Ум и срце
| Ум и срце Писац: Јован Андрејевић |
Што ме кориш, уме крути,
Што благујем сањајући;
Што ведрину твоју мути
Несташ срца, ликујући?
У пучини твојој глаткој
Жића с’ боље огледају,
А при срца игри слаткој
Јади љути низ падају.
Оно ми је, што ме ведри,
Она душа што ме снажи,
Небо срећу — рај у недри
Болних створи, да ме блажи!
Та за плахи онај поглед,
Уздах тешки, осмех лаки,
Са смрти бих стао на оглед,
Ма уништен био таки!
Ти се стидиш срца речи,
Што се у прах тако врза,
Мудрост, велиш, ране лечи,
Што удара река брза.
У скакуту вала брзих
Видим слеку — оглед среће:
Овај љуби, онај мрзи,
Један с’ диви, други неће.
Зато, жарко срце моје,
Певај, љуби, док је време;
А ти, уме, гледај своје —
Свак зарана мећи семе!
Извор
уреди- -. 1865. Даница. Година 6, број 33, стр. 769.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Андрејевић, умро 1864, пре 160 година.
|