, је ли ти ожењен старији брат?
— Јест. Оженио се баш онда кад сам ја лежао од ране. Нашли су му врло богату дјевојку.
— А ваше је цијело село? — пита Крцун.
— Није, али је већи дио.
— Је ли колико ваше имање? — пита жена. — Биће колико све наше поље?
— Не знам — одговори Јанко смијући се. — Биће тако!
— А пошто све припада најстаријем брату, чим би ти живио да остаде онамо? — пита Крцун.
— Давао би ми брат годишње хиљаду, хиљаду и пет стотина, двије хиљаде фиорина, како би одредио суд.
— Довијека?
— Довијека.
— Тако, ако брат буде имао мушке дјеце, најстаријега ће све допасти?
— Тако, све с кољена на кољено.
— Боже, свашта ли има у свијету! — рече Стане. — У нас дјеца мушка све дијеле.
— Тако је и право.
— А је ли што сестри отац дао? — пита Крцун.
— Јест, двадесет хиљада, једном за вазда.
— Куку! — учини Стане. — То је благо велико! Што она не би послала коју хиљаду!
— Она би дала половину тога да ме само види! Докле сам био на робији, слала ми је шездесет фиорина на мјесец; више нијесам хтио, јер ми није требало! Њен је човјек осредњег стања, осим своје плате има мало имање.
— Које би у нашој земљи било велико, ја мним — дода Крцун. — Дај боже вијека и здравља, наћи ће се начин да јој се јавиш.
— То ми је велика брига, управо једина! — рече Јанко. — Надам се да ће ми у томе владика помоћи!
Заподјенуше разговор о владици. Јанко понови Крцуну што је питао кнеза, нашто Крцун започе:
— Ваистину, знам и ја зашто су у Русији љути на владику. Чуо си синоћ помињати име Приморца архимандрита Вучетића, којега су Бокељи с још тројицом слали да умоли цара да се Бока сједини са Црном Гором? Е, тога истога архимандрита слали су владика и наши главари у Русију, још за вријеме цара Павла, да однесе цару молбу да даје владици њеку помоћ, нашто је, као што знаш, цар одлучио да даје на годину хиљаду дуката. Сад, је ли тај Вучетић тражио дио од тога, или бјеше што друго увртио у главу, не знам, тек он, а кажу и гувернадур обиједише и владику у Русији да не мари за цркву, да је по наговору свога писара Долћија наумио продати Црну Гору Французима, и ко ти га зна што још! Онамо приме то за готово, те све владике руске саставе једно грдно писмо против нашега владике, и то писмо пошаљу по ђенералу Ивелићу. Овај не изиде горе, већ остаде у Котору, па у друштву с Вучетићем стане призивати главаре црногорске и брдске и читати им оно грдно писмо, у коме се тражило да свргну владику, па да изаберу другог! Разумије се, главари се скупе код владике и начине оштар одговор руским владикама, одговорише им нека они попују у својој кући и гледају своју дужност, а да се за нас не брину, јер смо ми гинули за своју вјеру четири стотине година, а наш владика да је за нас добар, као што бјеху и пређашњи од његове куће: Сава, Василије и Данило! Оштро, оштро им отписаше, чуваше им образ, као и они нашему! Препис тога писма има Саво Марков, не заборави да га прочиташ. Кад цар разабра како су се Црногорци расрдили, нареди своме конзулу у дубровнику да их утиша. Конзул дође, те овамо, онамо, забашури ствар и још тобоже измири владику са Ивелићем и Вучетићем, али, тајно од владике, несрећног писара смакоше! Кнез све то зна, а да ти не хтједе да баш од њега чујеш!
— А ко бјеше тај писар?
— Бјеше, брате, човјек из свијета, њеки веле из Дубровника, латински поп, кажу врло учеван и поштен и предан владици. Они се познаше и спријатељише кад је владика први пут ишао у Русију... То је било... чек’ да срачунамо. Од смрти владике Саве има сад тридесет и четири године; тада је садашњи владика отишао у Сријем, да се завладичи, и тек након двије године завладичише га! Из Сријема владика отиде у Беч да набави џебане, јер чуо бјеше да је скадарски везир Махмут-паша Бушатлија наумио ударити на нас. Не могући у Бечу ништа учинити, пише у Русију, своме пријатељу, њеком ђенералу Зорићу, Србину. Овај га позове к себи. Владика пође и поведе са собом тога Долћија, коме бјеше име Франо. Тада је у Русији владала Јекатерина царица, која је, кажу, само оно радила, што је желио књаз Потемкин. Тај је књаз мрзио на Зорића, а због њега и на све Србе! Долћи се састајао с књазом и толико му се свидио да га је устављао да остане у Русији, да га начини великим главаром. А Долћи да је одговорио: „Ја не тражим ништа за себе, него за владику црногорскога, чији народ вазда устаје на Турке, кад ви с Турском заратите!“ На то Потемкин заповједи да се смјеста прогнају из Русије и владика и Долћи!
— Чудне ствари! — рече Јанко. — А послије тога ипак владика остаде вјеран Русији?
— Остаде, разумије се! — рече Крцун. — Образ не дâ друкчије, наша је вјера!
— А реци ми, молим те, шта је управо гувернадур, каква је то власт?
— А чуо си већ да је у њега половина печата, а половина у владике, па кад они саставе обје половине и ударе печат, онда је свршено.
— Шта је свршено?
— А оно што су одлучили сви главари, у име свијех племена, рецимо, мир или рат, или умир између брастава, као што ће сад бити о новој години!
— И шта још? Какву још власт има гувернадур?
— А куд ћеш више? Он је највећи главар, послије владике први! То је постало у старо вријеме, кад је дужд владао у Приморју; он је тражио да поред владике буде још један главар, те да њих двојица, у име Црне Горе, говоре с дуждом, кад треба што. Гувернадурство је најприје било у кући Вукотића на Чеву, па га Вукотићи продадоше Радоњићима за стотину цекина!
— Гле, и то је могло бити! — рече смијући се Јанко. — А реци ми, молим те, какав је човјек овај садашњи гувернадур, како му је име?
— Вуко Станков! Као најкрвавији јунак и најпаметнији вођ у рату, нâко што је грамзив, задрт и што мрзи владику и кућу Петровића. Он би хтио владику којим би могао обртати по својој вољи. Али најгоре је што се мисли да је шуровао с ћесаровцима и канда је једном ходио у Беч.
Крцун додаде нижим гласом:
— Зато се сад ради око тога да се ослободимо, те да више не буде гувернадурства, но да цио печат буде у владичинијем рукама! Али то ти држи у себи, не показуј никако да што знаш о томе, не говори ни с ким о томе!
— А хоћеш ли и ти, Крцуне, с нама на Цетиње, са мном и с кнезом?
— Хоћу, ако бог дâ! Вријеме је већ. Од Тројичина дне нијесам био, а тада као и да нијесам био, јер из манастира не смједох никуда, бојећи се да ме не убију Бајице. Да знаш само куда сам залазио, докле стигох у манастир!
— Ко су Бајице?
— Велико браство на Цетињском пољу.
— А зашто да те убију?
— Зато што смо се били ми Његуши и Бајице ето све до прије петнаест дана. Но овога пута није било велике погибије, јер ми немамо нако три рањена, а они два мртва и четири рањена! Овога пута с обје стране нијесу се мијешали ни главари, ни старији људи, него само ми момчадија!
— А због чега се бисте?
— Ето, да је њихов сердар Ђико рекао да су се они боље поднијели на дебелом Бријегу но ми!
— Па зато!?
— Е, па то није мала ствар! Грдно је то кад се њечије јунаштво смањује.
— Па ти нијеси био у томе боју!
— Како сам могао бити, чôче, кад бијах тада дијете!? Али то се не гледа! Била су моја браћа! И прије сто година ми смо били, и послије сто година ми ћемо бити!
— Тако је, разумијем! — поправи Јанко. — Дакле, ти велиш, то су ситнице? Кад вас је два мртва и седам рањених!?
— Па ситнице, но што? Пошто је Махмут-паша харао Црну Гору, закрве се Чевљани с нашим племеном и Ћеклићима, те овај исти владика, који тада тек бјеше настао, мирио их је и умирио за шездесет и четири главе!
— Ух, страхоте! — рече Јанко. А зар ти, Крцуне, не видиш колико је то зло?
— Видим, пошто размислим, али се онда не мисли, онда, кад човјека понесе.
— А шта ти управо радиш код владике, зашто си му потребан?
— Носим његова писма и поруке у наше племе, кад устреба; пратим га кад куда изиде: а главно је што слушам његов наук! Има нас од свакога племена по један, по два!
— А кога још има уз владику?
— Имају два калуђера, ђакон, седам-осам ђака и момци.
— А нема писара?
— Главни је писар ђакон Иво, а кад устреба пишу и калуђери.
Јанко погледа на часовник:
— Ја се дуго задржах код тебе, а треба да свратим још у толико кућа. У колико још!? — запита устајући.
— Код Пура Перова, Стијепа Мркова, Мирка Јокашева и Маркише Стевова. Ја ћу к њима с тобом, јер ја сам најмлађи од свијех домаћина. Само ме ти сачекај код Пура, док ја часком обиђем дједа Мргуда, стрика попа и стрика Стева Бајова.
Изидоше заједно, па се расташе.
Пура Перов имао је само сина Пера Пурова и два синовца већ стасала: Драга и Ђура Машова, којима отац одавно погибе. Као што видјесмо, Перо бјеше ожењен, а жена му Киће немађаше више од шеснаест година! Пуро је био мучаљив човјек, што је ријеткост међу Црногорцима и бјеше здрав ко дријен, пуцаше од једрине! Домаћица му, Живана, бјеше му сушта супротност, висока, суха, болешљива.
Одатле њих двојица отидоше ка Ћором весељаку, уз кога се смијаху више од часа. Његова жена Бела бјеше још виша од Живане, голема носа, погрбљена. Имађаху четири сина те лична младића: Грубана, Шћепа, Ивана и Миша. Онај мали Шуто Мирков, што је окретао пециво у кнеза, бјеше му синовац, сироче остало рано без родитеља.
Мирко Јокашев, удовац, најличнији од свију браственика, најзадружнији, имађаше седам синова, најстаријег за женидбу. О томе се и поведе разговор. Мирко му бјеше намијенио њеку бајичку дјевојку, али је, због крви што леже међу та два браства, не могаше још испросити, него се надаше да ће се то моћи свршити до поклада, ако се о Васиљеву дне учини умир на Цетињу, као што се надаху.
Најпослије се упутише ка Маркиши Стевову, о коме успут Крцун исприча ово:
— Маркиша се млад оженио, па кад му жена за пет година роди три кћери, он је отјера. Друга му роди двије кћери, те и њу отпусти. Најпослије и трећа му роди двије кћери! Тада разумједе да је то судба и да не може ништа против ње! И тако ти остаде садашња, Куса, и сада у кући седам кћери, богами, свакојаких, и лијепијех и ружељавијех! Чучеш како ће их растјерати сад кад ми уђемо, јер их не трпи кад ко дође!
Заиста чим они назваше: „Христос се роди!“ Маркиша скочи и викну:
— Изласте, ђевојчине, брзо, рш!... Ваистину роди!
Седам цура, једна за другом, искакаше мимо њих. Куса је готовила цицвару. Обојица једоше цицваре...
Бјеше давно превалило подне, кад се вратише. Упутише се кнежевој кући, али зачуше велику грају код Мргуда Шутова, те увратише и затекоше готово половину браства, међу осталијема и Милицу. Играше се оро. Сва их омладина дочека весело.
Послије игре, сви навалише на Крцуна да пјева уз гусле. Он се дуго шчињао, али кад га и Јанко замоли, поче пјесму: како је босански везир писао црногорском владици да му пошаље харач, још поврх тога „дванаест младијех ђевојака, све од дванаест до петнаест љета и сувише Белу Станишића“: ако ли све то не пошаље, куне му се вјером и имамом, скупиће силну војску и њом разорити Црну Гору. Владика скупи браћу Црногорце, прочита им књигу и запита их што мисле да се одговори на то. „Отпиши му“, рекоше му они, „да Црна Гора не даје харача, но нека покуша да га сâм узме. А мјесто дванаест дјевојака, пошаљи му дванаест рогова од овнова, а мјесто саме лијепе Беле, дванаест репова од вепрова!“ Тако је владика и урадио, а везир удари с војском и прође као и многи прије њега!... Јанко је с уживањем посматрао како тај поносити одговор годи свима, како им је из дна душе, те је увјерен био да би и они онога истога часа тако одговорили силнику!
Мргуд дода тумачење пјесми, исприча опширније догађај.
Момци жаљаху што је толики снијег нападао, иначе би гађали, метали се камена, утркивали се, скакали. Њеко предложи да скачу трупачке у кући, али се то не прими; други понуди да се игра игра каква, „пазара“, или „међеда“, или „вучења клика“, или „прстена“, „крмаче“, „клиса“, „зеца“. Већина би за „међеда“. Објесише коноп с греде на греду и нађоше двије тољаге. Лабуд Маркишин сједе на коноп, па ослањајући се на тољаге, прекрсти ноге и поче се цуљати. Друго момче стаде на два корака пре њега и викну: „Који си, море, на коњу? Куд си кренуо?“ Лабуд одговори: „Кренух у лов!“... „А коју би звијерку најрадије гађао?“... „Међеда“... „А како си пошао на међеда ненаредан? Ето ти је коњ бос, нема ни узде, ни кускуна, ни колана!?“... „Сад ће све бити!“ одговори Лабуд, па одиже тољаге и хитро удари њима своје табане и рече: „Ево га поткована, на!“ другом опружи тољаге, па их приљуби и рече: „Ево га и зауздах!“... Трећом их састави иза себе, и додаде: „Ево и кускуна!“ Тада момче баци своју капу на под и викну: „Е, сад ево ти и међеда, па удри га!“ Лабуд, поштапајући се, примаче се, па час једном, час другом тољагом стаде ударати по капи, уза смијање и халакање гомиле.
Велика хитрост и присебност треба играчу да се у онијем покретима одржи у равнотежи! Сва забава и јест у очекивању да ће се стровалити! Лабуд Стевов бјеше прави вјештак у тој игри. За њим изређа их се четири-пет, и већина их паде.
Кад им тога би доста, почеше се играти заплетене игре „прстена“, при којој треба: прстен, марама и девет капа. Игра је дуго трајала, па се надиграни подвргоше различитијем казнама: једни се морадоше огарити, друге побједници бријаху иверовима, њеки су морали лајати, њеки скакати на једној нози, на њекима су „крижали дуван“ итд.
И старац Мргуд и бабе смијаху се као и омладина. То безазлено, здраво весеље обузе и Јанка. Бог зна кад, чак ваљда у дјетињству, смијао се тако и толико. А, с друге стране, већ и невјесте и дјевојке и дјеца понашаху се с њим каогод и с другим млађим браствеником, те се сваки час чуло: „Јанко! наш Јанко!“ Каква разлика за двадесет и четири часа, откад се од загонетног „принципа“ прометну у „ускока“! Њему је то годило, од тога му бјеше топло око срца, и сваким начином настојаше да их већма ослободи, да им постане што приснији! Између њега и Милице престаде зазор и снебивање, нити је коме од назочнијех на ум падало да их сумњиво или испитљиво посматра кад би се у разговору одвојили! Чак дође до разговора о Миличиној вјеридби; то је заподјенула попадија Гојача, одвојивши се с њима двома. Попадија започе:
— Како ти се, Јанко, свиђа ова наша Милица?
— Као красна дјевојка — одговори он.
Гојача загрливши Милицу, која порумење, настави:
— Нека што је од соја и згодна, но је паметна и чистуница и вриједна и срца милостива!...
Милица рече:
— Нека, стрино, молим те! Што ме толико хвалиш, као да ће ми Јанко проводаџисати!
— А ко зна! — рече попадија онијем изразом невина лукавства, каква у њеним приликама могу имати чедне жене... — Ко зна све што може бити још! Ти си чуо да је ова наша цура вјерена?
— Чуо сам — одговори Јанко.
— И шта још?
Милица побјеже.
— И што си још чуо? — настави Гојача.
— Као да браство није задовољно.
— Ками је задовољно! И ти си од браства, па је право да знаш сву истину. Милица је вјерена још у колијевци са сином цуцког барјактара, Радоја Драгојева. Радоје бјеше као најбољи Цуца, а бјеше још од најбољих пријатеља нашега кнеза. Једном у боју кнез га је изнио рањена, а бјеше сила људска, ништа мањи од кнеза! Има и пјесма о томе! Елем како бјеху оба ожењена, баш те године роди се Милица, а Радоје већ имађаше мушко дијете од четири године, вјерише ту дјецу, по старинском обичају. Радоје погибе биће десетак година. Син му Кићун жив, али се не уврже на оца, но је ситан, сметен, рђица, каквијех је, срећом, мало у овијем горама! Да смишљаш створење у свему и по свему неналик на оца и на свој род, вјеруј не би га смислио такога, као што је тај Кићун Радојев! Помисли само то да барјактарство није прешло на њега, но на млађега му брата, не дадоше му његови рођени браственици!
— Па шта ће бити, најпослије?
— Због таке работе било би крви у другим приликама, а, дати, због сметенога Кићуна неће! Нека му даду барјак, па ћемо му дати Милицу! То тако кажемо, јер знамо да неће бити! А о Ђурђеву дне ствар мора бити начисто, јер је вријеме Милици да се удоми... Чим се чује да је слободна, навалиће просиоци...
Међу људима бјеше се заврзла жестока распа око њечега. Зовнуше Јанка. Крцун му рече:
— Ево да ти пресудиш! Ти доиста умијеш се сјећи!
— Како сјећи?
— Сабљом, или ножем, када би те ко напао, или ти кога! Је ли да је то вјештина?
— Још каква! — одговори Јанко смијући се.
— Е, а њеки од овијех кажу да та вјештина не помаже ништа, јер, веле, није помогла ономе што га посјече Стијепо Мрков и оној двојици што их посјече Јоко Стијепов Петровић и многима још, и то све официрима, којима црногорски јатагани одрубише глава! А ја сам опет од достине наших слушао да многима не могоше ништа, него баш добише ране од њих!
— Једно је вјештина, а друго је срце — рече Јанко. — Ономе ко је страшљив слабо помаже вјештина, а ономе ко је срчан много она помаже!
— Тако ће бити! — потврди Рако Мргудов. — Него сав овај разговор ишао је на то да те на крају замолимо да нам покажеш како се по науци сијече! Донеси, Вуко, два јатагана с оружнице!
— Нека те, ђаволе ђетињи! — викну стари Мргуд! — Зар на Божић с новијем братом да се сијечете!?
Сви прснуше у смијех.
— А оно нађи који двије палице, па да се њима огледају мегданџије! — дода Крцун.
Њеколико момчади потекоше да нађу палице.
— Сад ко ће се сјећи с Јанком? — пита Крцун. — Ја, занаго, нећу, јер ја вјерујем да ће ме надгорњати! А-ну, ти, Лабуде, који кажеш да та вјештина не помаже!
— Ја, ваистину и хоћу! — рече Лабуд.
Рако изједначи палице и предаде их мегданџијама. Они се раскорачише један према другом и укрстише. Сви остали и женски стадоше у наовитак око њих. Јанко спусти дрво и започе:
— Имају два начина. Један је да се боримо овако с мјеста, да се ниједан не креће лијево или десно, напријед или натраг, осим што је слободно повијати се. Други је, да се оба противника мичу по вољи, да заскачу, или иду напријед, или натрашке, како год хоће!
— Ја ћу да заскачем — вели Лабуд. — То је по црногорски!
— Али у овој тјескоби то не може бити! Могли бисмо коме избити око, или би се нас један могао нагрдити!
— Добро, сјецимо се стојећке. Држ’ се! Оде глава!... Збиља, шта ће ово бити? Како ћу?
— Удри ти мене, или боди, како год хоћеш, ја ћу се само бранити!,
— Нећу, ни дао бог! Ово је, да-ти, шала!
— Ни ако узоћеш — дода Крцун да га подражи... — Зато ти Јанко каже: „Удри гдје хоћеш!“ А-ну, почињи већ! Сијеци, море, тијем љутијем мачем!
— Е, кад је тако, држ’се! — викну Лабуд и започе ударати. Удараше с лијева, с десна, нагињаше се, повијаше се, облажаше да боцне Јанка, али му све бјеше узалуд! Сваки његов замах Јанко одбијаше лако, без напрезања, без жестине, само што би по њекад малко мрднуо трупом. Првијех тренутака сви посматраху с највећом помњом, па се почеше чудити и уз Мргуда узвикивати:
„Виђи ђавола! Виђи ти, молим те, ђавоље работе! Ђавоља је и та лацманска работа, као и свака“... Најпослије захори се смијех и учесташе узвици: „А, удри, Лабуде, погани! Удри, мрцињашу! Удри! Удри! Урте! Хај соколе! Хај жабо!“... Грјешни Лабуд бјеше сав црвен као рак и крупне капи зноја избише му по лицу.
Најзад баци палицу и викну:
— Ласно је овако, али кад би се баш добро ражљутио, кад бих кидисао, не вјерујем да би му што помогла његова велика вјештина!
— А-ну обиди се још једном с њим, па да он тебе удара како он хоће! — рече Крцун.
— То нећемо — рече Јанко. — За данас је доста. Лабуд, може бити, право има! Ја сам вјештији зато што сам се вјежбао, али друкчије то иде кад се и невјешт бори за свој живот!
Видећи како је Лабуду тешко, Крцун се ухвати с Јанком, али након њеколико удараца прекидоше, јер уђоше сви старији браственици: кнез Драго, Маркиша Стевов, Мирко Јокашев, Стијепо Мрков, Пуро Перов, Стево Бајов и поп Марко.
Мргуд и Рако понудише вечером све госте; сви се нећкаху за њеколико, па старији посједаше за сто, а млађарија око огњишта. Јанко опази гдје се Гојача и Милица одвојише у угао. Крцун, сједнув до Јанка, пришапта му:
— Овако ти ми радимо! Данас ћемо оглодати Мргуда, сутра попа, па мене, па све редом, осим Стијепа Мркова, који се не би могао ни омрсити да се сви не поревенамо.
— А јеси ли га дохранио мени, јеси! — рече кнез Мргуду, који стави овнујско плеће пред њега.
— А да коме ћу? Лани си ми добро погодио све!
Кнез одсијече с плећа већи дио меса, па га стави у опћу здјелу, па стаде најлак откидати ситне залогаје и стаде питати домаћина:
— Овај је твој, то знам, но ми реци, какве бјеше длаке и рогова?
— Био је био, као снијег, нâко реп му при врху и ноге над папцима црне! Имао је рогове вилашасте.
— Врача ли се у вас плеће, Јанко? — запита Рако Мргудов.
— Не разумијеш шта ме питаш! — одговори ускок.
— Е сад ћеш разумјети!
Кнез добро оструга ножићем лопатицу од плећа; прегледа је озбиљнијем изразом са свију страна; премјери је прегнутијем палцем у дужину; диже је навише, налијево, десно, према оку, па поче:
— Кутњи ти је стожер и ове године тврд! Јâрог жита, канда, биће доста, али сијена жље! Стока биће здрава, нâко се телад неће одржати! Кртоле, купуса, дувана на претек!... Е, сад видите и сами, поље је свуд по сриједи чисто, а по окрајцима крваво, дакле бићемо се с њеким, али не жестоко! Има једна биљега, која ми није мила!
— Је ли гроб? — пита Рако.
— Канда јест, али није младићки, то посигурно није!
— Онда је мој! — рече Мргуд смијући се. Чудне ми штете! Као да ми одавно није вријеме путовати!...
— Вјерујете ли ви у та погађања? — запита Јанко Крцуна.
— Вјерујемо кад погоде! Онда се свак сјети плећа и погађача, а ако се ништа не обистини, онда их се нико и не спомиње!...
Женске запјеваше. Људи заћуташе и закурњавише. Доцније Стево Маркишин отпијена једну уз гусле, па се разиђоше, јер сви бјеху сустали.
Напољу бјеше цибрин а и снијег већ шкрипаше под њиховијем ногама. Небо бијаше ведро и звијезде весело трептијаху.
Сутрадан све три женске из кнежеве куће отидоше у цркву. Кнез и Јанко попише каву, коју им зготови пристав. Сачекаше женске, али не хтједоше јести с њима, него пођоше ка Петровићима.
У оно вријеме бјеше свега пет-шест кућа Петровићâ, а Марковијех синова, рођене браће владичине, три куће. Кнез и Јанко свратише најприје ка Стијепу Маркову. Бјеше наочит човјек, блага израза, одјевен у свитнијем хаљинама. Он љубазно дочека Јанка и поразговара се с њим, не испитујући га много. Ама син му Јоко, (онај о коме се причало да је посјекао два француска официра) жив, огњевит млад човјек, засу питањима и љубазностима ускока и пође с њима ка стрицу Саву.
Савова кућа бјеше повећа, отприлике колико кнежева, али је под био лијепо поплочан. На средини бјеше огњиште, око којега затекоше женске и дјецу. Десно бјеше преграђена одаја, и врата на њој бјеху отворена. Према вратима, за столићем, сјеђаше човјек и читаше њешто. Он устаде кад се походиоци упутише к њему. Бјеше висок, окошт, грбаста носа, дугачких, смеђих и просиједијех бркова. На њему бјеху чизме и свитне хаљине, џамадан извезен златом и на њему крст „Светога Ђорђа“.
— То је млади господин, ускок? — запита Саво, љубазно пружајући руку Јанку... — Како вам је име?
— Право име: Јâн П., а сад: Јанко Ускок!
— Добра ти срећа, кнеже Драго! Мир божји! — рече Саво староме и пољуби се с њим.
— Сједите!
Први пут откад је у Његушима, Јанко чу да га њеко ослови са „ви“, и угодно се изненади, нашав се одједном пред човјеком и стварима што напомињу културан живот.
Соба је била потавањена, попођена даскама; стијене и таваница окречене; у зиду бјеше издубљена оџаклија, у којој гораше велика ватра; у нуглу бјеше повелик орман, пун књига; на стијени, нада столом, вишаше уоквирена Орфелинова „Генералнаја карта Всеросијској империји, Германији, Холандији итд.“; натписи бјеху крупни, те се могаху издалека читати; над њом вишаху „естампе“, слике Наполеона, Александра, Франца, великог дуке Карла, Кутузова.
Пошто сједоше, Саво настави:
— Све знам, грофе, што је с вама било, управо знам све што сте ви испричали код кнеза. Немојте се чудити — ове мале насеобине, браства, у овој пустињи, жељне су и најмање новости, а кад њека падне, разнесе се одмах. Ја бих се кладио да готово сваку вашу ријеч зна цијело племе, и да се од јуче и не говори о чем другом! А новост није обична, од онијех што не повлаче за собом тумачења и нагађања, које се други дан забораве!... Та већ одавно слушамо за страдање њеког принципа, па тај принцип ускочи у Црну Гору, те разабрасмо да се зове гроф Јâн П., па се гроф Јâн у час преобрази у Јанка Јоковића Његуша. Чини се човјеку да чита какав заплетен и невјероватан роман нашега Видаковића!
— У свему томе, господине војводо, нема какве моје заслуге — рече Јанко. — Чувен сам био због своје несреће!
— Да. Мило ми је што тако лијепо говорите српски! Чуо сам да сте живјели међу Граничарима, али ипак то је превелики успјех!
— Двије пуне године нијесам готово ни говорио другим језиком, а матерински ми је чешки!
— Њемачки већ знам да говорите савршено, а умијете ли и талијански?
— Разумијем помало, али знам француски прилично.
— То је добро. То ће добро доћи владици!... А ви се мало чудите што видите овдје слику Наполеонову! — рече Саво смијући се, јер бјеше опазио да тај лик највише привлачи ускоков поглед.
— Право да вам кажем, мило ми је много што га овдје видим!
— Ех, задавао нам је тај доста јада, а и ми њему, колико смо могли, а рек’ би да смо доста, пошто се много љутио на нас и пријетио нам да ће се наше горе називати црвенијем! Али, поред свега тога, ми се клањамо његову генију, његова слава засјењује нас, и жалимо његову судбину! Жалост је знати да тај орао данас чама сломљених крила на малом талијанском острву! Колико би љепше било да је нашао јуначку смрт у сред тутњаве, каква се само око њега чула!
— То је истина — рече кнез.
Саво се трже.
— А, опрости, кнеже, ја се заговорих с овијем младијем човјеком, а на тебе заборавих? Што ћеш! Жељан сам човјека из свијета, а сувише, с овијем бих ђетићем имао говорити дан и ноћ!
— Не замјерам, господине Саво. Знао сам лијепо да ћете, чим се састанете, заподјенути о свјетским и учевнијем работама, као што вам личи! А ни ви мени не замјерите, и ја одох крај огњишта, е ми је тамо позгодније!
Пошто кнез отиде, Саво ће:
— Читате ли ви српски?
— Читам, али писати не умијем!
— Научићете ласно! Мука је то што је језик у нашим књигама више руски него наш овај обични, како народ говори! Али од њеколико година почеше и списатељи тријебити руске ријечи, те пишу све већма српски! Ево, видите, ја примам Новине, које су почеле преклани излазити у Бечу. Ево овдје пет-шест бројева, има поњешто у њима о Наполеону. И примам Давидовићев Забавник. Можете их узети. Па док сте овдје, слободно се служите и књигама! Других немам осим српских, јер другога језика осим српскога не знам, разумијем помало и руски и талијански, али то је као ништа! Али у манастиру наћи ћете и талијанских и француских и њемачких књига, што је остало од покојнога обата, ако већ нијесу уништене!
У тај мах уђе њеколико главара у кућу. Саво устаде, и упути се к њима. Јанко, сав зажарен, рече:
— Кад сте толико добри према мени, ја ћу вас замолити за једну велику... највећу доброту?
— Што могу драге воље! — рече Саво.
Јанко изјави жељу да пише сестри; каза му своје сумње о пошти и своју наснову, како би могао доћи до одговора.
— Ништа лакше од тога! — поврну Саво. — Ево вам све што треба, па сједите одмах и пишите, остало ће бити моја брига! Јавите сестри нека упути одговор на Михаила Жутковића, трговца у Котору. Добро би било да одговор пође из Прага и да се адреса напише туђом руком, најбоље је да писмо пође од какве трговине!... Данас сте мој гост, дакле не хитајте, заједно ћемо ручати, па ако будете хтјели, заћи ћемо мало у браства!...
С њима је ручао и Јоко. Разговарали су највише о Наполеоновијем и црногорским ратовима и о приликама у Црној Гори. Послије ручка походише и трећега брата, Тома Маркова. Да бјеше Јанко најприје к њему зашао, тај лични и питоми човјек учинио би на њега јачи утисак, али се ипак губио према средњем брату. Једино што сви Петровићи могаху завидјети Тому Маркову бјеше красно мушко дијете од три године, кога зваху Раде. Јанко никада до тада не виде љепшег и умнијег дјетета! Бјеше бјелолик, великих црнијех очију, лица достојна да буде углед каквом добром сликару за лик Јована Претече (као дијете) — какве сликаху стари талијански мајстори! Јанку рекоше да ће тај мали Раде, ако поживи, по свој прилици, бити Владика и нашљедник Петра I.
Кад Јанко каза Саву, како му је препоручио кнез да походи и гувернадура, Саво не допусти. Рече му:
— Тамо не идите! Кажите кнезу да сам ја то рекао, али то само њему кажите!
У мрак Јанко се упути кући. Бјеше ведар, лак, раздраган. Пред уласком у двориште затече Милицу, која га очевидно чекаше. Она му рече:
— А гдје си већ? Твоја те је кућа жељна!
Јанко се загледа у њу, лице јој бјеше блиједо, груди јој се таласаху.
Онда се Јанко нагну и пољубише се. Па, без ријечи, уђоше.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 116 година.
|