5
Удаја момчета мјесто ђевојке
Силан бего, силан ти бијаше!
А од силе два драга просаше:
Једно драго Нову бијеломе,
Друго драго у шехер Мостару.
Силан бего, силан ти бијаше!
А од силедвој' свата купјаше,
Секу спрема Нову бијеломе,
Мајку спрема у шехер Мостару.
Кад су свати шер мостару дошли,
Лијепо их тамо дочекали,
Оддобријех одсједоше коња,
Коње воде у коњске подруме,
А сватовеу нове харове,
A енђије на бијелу кулу.
Све су енђе сјеле и развиле,
А не сједи ђувегијна мајка.
Вели њојзи ђевојачка мајка:
„Моја пријо, ђувегијна мајко!
„Што не сједеш, те се не развијеш,
„И не пијеш сладкога шербета,
„Као што је адету Турака?“
Вели њојзи ђувегијна мајка:
„Пријо моја, ђевојачка мајко!
„Нећу сјести, нит' ћу се развити,
„Док не видим милу моју снаху,
„Кад сам тол'ке свате замучила.“
Мајка шета Ајки у одају:
„О Ајкуно, мила шћери моја!
„Ево неће свекрвица твоја
„Ни да сједе, ни да се развије,
„Ни да пије сладкога шербета,
„Док не види тебе, шћери Ајко!“
Ајка мајци тихо проговара:
„0 Богу ми, моја стара мајко!
„Ја сам мајко изгубила кључе
„0дмојега окован” сандука,
„Ђе ми стоји бакам и бјелило:
„Већ ми зови брата Усеина,
„У њег' су ми од сандука кључи.“
Зове мајка сина Усеина:
„Усеине, моједјете драго!
„Зове тебе Ајка, сека твоја.“
ОдеУсо сестри у одају.
Вели њему Ајкуна ђевојка:
„Усеине, брате од матере!
„Ја нијесам изгубила кључе,
„Већ сам чула, а други ми кажу,
„Ђе је бего другу испросио,
„У Новоме цуру племениту,
„Не бих њојзи ни за слуге била,
„А камо ли бегу за љубовцу,
„Новкиње су брзе говоркиње.
„Него Усо, брате од матере!
„Теби ето Бог и срећа дала,
„Што у тебе наусница нема,
„Добро ти је туре од перчина,
„Фине ћу ти направит” солуфе,
„Удрићу ти бакам и бјелило,
„Навућ' ћу ти сурму на обрве,
„Кара боју на сија солуфе,
„Оплешћу ти ситне плетенице,
„Даћу тебе моје одијело,
„Па отиди међу енђијама;
„Не окрећ” се тамо ни овамо,
„Да с' не отре бакам и бјелило.“
Јоштје сека брата сјетовала:
„Кадти будеш у бегове дворе,
„Двојећ' младо уђердек сводити,
„Ти ћеш рећи бегу Али бегу:
„„Али беже, мили господару! A.
„„Ето т' ноћас Новкиње ђевојке,
„„Дајти мене заовицу Фату,
„„Јер сам млада трудна и уморна.
Братац сестру дивно послушао,
0буче се кано и ђевојка,
Те отиде међу енђијама,
И са сватим' двору ђувегијну.
Кадје вечер о вечери било,
Проговори Усеине дјете,
Како га је научила сеја.
Двоје младо у ђердек сведоше,
Усо момче и Фата ђевојка.
Љуби Фату с ноћи до поноћи,
А кад било ноћи о поноћи,
Даде Фати злаћен прстен с руке,
Идаде јој пули дувак с лица,
Па отидеу коњске подруме,
Теузимље коња најбољега,
Итури се коњу на рамена,
Па побјежедвору бијеломе.
Кад свануло и сунце грануло,
Подранила Фатима ђевојка,
Ево ти је брату у одају,
Плаче Фата, а брату говори:
„У зли час се брате оженио,
„А у гори двије испросио!
„Оно није Ајкуна ђевојка,
„Већ ње братац, бећар Усеине,
„Сву ноћ ми је прељубио лице;
„Ако ли ми томе не вјерујеш,
„Погледај ми очи обадвије,
„Како су ми мутне и крваве,
„И погледајдевет плетеница,
„Како су се љуто замрсиле,
„И виђи ми ране по грљоцу,
„И виђи ми на руци прстена.“
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
